Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA je upisana kao vlasnik sa ¾ dela, a tužilja BB sa ¼ dela na kat.parcelama broj ../3 površine 229m2 i ../16 površine 377m2, koje su po vrsti zemljište u građevinskom području, a po kulturi njiva 2. klase. Navedene nepokretnosti tužilja AA i VV (suprug tužilje BB) su stekle po pravnom osnovu nasleđa iza pokojne majke GG. Katastarske parcele ../3 i ../6 k.o. Veternik su prema Planu generalne regulacije prostora za porodično stanovanje u zapadnom delu grada Novog Sada („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 34/17...27/22) i Planu detaljne regulacije Adica u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 22/19) namenjene za javnu površinu – saobraćajnu površinu celom svojom površinom, da je parcela ../16 privedena nameni, a da parcela ../3 nije privedena nameni.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su obavezali tuženog da tužiljama isplati novčanu naknadu u ukupnom iznosu od 12.407.971,20 dinara, primenom odredaba člana 58. Ustava Republike Srbije, člana 10. stav 2. i 10. Zakona o javnoj svojini i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Po oceni nižestepenih sudova, tužiljama pripada pravična naknada saglasno njihovim suvlasničkim udelima i to za kat.parcelu ../16 jer je ista privedena nameni – ulica saobraćajnica, a predviđena je istovetna javna namena i za kat.parcelu ../3 k.o. Veternik u odnosu na koju parcelu tuženi nije dokazao da će u skorije vreme predmetnu parcelu privesti planiranoj nameni.

Po oceni Vrhovnog suda pobijana odluka se za sada ne može prihvatiti kao pravilna.

Ustav Republike Srbije, u odredbi člana 58. jemči pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona tako što propisuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine, a oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih tražbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom.

Protokolom broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u članu 1. garantuje se zaštita imovine tako što je propisano da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Odredbom člana 10. stav 2. Zakona o javnoj svojini propisano je da se dobrima u opštoj upotrebi javne svojine, u smislu ovog zakona, smatraju one stvari koje su zbog svoje prirode namenjene korišćenju svih i koje su kao takve određene zakonom (javni putevi, javne pruge, most i tunel na javnom putu, pruzi ili ulici, ulice, trgovi, javni parkovi, granični prelazi i dr.). Prema stavu 10. istog člana, dobra u opštoj upotrebi su u svojini Republike Srbije, izuzev državnih puteva drugog reda koji su u svojini autonomne pokrajine na čijoj se teritoriji nalaze, kao i izuzev nekategorisanih puteva, opštinskih puteva i ulica (koje nisu deo auto-puta ili državnog puta prvog i drugog reda) i trgova, javnih površina koje su u svojini jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze.

Povredu prava na mirno uživanje imovine u sličnoj situaciji (izdata dozvola za eksproprijaciju u periodu od 1971. do 1979. godine i zabrana gradnje na zemljištu od 1968. do 1980. godine) utvrđena je u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 23.09.1982. godine, donetoj u slučaju Sporrong i Lonnroth protiv Švedske. U označenoj presudi izražen je stav da dozvola za eksproprijaciju nije uticala na pravo vlasnika da koriste svoju imovinu i njome raspolažu, ali da je u praksi znatno smanjila mogućnost vršenja tog prava i uticala na samu suštinu prava svojine, jer je omogućavala gradskim vlastima da sprovedu zakonitu eksproprijaciju kad god to smatraju svrsishodnim, usled čega je pravo podnosilaca predstavke postalo nesigurno, a isti značaj su imale i mere zabrane gradnje. S tim u vezi sud je zaključio da su mere zabrane gradnje predstavljale kontrolu upotrebe imovine i da su podnosioci predstavke snosili nesrazmerno veliki teret koji bi bio opravdan samo u slučaju da im je pružena mogućnost da traže skraćenje roka važenja dozvola ili zahtevaju naknadu štete. Slično kao u označenom predmetu, Evropski sud za ljudska prava je odlučio i u slučajevima Matos e Silva. LDA i drugi protiv Portugalije (presuda od 16.09.1996. godine) i Ellia SRL protiv Italije (presuda od 02.08.2001. godine), kada je utvrdio da nije došlo do faktičke eksproprijacije i lišavanja podnosilaca njihove imovine, ali da je donošenjem akata javne vlasti kojim je utvrđen javni interes za izgradnju rezervata i usvajanjem urbanističkog plana kojim je bilo predviđena gradnja parka, uz zabranu gradnje na tom zemljištu došlo do mešanja/ograničenja prava podnosilaca na mirno uživanje imovine koje je proisteklo iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom tokom dugog vremenskog perioda (13 i 26 godina), a što je za posledicu imalo nesigurnost podnosilaca u pogledu toga šta će biti sa njihovom imovinom i oni trpeli prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva.

Postojanje Plana generalne regulacije prostora za porodično stanovanje u zapadnom delu grada Novog Sada i Plana detaljne regulacije Adica u Novom Sadu, kojim su navedene kat. parcele planirane za površine javne namene-saobraćajne površine, je uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanje planskog akta ne znači da će nužno i doći do njegove realizacije. Katastarska parcela ../3 ukupne površine 229m2 je u prirodi zelena površina sa višegodišnjim zasadom, pa stoga tužilje nisu faktički lišene u celini svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine u odnosu na ovu katastarsku parcelu, jer donetim planskim aktom nisu sprečene da imovinu drže, koriste i da njome raspolažu u granicama određenim zakonom u smislu člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i u vezi stavova izraženim u navedenim presudama Evropskog suda za ljudska prava, donošenjem planskih akata i njihovim nesprovođenjem u nerazumno dugom vremenskom periodu može biti povređeno pravo vlasnika na mirno uživanje imovine i u slučaju kada aktivnosti države ne idu toliko daleko da vlasnika liše svojine na određenom dobru koje čini njegovu imovinu. Da li je vlasniku u takvom slučaju povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li mu za to pripada pravo na naknadu i u kojoj visini procenjuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, a naročito od toga na koji je način imovinu koristio do donošenja planskog akta i u kojoj meri i na koji način mu je takav način korišćenja sada uskraćen ili ograničen. Ove činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine, dokazuje tužilac u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP.

U smislu izloženog, po oceni revizijskog suda pravilna primena materijalnog prava je zahtevala utvrđenje da li je tužiljama povređeno pravo na mirno uživanje imovine u odnosu na kat. parcele za koje traže naknadu, i da li im za to pripada pravo na naknadu i u kojoj visini, što se procenjuje u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, a naročito od toga na koji su način imovinu koristile do donošenja planskog akta i u kojoj meri i na koji način im je takav način korišćenja sada uskraćen ili ograničen.

Iz navedenih razloga obe nižestepene presude su ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će, radi pravilne primene materijalnog prava upotpuniti činjenično stanje na način naveden u ovom rešenju i pri čemu će imati u vidu da je deo parcela priveden planskoj nameni, a deo parcela nije, od čega zavisi i visina naknade koju tužilje traže.

Odluka o troškovima parničnog postupka zavisi od ishoda spora, zbog čega je pobijana presuda ukinuta i u tom delu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković