Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložio reviziju zbog bitne povrede iz odredbe člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, učinjene pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava. Ukazuje da se nižestepeni sudovi, izvan svoje nadležnosti, upuštaju u ocenu zakonitosti odluke o dodeli stana drugotuženom kao i da su vezani pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1 broj 89/07 od 10.04.2008. godine kojom je poništena odluka Upravnog odbora prvotuženog od 21.10.1999. godine o dodeli stana drugotuženom BB. Ističe da drugotuženi nije blagovremeno tražio poništaj odluke o dodeli stana tužiocu te da je očigledno prekludiran. Navodi da je pogrešno primenjena odredba člana 352. Zakona o privrednim društvima pri zaključivanju nižestepenih sudova da skupština, u vreme zaključenog postupka likvidacije, nije mogla da donosi odluke o dodeli stana. Smatra da je zanemarena činjenica da je pravnosnažnom presudom poništena odluka o dodeli stana BB što znači da je morala biti doneta nova, te da se ne radi o novim poslovima već o dovršetku započete raspodele stanova. Ukazuje da je prvostepeni sud iskaz svedoka VV ''paušalno'' cenio. Posebno ističe da tužilac ne poseduje isprave o načinu održavanja skupštine te da je primenom odredbe iz člana 231. stav 3. Zakona o parničnom postupku, teret dokazivanja bio na tuženom. U smislu obrazloženih navoda revizije predlaže da se revizija usvoji.

Drugotuženi je podneo odgovor na reviziju kojim osporava osnovanost revizijskih razloga i tačnost revizijskih navoda pa u smislu obrazloženih navoda revizije predlaže da se revizija kao neosnovana odbije.

Vrhovni sud je ispitao reviziju u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nasuprot revizijskim navodima, pobijana presuda nije zahvaćeni ni bitnom povredom iz odredbe člana 374. stav 1. a u vezi člana 396. Zakona o parničnom postupku budući da je drugostepeni sud cenio bitne žalbene navode te ih je obrazložio na strani četvrtoj svoje odluke. Drugostepeni sud je naveo i razloge koje uzeo u obzir po službenoj dužnosti na strani drugoj, u stavu šestom pobijane odluke.

Iz činjeničnog stanja, utvrđenog u prvostepenom postupku, proizilazi da je odlukom Upravnog odbora prvotuženog pod brojem 10/9 od 21.10.1999. godine, dat drugotuženom na korišćenje stan broj 11, na trećem spratu stambene zgrade u Beogradu, ... broj .., po strukturi trosoban površine 75,26 m2. Ugovor o otkupu stana zaključen je 04.07.2000. godine, a aneks istog dana 25.04.2021. godine. Pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1 89/07 od 10.04.2008. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništena odluka Upravnog odbora prvotuženog broj 10/9 od 21.10.1999. godine, o davanju stana na korišćenje drugotuženom BB. U daljem toku događaja, skupština prvotuženog je 01.07.2008. godine donela odluku da će po svim pitanjima, uključujući i tehnološki višak radnika i stambeno pitanje, odlučivati skupština, osim odluka koje donosi direktor u skladu sa članom 39. Statuta. U momentu donošenja ove odluke od 01.07.2008. godine prvotuženi je bio u postupku likvidacije, zaključno sa 15.07.2008. godine. Najzad, odlukom skupštine preduzeća prvotuženog FGP „Rekord holding“ DP od 15.08.2008. godine, radniku AA daje se na korišćenje, odnosno u zakup na neodređeno vreme, predmetni stan broj 11, na trećem spratu stambene zgrade u ulici ... broj .., po strukturi trosoban, površine 75,26 m2. Utvrđeno je i da su radnici drugotuženog nakon privatizacije preuzeti u radni odnos kod privrednog društva Vizahem koje je u postupku privatizacije kupilo društveni kapital prvotuženog, a da je jedini zaposleni kod prvotuženog bio tužilac. U postupku stečaja nad prvotuženim tužilac je prijavio potraživanje te mu je presudom prvostepenog suda P 986/17 od 06.09.2017. godine, utvrđeno osnovanim potraživanje o dodeli predmetnog stana.

Kod takvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud nalazi da tužbeni zahtev nije osnovan. Polazeći od odredbe člana 21. Statuta „Rekord holdinga“ zaključuje da skupštinu prvotuženog čine predstavnici zaposlenih, te da je Odluku od 01.07.2008. godine ali i Odluku o dodeli stana tužiocu 15.08.2008. godine, mogla da donese samo skupština koju bi činili predstavnici izabrani od strane zaposlenih. Međutim, tužilac nije dokazao ko je činio skupštinu 01.07.2008. godine i 15.07.2008. godine kada je doneta odluka da se stan dodeli tužiocu. Ovo kod činjenice da su nakon privatizacije zaposleni prešli da rade u privredno društvo „Vizahem''. Obrazlaže da je imao u vidu navode svedoka da su radnici „retroaktivno vraćeni“ ali da nakon raskida ugovora o privatizaciji ranije postojeći organi ne nastavljaju da funkcionišu u istom sastavu već je potrebno da se izaberu novi. Osim toga, u trenutku donošenja odluke od 01.07.2008. godine prvotuženi je bio u postupku likvidacije pa je, u smislu odredbe člana 352. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ broj 125/04), mogao da preduzima samo poslove vezane za sprovođenje tog postupka a ne i odluke kojima se menja dotadašnji način odlučivanja u društvu. S toga tužbeni zahtev odbija nalazeći da tužilac nema aktivnu legitimaciju budući da istu zasniva na odlukama koje nisu donete od strane ovlašćenih organa.

Drugostepeni sud prihvata materijalnopravni zaključak da u postupku likvidacije društvo može da preduzima samo poslove vezane za njeno sprovođenje, odnosno radi okončanja svih poslova, a ne i odluke kojima menja način rada organa društva. Obrazlaže da tužilac nije dostavio zapisnike sa sednice od 01.07.2008. godine i 15.08.2008. godine na osnovu kojih bi se moglo utvrditi ko su lica koja su prisustvovala sednicama i navodno glasala o dodeljivanju stana tužiocu. Ističe da u vreme kada je stan dodeljen drugotuženom i sa njim zaključen ugovor i aneks ugovora o otkupu stana, prvotuženi je imao punu poslovnu sposobnost dok tužilac legitimaciju zasniva na odlukama koje nisu donete od strane ovlašćenog organa prvotuženog a donete su u trenutku kada nije imao potpunu poslovnu sposobnost jer se nalazio u postupku likvidacije.

Vrhovni sud smatra pravno neutemeljenim zaključak nižestepenih sudova da u postupku likvidacije preduzeće ne može odlučivati o dodeli stana. Privredno društvo u likvidaciji ima specijalnu poslovnu sposobnost ograničenu na poslove koje je potrebno završiti u cilju likvidacije društva, ali u te poslove, kako smatra Vrhovni sud, spadaju i poslovi raspodele onih stanova u društvenoj svojini koji su ostali neraspodeljeni.

Međutim, navedeno nije od uticaja na pravilnost odluke. Ovo s toga što je odluka tuženog broj 38 od 15.08.2008. godine, kojom je stan dodeljen na korišćenje tužiocu doneta u situaciji kada prvotuženi uopšte nije bio nosilac prava raspolaganja na tom stanu jer je isti prethodno već dat u zakup tužiocu, a nakon toga je zaključen i ugovor o otkupu stana. Ugovorom o otkupu stana stiče se pravo svojine, takav ugovor ima stvarnopravno dejstvo, pri čemu je sticanje izvršeno momentom njegovog zaključenja. Zakon o stanovanju („Službeni glasnik RS“ broj 50/92 ... 46/98) u članu 16. propisuje obavezu nosioca prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnika stana u državnoj svojini da nosiocu stanarskog prava odnosno zakupcu koji su to svojstvo stekli do dana stupanja na snagu zakona, i na njihov zahtev u pisanoj formi, omogući otkup stana koji koriste. Sticanje svojine otkupom stana je po svojoj pravnoj prirodi originarni način sticanja, na osnovu zakona. S tim u vezi, drugotuženi je zaključenjem ugovora koji je docnije aneksiran, stekao pravo svojine na predmetnom stanu te na isto ne utiče činjenica da je cena otkupa plaćana u ratama kao ni činjenica da je nakon zaključenja ugovora došlo do otvaranja postupka likvidacije nad prvotuženim. To dalje znači, da je odlukom od 15.08.2008. godine, iz koje crpi aktivnu legitimaciju, tužiocu dodeljen stan kojim preduzeće uopšte nije moglo raspolagati što tužioca, posledično, ne čini aktivno legitimisanim.

Osim toga, a kako pravilno nižestepeni sudovi konstatuju, tužilac nije ni dokazao da je odluka doneta od strane zakonito formiranog organa. Ovo kod činjenice da su radnici prvotuženog preuzeti u radni odnos kod privrednog društva Vizahem. Stoga je, ukoliko im je taj radni odnos prestao i ako su ga ponovo zasnovali kod prvotuženog, skupština prvo morala biti konstituisana u smislu odredbe člana 394. stav 1. Zakona o preduzećima („Službeni list SRJ“ broj 29/96 ....) koji je ostao na snazi i nakon stupanja na snagu Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ br 125/04 i 36/11), u skladu sa prelaznom odredbom člana 456. Zakona o preduzećima, kojom je propisano da skupštinu društvenog preduzeća čine predstavnici zaposlenih. Nakon toga je moglo uslediti usvajanje ili izmena Statuta u pogledu nadležnosti za odlučivanje o dodeli stanova i najzad raspodela onih stanova kojima društvo raspolaže. Ne i onih koji su u svojini drugih lica.

Vrhovni sud je cenio navod revizije da je pravnosnažnom presudom poništena odluka upravnog odbora 10/9 od 21.10.1999. godine, o dodeli stana drugotuženom. Međutim, nalazi da to ne može dovesti do drugačije odluke kod činjenice da se otkup stana (ugovorom) smatra originarnim načinom sticanja i da u momentu dodele stana tužiocu raniji ugovor o otkupu je na snazi. Nije raskinut, nije utvrđen ništavim.

Takođe je cenio i navod revizije da je drugotuženi očigledno prekludiran da traži poništaj odluke od 15.08.2008. godine ali je našao da nije od uticaja kod činjenice da se u ovom postupku takav poništaj ne traži, a da će o osnovanosti takvog zahteva biti rešeno u parnici koju je drugotuženi pokrenuo a na koju se u reviziji od strane tužioca i ukazuje.

Neosnovan je navod revizije da prvostepeni sud nije imao ovlašćenje da se upusti u preispitivanje odluke od 15.08.2008. godine, jer u postupku ocene posledica koje takva odluka proizvela sudovi su svakako ovlašćeni da cene i zakonitost postupka njenog donošenja.

Dalje, neosnovani su navodi revidenta da je pogrešno primenjeno pravilo o teretu dokazivanja a bez uticaja navodi da tužilac ne poseduje dokaze o okolnostima pod kojim je održana skupština 01.08.2008. i 15.08.2008. godine. Prvo, kod utvrđene činjenice da su radnici prvotuženog preuzeti u radni odnos kod trećeg lica (neparničara), i u procesnoj situaciji u kojoj se upravo zato osporava zakonitost odluke od 15.08.2008. godine, na tužiocu je bio teret dokazivanja da je ona doneta od strane zakonito formiranog organa (čl. 231 st.2 Zakona o parničnom postupku). Ukoliko takve isprave ne poseduje ili smatra da se isprave nalaze kod suprotne strane, na tužiocu je bila mogućnost da zahteva ediciju isprave u smislu odredbe člana 241. Zakona o parničnom postupku. Tužilac to nije tražio već je jedino na pripremnom ročištu od 30.01.2020. godine, što je Vrhovni sud zaključio uvidom u spise, predložio da se naloži dostavljanje izveštaja za period posle 2016. godine.

Najzad, netačan je navod revizije da prvotuženi nije sporio da se stan nalazi u stečajnoj masi budući da je, prema stanju u spisima, još u odgovoru na tužbu od 24.10.2019. godine prvotuženi tvrdio da se stan ne nalazi u stečajnoj masi, a tužilac suprotno nije dokazao. S toga je dodatno neosnovan zahtev da se stan izluči iz stečajne mase prvotuženog.

Sledom rečenog proizlazi da je odluka pravilna pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković