Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011…10/2023) za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj jer nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem materijalnog prava.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi preostali iznos štete na njegovom vozilu u visini vrednosti plaćenog PDV-a za kupovinu novih delova čija je zamena opravdana i potrebna, što predstavlja realnu štetu za tužioca, koju je tuženi kao osiguravač štetnika dužan da naknadi (a nije mu priznao u vansudskom postupku naknade štete), polazeći od činjenice da cena za nove delove koje je potrebno kupiti podrazumeva plaćanje PDV, koji time ulazi u iznos stvarne štete.

U konkretnom slučaju ne postoje razlozi za ujednačavanje sudske prakse po pitanju naknade štete u visini PDV-a na ukupnu vrednost delova za zamenu i plaćanje popravke. Odluka Vrhovnog kasacionog suda koju je tuženi dostavio uz reviziju nije dokaz revizijskih navoda da postoji različito odlučivanje sudova u istoj činjenično- pravnoj situaciji budući da je u odluci na koju se poziva tuženi činjenično utvrđeno da tužilac kao oštećeni nije popravljao oštećeno vozilo, već da ga je prodao, zbog čega je u tom predmetu zaključeno da iznos PDV ne može da uđe u iznos stvarne štete, dok u konkretnom slučaju tuženi nije osporavao popravku vozila od strane tužioca zamenom oštećenih delova. Dakle, pravilna primena prava u sporovima za naknadu materijalne štete u visini PDV-a zavisi od utvrđenih relevantnih činjenica u svakom konkretnom slučaju, dok pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja ne može biti razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije. Primena ovog instituta je predviđena isključivo za pitanja materijalnog prava i potrebno je da se u reviziji jasno navede pravno pitanje čije se razmatranje predlaže i obrazloži potreba njegovog razmatranja u smislu ispunjenja uslova za posebnu reviziju.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu i priloženu odluku, Vrhovni sud nalazi da nema uslova da se u ovoj parnici dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji, zbog čega je primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi naknade štete podneta je 29.09.2023. godine. Vrednost predmeta spora je 51.183,00 dinara i postupak je vođen po pravilima parnice o sporu male vrednosti.

Kako je pobijanom drugostepenom presudom odlučeno u sporu male vrednosti u kome je prema članu 479. stav 6. ZPP isključeno pravo na izjavljivanje revizije, to revizija tuženog nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković