Protiv presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403 stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23) i ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo ni do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ZPP, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje, dok bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne može biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Komunalnog zavoda za socijalno osiguranje Sarajevo broj 20639 od 09.09.1965. godine VV, pravnom prethodniku tužilaca, priznato je pravo na starosnu penziju u mesečnom iznosu od 89.781,00 dinara počev od 01.05.1965. godine. Rešenjem Zavoda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika broj 24227 UP-1 broj 2849/85 od 09.10.1985. godine VV određena je isplata 50% od mesečnog iznosa penzije počev od 01.01.1973. godine do 31.08.1985. godine, od 01.09.1985. godine u punom iznosu. VV je 24.02.2009. godine i 09.11.2012. godine uputio zahteve tuženom tražeći isplatu neisplaćenih penzija koja isplata mu je obustavljena nakon 31.10.2007. godine. Zaključkom RF za PIO Beograd 181.-2-1919/13 od 24.03.2014. godine odbačen je zahtev VV za uspostavu isplate starosne penzije. Rešenjem Direkcije RF PIO Beograd broj 01-02/181.6.3 7207/14 od 13.06.2014. godine odbijena je žalba VV izjavljena na zaključak RF za PIO od 24.03.2014. godine. Presudom Upravnog suda U 10775/14 od 30.06.2016. godine uvažena je tužba i poništeno rešenje RF PIO Beograd od 13.06.2014. godine. Rešenjem RF za PIO 01-02/181-6.3 7207/14 od 27.07.2016. godine uvažena je žalba i poništen zaključak RF za PIO - filijala za Grad Beograd broj 181.1-2.1919/13 od 24.03.2014. godine. Rešenjem RF za PIO 181.6-2-1706/16 od 10.11.2016. godine utvrđeno je da se počev od 15.05.2008. godine uspostavlja isplata starosne penzije VV iz ... priznate rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika SP 24227 od 10.05.1973. godine u mesečnom iznosu od 49.991,08 dinara, a uverenjem RF za PIO od 14.12.2016. godine konstatovano je da je VV korisniku starosne penzije za period od 15.05.2008. godine do 30.11.2016. godine, dana 05.12.2016. godine isplaćeno 6.182.985,06 dinara. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast utvrđeno je da zakonska zatezna kamata na isplaćeni zbir penzije od 6.144.436,90 dinara, koja se odnosi na mesečne penzije počev od oktobra 2008. godine zaključno sa oktobrom 2016. godine na dan isplate penzija tj. na dan 05.12.2016. godine, ukupno iznosi 3.656.175,52 dinara.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 12.09.2016. godine. Prvobitni tužilac VV, pravni prethodnik tužilaca, preminuo je u toku parnice ...2018. godine, a zahtev tužbe prvobitnog tužioca odnosio se na isplatu neisplaćene penzije počev od 31.10.2007. godine. Nakon što je tuženi izvršio isplatu 06.12.2016. godine, prvobitni tužilac je podneskom od 19.07.2017. godine postavio zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate zbog docnje tuženog sa isplatama starosne penzije od 3.896.026,81 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.12.2016. godine do isplate. Nakon smrti VV, parnicu su preuzeli tužioci kao njegovi zakonski naslednici. Tuženi je istako prigovor zastarelosti potraživanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev primenom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, uz zaključak da u konkretnom slučaju nema nezakonitog i nepravilnog rada, pa ni odgovornosti tuženog za štetu koju tužioci potražuju kao obračunatu zakonsku zateznu kamatu, jer tuženi nije u docnji sa isplatama penzije, s obzirom da zakonom nije propisan rok u kome je nadležni organ dužan da donese rešenje.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, uz zaključak da tužiocima pripada isplata tražene obračunate zakonske zatezne kamate, jer je tuženi u periodu u kome nije vršio isplatu penzije korisniku, zakasnio sa ispunjenjem svoje obaveze, zbog čega je u smislu člana 172. stav 1. u vezi člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima dužan da na isplaćene iznose penzije plati zakonsku zateznu kamatu od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate.

Po oceni Vrhovnog suda drugostepena presuda je doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Osnovna pretpostavka ove odgovornosti je protivpravnost, odnosno nezakonit i nepravilan rad pravnog lica.

U konkretnom slučaju, rešenjem tuženog od 10.11.2016. godine pravnom prethodniku tužilaca je uspostavljena isplata starosne penzije priznate rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika SP 24227 od 10.05.1973. godine, za period počev od 15.05.2008. godine do 31.11.2016. godine, u mesečnom iznosu utvrđenom tim rešenjem.

Rešenje tuženog od 10.11.2016. godine ima karakter pravnosnažnog upravnog akta, jer se njime uspostavlja pravo na isplatu starosne penzije pravnog prethodnika tužilaca (za određeni period i u određenoj visini). Navedenom rešenju je predhodilo postupanje organa uprave u upravnom sporu i u postupku pred Upravnim sudom u kojima je cenjena zakonitost upravnih akata donetih po zahtevu pravnog prethodnika tužilaca za uspostavljanje isplate penzije.

Dakle, zakonitost upravnih akata, koja podrazumeva kontrolu pravilne primene odredaba pozitivnih propisa, ocenjuje se u upravnom postupku pred nadležnim organima i u upravnom sporu, zbog čega samo pravnosnažno rešenje nadležnog organa uprave o uspostavljanju prava na isplatu penzije, predstavlja osnov za isplatu penzije od strane tužene. Zato i obaveza isplate penzije ne dospeva momentom sticanja prava, niti podnošenjem zahteva korisnika za njenu isplatu, već donošenjem pravnosnažnog rešenja nadležnog organa uprave kojim je to pravo ustanovljeno na zahtev korisnika, u njegovu korist.

Imajući u vidu izneto, pravo na isplatu starosne penzije pravnog prethodnika tužilaca, za period od 15.05.2008. godine do 31.11.2016. godine, uspostavljeno je pravnosnažnim rešenjem tuženog od 10.11.2016. godine, pa izvršena isplata odmah po dospelosti, u skladu sa tim rešenjem kao pojedinačnim upravnim aktom, ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad tuženog. Shodno tome, tuženi nije u docnji u smislu člana 277. ZOO, pa nema ni odgovornosti tuženog za štetu koju tužioci potražuju. Odgovornost tuženog bi postojala samo u situaciji kada bi tuženi, bez zakonskog razloga, uskratio isplatu penzije u celini ili delimično, vršio selekciju prilikom ispunjenja obaveza ili na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja u smislu člana 172. stav 1. ZOO, što nije slučaj ove pravne stvari.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, prema opredeljenom zahtevu pripadaju troškovi revizijskog postupka i to: za sastav revizije punomoćnika advokata 45.000,00 dinara prema važećoj Advokatskoj tarifi („Službeni glasnik RS“ br. 37/21 od 22.04.2021. godine) i za sudsku taksu na reviziju i na odluku po reviziji po 97.500,00 prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94, 53/95...95/18).

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković