Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 857/24 od 08.05.2024. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je: 1. odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da su ništavi ugovori o privremenim i povremenim poslovima zaključeni između tužioca i tuženog bliže navedeni u ovom stavu; 2. Odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tržio da se utvrdi da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme na radnom mestu «Samostalni stručni saradnik za poslove ...» kod tuženog počev od 08.07.2015. godine i da se obaveže tuženi da prizna tužiocu ovo pravo i rasporedi ga na radno mesto «Samostalni stručni saradnik za poslove ...» u okviru Tehničkog centra «Kraljevo», sa mestom rada u Ogranku «ED ...» ili da tužiocu prizna pravo i rasporedi ga na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima; 3.odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime naknade materijalne štete u vidu razlike između primljene naknade za izvršeni posao i zarade koja mu pripada za rad na radnom mestu «samostalni stručni saradnik za poslove ...» za period od 08.07.2015. godine do 31.10.2020. godine isplati ukupan iznos od 2.014.226,76 dinara u mesečnim iznosima i sa kamatom bliže navedenim u ovom stavu; 4.odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime naknade materijalne štete u vidu neisplaćenog regresa za godišnji odmor za period od 08.07.2015. godine do 31.10.2020. godine, isplati ukupan iznos od 182.047,58 dinara u mesečnim iznosima i kamatom bliže navedenom u ovom stavu; 5.odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime naknade materijalne štete u vidu neisplaćenog toplog obroka za period od 08.07.2015. godine do 31.10.2020. godine, isplati ukupan iznos od 333.101,88 dinara u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa kamatom bliže navedenim u ovom stavu; 6.odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime naknade materijalne štete u vidu neisplaćenih putnih troškova za period od 08.07.2015. godine do 31.10.2020. godine, isplati ukupan iznos od 306.000,12 dinara sa pojedinačnim mesečnim iznosima i kamatom bliže navedenim u ovom stavu; 7.odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime naknade materijalne štete za neiskorišćeni godišnji odmor za period od 08.07.2015. godine do 31.10.2020. godine, isplati ukupan iznos od 436.717,41 dinara u mesečnim iznosima i sa kamatom navedenim u ovom stavu. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 65.166,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovan.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 21.01.2015. godine do 30.10.2020. godine bio radno angažovan kod tuženog i pravnog prethodnika tuženog po osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova na poslovima: učešće u analizi i definisanju modela podataka/funkcija, učešće u programiranju, održavanju i eksploataciji informacionog sistema, izrada korisničkih uputstava i informatička podrška korisnicima, realizacija složenih poslova aplikativne podrške i razvoj i druge poslove vezane za informatiku. Tužilac je navedene poslove obavljao u kontinuitetu i bez prekida. Tužiocu je prestalo radno angažovanje na obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključno sa 30.10.2020. godine. Kod tuženog za Ogranak ED ... sistematizovano je radno mesto u službi za informatiku i telekomunikacije. Ukupan neto iznos po osnovu razlike između naknade po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima i pripadajuće zarade, materijalne štete u vidu neisplaćenog regresa, materijalne štete u vidu neisplaćenog toplog obroka, materijalne štete u vidu neisplaćenih putnih troškova, materijalne štete za neiskorišćeni godišnji odmor, a u period od 08.07.2015. godine do 31.10.2020. godine, iznosi ukupno 3.273.093,75 dinara.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da su predmetni ugovori o privremenim i povremenim poslovoma ništavi, jer su zaključeni protivno odredbi člana 197. Zakona o radu i predstavljaju vid zloupotrebe instituta privremenih i povremenih poslova, pa kako je tužilac bez prekida radio kod tuženog u periodu od 21.01.2015. godine do 30.10.2020. godine ispunjeni su zakonski uslovi za preobražaj radnog odnosa tužioca u radni odnos na neodređeno vreme primenom odredbe člana 37. Zakona o radu uz obavezu na isplatu utuženog novčanog iznosa.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kod zabrane zapošljavanja novih lica u smislu člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku. Prema stavu 2. ove odredbe, a ko poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. tog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Tuženi je javno preduzeće, koje po članu 2. tav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br. 54/09 sa izmenama i dopunama) spada u korisnike javnih sredstava, zbog čega se u odnosu na njega primenjuju i odredbe tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog zakona („Službeni glasnik RS“, br.108/13) u članu 27e dodat je stav 34. kojim je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, izuzev uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljenje mišljenje ministarstva. Odredba člana 27e stav 34. navedenog zakona novelirana je više puta tako da je zabrana korisnika javnih sredstava da zasnivaju radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta postojala i u toku 2020. godine.

Odredbom člana 105. Zakona o budžetskom sistemu propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa tim zakonom, primenjuju se odredbe tog zakona. Iz navedene odredbe proizlazi da se odredbe Zakona o budžetskom sistemu, kojim je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava, u odnosu na odredbe Zakona o radu nalaze u odnosu posebnog prema opštem zakonu i da se zato primenjuje pravilo da odredbe posebnog zakona derogiraju odredbe opšteg zakona.

Sledstveno izloženom, u vreme kada je započelo radno angažovanje tužioca po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima od 21.01.2015. godine odredbe posebnog Zakona o budžetskom sistemu zabranjivale su tuženom da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, zbog čega je isključena mogućnost primene odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu, o zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme u slučaju kada između zaposlenog i poslodavca nije zaključen pisani ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad. Zbog toga je pravilan zaključak drugostepenog suda da su osporeni ugovori privremeni i povremenim poslovima ništavi i nemaju dejstvo među ugovornim stranama i da isti imaju elemente ugovora o radu, zato što bi i ugovor o radu bio ništav – zaključen suprotno prinudnim propisima o zabrani zapoljšavanja kod korisnika javnih sredstava, propisanoj posebnim Zakonom o budžetskom sistemu. Naime, potreba tuženog za radnom snagom i zabrana novog zapošljavanja nametnula je potrebu da se problem nedostatka zaposlenih rešava kroz rad, van radnog odnosa, u skladu sa navedenom zakonskom odredbom, pa u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za utvrđivanje radnog odnosa na neodređeno vreme, a posledično ni zahtevi za traženu isplatu.

Postojanje izuzetka od zabrane novog zapošljavanja, predviđeno članom 27e stavovima 35. – 37. Zakona o budžetskom sistemu, po shvatanju revizijskog suda ne utiče na drugačiju odluku o izjavljenoj reviziji. Prema tim odredbama, izuzetno od stava 34. tog člana, radni odnos sa novim licima mogao se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva; ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovora o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava ne može biti veći od 10 % od ukupnog broja zaposlenih; izuzetno od stava 36-tog člana broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovora o privremenih i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava, može biti veći od 10 % ukupnog broja zaposlenih, uz saglasnost tela Vlade na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Iako je kod tuženog u periodu od 08.10.2019. godine do 31.12.2020. godine u okviru Tehničkog centra Kraljevo izvršen prijem kroz preuzimanje 110 lica u skladu sa tada važećom Uredbom, to ne vodi drugačijoj odluci, s obzirom da tužilac nije dokazao da je tražena saglasnost u odnosu na tužioca i poslove koje je on obavljao. U vreme kada je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje da je radni odnos zasnovan važila je zabrana zapošljavanja propisana članom 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu, dok se odredba o ograničenju zapošljavanja iz člana 27k tog zakona ne može retroaktivno primeniti i utvrditi postojanje radnog odnosa u 2020-toj godina.

Iz navedenih razloga, po stanovištu revizijskog suda, nisu osnovani tužbeni zahtevi kojim je tužilac tražio utvrđenje ništavosti označenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima i utvrđenje da je stupanjem na rad zasnovao radni odnos, a posledično ni zahtevi za isplatu razlike između naknade po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima i pripadajuće zarade, kao i materijalne štete u vidu neisplaćenog regresa za godišnji odmor, u vidu neisplaćenog toplog obroka, putnih troškova i materijalne štete za neiskorišćeni godišnji odmor.

Zbog toga je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen, jer tužilac nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković