Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 7806/22 od 29.11.2023. godine, reviziju su izjavili tuženi i umešač na strani tuženog, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tužilac je osporio u celini navode uz revizije tuženog i umešača na strani tuženoh i predložio Vrhovnom sudu da iste odbije kao neosnovane.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ 72/11....sa izmenama) i utvrdio da su revizije tuženog i umešača na strani tuženog, neosnovane.

U postupku donošenja prvostepene presude nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. i 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje ništavosti, odnosno poništaj Odluke tuženog br. 38 od 15.08.2008. godine o dodeli stana ovde umešaču.

Prema činjeničnom stanju koje je u postupku utvrđeno Odlukom upravnog odbora tuženog br. 10/9 od 21.10.1999. godine, donetoj na osnovu predloga odbora direktora, tuženi je dodelio tužiocu na korišćenje stan u ulici ... br. .., na III spratu, br. 11, površine 75,26 m2, po strukturi trosoban. Na osnovu te odluke, tuženi je kao kupac sa tužiocem kao prodavcem zaključio Ugovor o otkupu stana br. 70 od 04.07.2000. godine, koji je overen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu dana 06.07.2000. godine, kojim je određena vrednost stana uz obavezu kupca da isti otplati u roku od 40 godina u 480 mesečnih rata, u iznosu od po 545,70 dinara, te je određeno da se na stanu do isplate cene upisuje hipoteka u korist prodavca, a kupac stiče pravo svojine danom zaključenja ugovora. Tužilac i tuženi su zaključili i Aneks navedenog ugovora o otkupu stana koji je overen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu Ov 5237/01 dana 25.04.2001. godine, kojim su utvrdili konačnu vrednost stana na dan 27.02.2001. godine u iznosu od 408.182,00 dinara, pa je istim obavezan kupac da konačnu cenu po zaključenju Aneksa uplati na račun prodavca u roku od 30 dana, a da ukoliko ne ispuni ovu obavezu Aneks se smatra nevažećim. U državini predmetnog stana nalazi se počev od 31.12.1999. godine, a otplatu mesečnih rata vrši počev od zaključenja ugovora o otkupu stana i dalje. Tužiocu je radni odnos kod tuženog prestao 2001. godine.

U postupku je dalje utvrđeno da je BB umešač na strani tuženog, pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu ishodovao pravnosnažnu presudu P 189/07 od 10.04.2008. godine, kojom je usvojen njegov tužbeni zahtev i poništena Odluka tuženog br. 10/9 od 21.10.1999. godine o davanju stana na korišćenje tužiocu. Nakon donošenja presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P1 89/07, tuženi je isti stan dodelio na korišćenje umešaču, Odlukom skupštine br. 38 od 15.08.2008. godine putem zakupa na neodređeno vreme. Tuženi i umešač nisu zaključili ugovor o korišćenju stana na neodređeno vreme, niti ugovor o otkupu stana.

U postupku koji se vodio po tužbi ovde umešača protiv tuženog, Privredni sud u Beogradu doneo je presudu P 986/17 od 06.09.2017. godine, kojom je određeno da je osnovano potraživanje ovde umešača o dodeli stana po odluci tuženog br. 38 od 15.08.2008. godine i to stana br. 11 na III spratu u ul. ... br. .., po strukturi trosoban, površine 75,26 m2, na Novom Beogradu. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 359/18 od 08.02.2019. godine potvrđena je presuda Privrednog suda u Beogradu u navedenom delu. BB, ovde umešač je protiv tužioca i tuženog pokrenuo i postupak pred Privrednim sudom u Beogradu radi utvrđenja da je ništav Ugovor o otkupu stana br. 70 od 04.07.2000. godine, da se predmetni stan izluči iz stečajne mase, a da se tužilac iseli iz predmetnog stana, kao i da se tužilac i tuženi obavežu da umešaču predaju predmetni stan na korišćenje. Navedeni postupak još uvek nije pravnosnažno okončan.

Nakon sprovedenog dokaznog postupka, prvostepeni sud zaključuje da je tuženi u sprovođenju presude Drugog opštinskog suda u Beogradu od 10.04.2008. godine, kojom je poništena kao nezakonita odluka upravnog odbora tuženog br. 10/9 od 21.10.1999. godine o davanju predmetnog stana na korišćenje tužiocu, doneo odluku o dodeli istog stana ovde umešaču dana 15.08.2008. godine. U vreme donošenja te odluke tužilac nije bio u radnom odnosu kod tuženog, a umešač je bio zaposlen na radnom mestu ... . Tužilac kao nezaposleno lice po stavu prvostepenog suda nije aktivno legitimisan da tužbom pobija odluku tuženog o dodeli stana ovde umešaču. Prvostepeni sud je imao u vidu i da istaknuti razlozi koji se odnose na način sazivanja sednice skupštine, kao i drugi razlozi predstavljaju razloge za poništaj odluke, pa stoga s pozivom na odredbe Zakona o privrednim društvima, odnosno Zakona o preduzećima koji je važio u predmetnom periodu kada je doneta odluka na koju se odnosi tužbeni zahtev, zaključuje da je jedino aktivno legitimisana za podnošenje zahteva za poništaj predmetne odluke bila republička Agencija nadležna za poslove privatizacije, a ne tužilac, kao ranije zaposleno lice kod tuženog i zbog toga prvostepeni sud zaključuje da su neosnovani navodi tužioca da su ispunjeni uslovi za poništaj Odluke skupštine tuženog od 15.08.2008. godine, kao donete suprotno odredbama članova 138. do 151. tada važećeg Zakona o privrednim društvima. Stoga prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev i u delu da se utvrdi da je ništava predmetna odluka tuženog br. 28 od 15.08.2008. godine, kao i da se ista odluka poništi.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo u delu kada je odbio tužbeni zahtev da se poništi odluka tuženog br. 38 od 15.08.2008. godine, sa razloga što tužilac kao bivši zaposleni nije aktivno legitimisan za podnošenje tužbe za poništaj odluke skupštine društva, imajući u vidu da je njegov radni odnos kod tuženog prestao 2001. godine, a da je predmetna Odluka doneta 2008. godine, kao i da, uz ispunjenost drugih uslova, jedina koja bi eventualno mogla da poništi Odluku, bila Agencija za privatizaciju.

Međutim, prilikom donošenja odluke o tužbenom zahtevu da se utvrdi da je ništava predmetna Odluka, drugostepeni sud nalazi da prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo.

Prema obrazloženju drugostepenog suda, Ugovor o otkupu stana je jedan od načina sticanja prava svojine i takav ugovor ima stvarnopravno dejstvo, pri čemu je sticanje izvršeno momentom zaključenja punovažnog pravnog posla, odnosno ugovora o otkupu. Odlukom o dodeli stana u sporu umešaču od 15.08.2008. godine, pravni prethodnik tuženog je raspolagao stanom kojim je već prethodno raspolagano na način što je isti stan dodeljen ovde tužiocu i sa kojim je tuženi zaključio Ugovor o otkupu stana br. 70 od 04.07.2000. godine, koji je overen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu dana 06.07.2000. godine, koji predstavlja punovažni osnov za sticanje prava svojine. Tužilac je, kako to iz odredaba samog ugovora, a i Zakona o stanovanju proizlazi, momentom zaključenja punovažnog pravnog posla, odnosno ovog ugovora postao vlasnik stana, jer taj ugovor ima stvarnopravno dejstvo, a momenat sticanja je momenat zaključenja ovog ugovora o otkupu. Nosilac prava raspolaganja ne može zaključiti novi ugovor o otkupu istog stana sa drugim licem. Stoga, imajući u vidu napred navedeno, proizlazi da je tuženi raspolagao predmetnim stanom dva puta, što takvo raspolaganje čini ništavim, jer je suprotno prinudnim propisima. Stoga su po oceni drugostepenog suda ispunjeni uslovi iz člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, da se utvrdi da je Odluka skupštine društva tuženog br. 38 od 15.08.2008. godine ništava.

Vrhovni sud prihvata pravni stav drugostepenog suda.

Odluka tuženog br. 38 od 15.08.2008. godine kojom je dodeljen na korišćenje umešaču stan br. 11 na III spratu u ul. ... br. .., na Novom Beogradu, doneta je u situaciji kad tuženi nije bio nosilac prava raspolaganja na stanu koji dodeljuje, jer kako je utvrdio drugostepeni sud, taj stan je prethodno dodeljen u zakup tužiocu još 1999. godine, a nakon nakon toga 2000. godine, zaključen ugovor o otkupu stana između tužioca i tuženog i tužilac stupio u posed stana i započeo postupak otkupa stana i na taj način stekao pravo svojine na predmetnom stanu. Tuženi nikada nije raskinuo navedeni ugovor.

Dakle, umešaču je spornom odlukom dodeljen stan kojim tuženi u vreme raspodele nije raspolagao niti mogao dodeliti Imajući u vidu odredbe Zakona o radu, koji jeste specijalni propis kojim se regulišu prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, i odredbe Zakona o stanovanju, koji propisuje sticanje svojstva zakupca stana i postupak otkupa, Vrhovni sud nalazi da se utvrđivanje ništavosti odluke o dodeli stana na korišćenje koja je predmet spora, ne može vezivati za rokove koji su propisani odredbom člana 195. ovog zakona u okviru poglavlja koji reguliše zaštitu prava zaposlenih, kako to smatra revident, niti se mogu u konkretnom slučaju primenjivati odredbe Zakona o privrednim društvima koje se odnose na pobijanje odluke skupštine društva.

U radnom sporu a i u sporu koji proizlazi iz odredba Zakona o stanovanju ne može se isključiti utvrđenje apsolutne ništavosti ugovora ili odluka koje su donete na osnovu tih zakona, već u takvim slučajevima ima mesta primeni Zakona o obligacionim odnosima, a koji se primenjuje na odnose koji nisu uređeni u konkretnom slučaju navedenim zakonima, a proizlaze iz odnosa poslodavca i zaposlenog (član 23. ZOO).

Stoga se neosnovano u reviziji umešača ističe da je tužiocu istekao zakonski rok za podnošenje tužbe, pozivajući se na odredbe Zakona o radu i da je tužbu iz tog razloga i iz razloga nedostatka aktivne legitimacije, trebalo odbaciti.

Drugostepeni sud pravilnom primenom odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 109. stav 1. istog zakona, doneo pobijanu odluku.

Rešavajući o zahtevu tužioca tuženog i umešača za naknadu troškova revizijskog postupka, Vrhovni sud nalazi da tuženom i umešaču pravo na troškove ne pripada jer je revizija odbijena kao neosnovana a troškovi za odgovor na reviziju koji je podneo tužilac, ne predstavljaju nužne troškove koji bi se dosudili saglasno članu 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni sud je primenom odrebi čalan 414. i 165. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković