Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3074/23 od 04.04.2025. godine, odbijen je kao neosnovana predlog tužioca za ponavljanje postupka pravnosnažnog okončanog presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3074/23 od 31.05.2024. godine.

Protiv pravnosnažnih odluka donetih u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio revizije, iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv rešenja kojim je odbijen predlog za ponavljanje postupka, primenom člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. ZPP propisano je da stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Stavom 5. istog člana propisano je da je revizija uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se odbacuje predlog za ponavljanje postupka i protiv rešenja drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju predloga za ponavljanje postupka. U postupku povodom revizije protiv rešenja shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o reviziji protiv presude (član 420. stav 6. ZPP).

Kako se u konkretnom slučaju ne radi o rešenju kojim je odbačen predlog za ponavljanje postupka, niti o rešenju kojim je potvrđeno rešenje prvostepenog suda o odbacivanju predloga, već je odbijen predlog za ponavljanje postupka, to revizija protiv ove odluke nije dozvoljena, primenom člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 420. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 420. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vojni službenik u Vojno tehničkom institutu (VTI) i u spornom periodu je radio na radnom mestu ... . Bio je angažovan i van radnog vremena, a tužena nije izvršila preraspodelu radnog vremena, niti da je tužiocu omogućeno korišćenje slobodnih dana. Rešenjem VTI od 19.05.2016. godine odbijen je zahtev tužioca za isplatu prekovremenog rada, zbog zastarelosti potraživanja. Rešenjem drugostepenog organa - MO, Sektor za materijalne resurse, Uprava za odbrambene tehnologije od 05.08.2016. godine, odbijena je žalba tužioca izjavljena protiv rešenja od 19.05.2016. godine. Odlukom Upravnog suda od 28.02.2019. godine tužba tužioca je uvažena, poništeno je rešenje tužene od 05.08.2016. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje ocenom da potraživanje nije zastarelo, jer se obraćao tuženoj zahtevom za isplatu prekovremenih sati. U ponovnom postupku rešenjem drugostepenog organa od 19.04.2019. godine uvažena je žalba tužioca, poništeno je rešenje od 19.05.2016. godine i predmet vraćen na ponovni postupak, nakon čega u ponovnom postupku nije doneta odluka o zahtevu tužioca. Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko finansijske struke, tužilac je tokom 2007, 2008, 2009. i 2010. godine ostvario prekovremeni rad od ukupno 410 radnih dana i obračunata vrednost ostvarenog prekovremenog rada iznosi 649.159,03 dinara.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz odredbi Zakona o Vojsci Srbije, Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih odnosno postavljenih lica, Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Zakona o obligacionim odnosima i nakon ocene da potraživanje tužoca nije zastarelo usvojio tužbeni zahtev, jer je tužilac u utuženom periodu radio duže od punog radnog vremena, a nije mu isplaćen dodatak na zaradu po ovom osnovu, tim pre što po osnovu ostvarenih časova prekovremenog rada nije koristio slobodne dane. Teret dokazivanja činjenice da je tužena donela nov pojedinačni akt o zahtevu tužioca je na tuženoj, što tužena tokom postupka nije dokazala.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, jer tužilac do zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom nije dokazao da je o njegovom zahtevu za ostvarivanje prava na isplatu dodatka po osnovu prekovremenog rada doneto konačno i pravnosnažno rešenje, niti da je zbog „ćutanja administracije“ sa uspehom vodio upravni spor.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilno.

Prema članu 85. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 116/2007...88/2009) za časove noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. ovog zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava se plata.

Odredbom člana 34. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije je propisano je: da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji, po nalogu nadležnog starešine, radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1), a da se izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, može isplatiti dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu ostvario časove prekovremenog rada, a tužena mu za ostvarene sate prekovremenog rada nije obezbedila korišćenje slobodnih dana niti mu izavršila isplatu dodatka na platu za prekovremeni rad. Kod takvog stanja stvari, po oceni Vrhovnog suda ostvarena je jedna od materijalnopravnih pretpostavki za isplatu koju tužilac tužbom traži. Naime, nezavisno od toga da li se radi o plati za obavljeni rad iz klasičnog radno- pravnog odnosa ili radnog odnosa u kome je država poslodavac, navedeno pravo mora da uživa neposrednu pravnu zaštitu u sudskom postupku, s obzirom na to da se radi o jednom ustavnom zajemčenom pravu iz člana 60. stav 4. Ustava – pravičnoj naknadi za rad. Pravo na platu za obavljeni rad predstavlja najvažnije imovinsko-pravo za zaposleno lice, zbog čega u potpunosti preteže privatno-pravni element nad javno- pravnim elementom u radnom odnosu, u kome je država poslodavac, te ovo pravo uživa direktnu sudsku i pravnu zaštitu. Radi se o pravu iz radnog odnosa čije ispunjenje ne podleže nikakvim zakonskim ograničenjima, za razliku od drugih prava iz radnog odnosa (troškovi prevoza, topli obrok, regres) za čije ispunjenje je potrebno da se ostvare određeni zakonski i drugi uslovi čije postojanje diskreciono ceni nadležni funkcioner u postupku interne pravne zaštite kroz donošenje konačnog i pravnosnažnog akta.

Sledom navedenog, neprihvatljivi su razlozi drugostepenog suda da tužbeni zahtev nije osnovan jer o pravu tužioca nije ovlašćen da odlučuje sud kao o prethodnom pitanju, već da o pravu zaposlenog na isplatu dodatka na zaradu za ostvarene časove prekovremenog rada odlučuje nadležni starešina komande u smislu člana 141. Zakona o Vojci Srbije i da je iscrpljenost prethodne zaštite, koju tužilac u postupku nije dokazao, osnovna pretpostavka za ostvarivanje tog prava u sudskom postupku.

Međutim, imajući u vidu da drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava nije cenio navode žalbe tužene i razloge prvostepenog suda u pogledu prigovora zastarelosti potraživanja, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP ukinuo drugostepenu presudu i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku drugostepeni sud sud će imajući u vidu primedbe na koje je ukazano ovim rešenjem, ponovo oceniti sve žalbene navode tužene i pravilnom primenom materijalnog prava o žalbi tužene doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković