Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tuženog i bila je zaposlena na poslovima VD direktora u Filijali za ... okrug. Rešenjem tuženog od 22.08.2014. godine, tužilja je udaljena sa rada počev od 21.08.2014. godine, zbog započetog krivičnog gonjenja zbog postojanja sumnje da je izvršila krivično delo na radu ili u vezi sa radom (nesavestan rad u službi), sve do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka. Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Zaječaru K 23/20 od 19.12.2023. godine obustavljen je krivični posutpak protiv tužilje, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Tužilja je tuženom podnela zahtev za vraćanje na rad i naknadu štete, a tuženi je postupajući po istom doneo rešenje 22.01.2024. godine kojim je tužilju vratio na rad (tačka 1.) i kojim je utvrdio da tužilji počev od 21.08.2014. godine do dana vraćanja na rad pripada razlika između naknade zarade utvrđene u rešenju o udaljenju sa rada i punog iznosa osnovne zarade, sa zakonskom zateznom kamatom i pripadajućim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje (tačka 3.). Nakon toga, tuženi je doneo novo rešenje 01.02.2024. godine, kojim se prethodno rešenje menja u tački 3, tako što je odlučio da rešenje po zahtevu zaposlene za naknadu štete menja tako da glasi: „ da rešavanje po zahtevu zaposlene za naknadu štete na ime razlike između iznosa naknade zarade utvrđene ugovorom o radu, aneksima ugovora o radu i rešenjima o plati sa zakonskom zateznom kamatom i pripadajućim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, nije u nadležnosti tuženog, već se u pogledu tog zahteva zaposlena upućuje da svoje pravo ostvari pred Ministarstvom pravde, Odeljenjem za ostvarivanje prava za naknadu štete“. Tužilja je bila u pritvoru od 20.08.2014. godine do 29.08.2014. godine, po kom osnovu joj je, shodno sporazumu o vrsti i visini naknade štete sa Ministarstvom pravde od 09.04.2024. godine, isplaćeno 45.000,00 dinara, na ime naknade štete.

Tužilja tužbom traži da se obaveže tuženi da joj isplati naknadu štete u visini razlike između iznosa naknade zarade koju je primala i punog iznosa osnovne zarade za vreme privremenog udaljenja sa rada za period od 01.09.2014. godine do 24.01.2024. godine. Visinu štete koju tužilja potražuje nižestepni sudovi su utvrdili na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko - finansijske struke, na koji nalaz i mišljenje stranke nisu imale primedbe.

Po oceni Vrhovnog suda, na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i to odredbe iz člana 165. stav 1. tačka 1, člana 167. stav 2. člana 168. stav 1. i člana 169. stav 1. tačka 1. u vezi sa članom 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/17) kada su obavezali tuženog da tužilji naknadi štetu u visini razlike između iznosa naknade zarade koju je primala i punog iznosa osnovne zarade za vreme privremenog udaljenja sa rada za period od 01.09.2014. godine do 24.01.2024. godine, s obzirom na to da je udaljenje sa rada bilo neopravdano.

Članom 165. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, propisano je da zaposleni može da bude privremeno udaljen sa rada ako je protiv njega započeto krivično gonjenje u skladu sa zakonom zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom. Članom 167. stav 2. istog zakona propisano je da ako je protiv zaposlenog započeto krivično gonjenje zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom, udaljenje može da traje do pravnosnažnog okončanja tog krivičnog postupka. Članom 168. stav 1. istog zakona propisano je da za vreme privremenog udaljenja zaposlenog sa rada u smislu člana 165. i 166. ovog zakona, zaposlenom pripada naknada zarade u visini od 1/4, a ako izdržava porodicu u visini od 1/3 osnovne zarade. Članom 169. stav 1. tačka 1. istog zakona propisano je da zaposlenom za vreme privremenog udaljenja sa rada, u smislu člana 165. i 166. ovog zakona, pripada razlika između iznosa naknade zarade primljene po osnovu člana 168. ovog zakona i punog iznosa osnovne zarade, i to: ako krivični postupak protiv njega bude obustavljen pravnosnažnom odlukom, ili ako pravnosnažnom odlukom bude oslobođen optužbe ili je otpužba protiv njega odbijena, ali ne zbog nenadležnosti. Članom 164. istog zakona propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Tužilja je rešenjem tuženog od 22.08.2014. godine privremeno udaljena sa rada počev od 21.08.2014. godine, zbog započetog krivičnog gonjenja zbog postojanja sumnje da je izvršila krivično delo na radu ili u vezi sa radom (nesavestan rad u službi) sve do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka. S obzirom na to da je pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Zaječaru K 23/20 od 19.12.2023. godine obustavljen krivični postupak protiv tužilje, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, tuženi je rešenjem od 22.01.2024. godine vratio tužilju na rad. Za vreme dok je tužilja bila privremeno udaljena sa rada, tuženi je tužilji isplaćivao naknadu zarade u visini 1/3 osnovne zarade. Kako je tužilja privremeno bila udaljena sa rada i po pravnosnažnosti rešenja kojim je krivični postupak protiv tužilje obustavljen, a tuženi vratio tužilju na rad, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilja shodno članu 169. stav 1. tačka 1. Zakona o radu ima pravo na razliku između iznosa naknade zarade primljene po osnovu člana 168. ovog zakona i punog iznosa osnovne zarade, jer je udaljenje sa rada bilo neopravdano.

S obzirom na napred izneto, neosnovani su navodi revizije o nedostatku pasivne legitimacije na strani tuženog. Naime, prema članu 169. stav 1. tačka 1. Zakona o radu zaposlenom za sve vreme udaljenja sa rada pripada razlika između isplaćenih iznosa naknade zarade i punog iznosa osnovne zarade i to ako krivični postupak protiv njega bude obustavljen pravnosnažnom odlukom, ili ako pravnosnažnom odlukom bude oslobođen optužbe, ili je optužba protiv njega odbijena, ali ne zbog nenadležnosti. Udaljenje određeno zbog pokrenutog krivičnog postupka pokazuje se kao neopravdano, ako taj postupak pravnosnažnom odlukom bude okončan obustavom, oslobađanjem od optužbe ili odbijanjem optužbe, ali ne zbog nenadležnosti. Ovde je reč o negativnoj razlici između zbira isplaćenih naknada zarade i zbira izostalih osnovnih zarada za sve vreme privremenog udaljenja. Razlika se isplaćuje zaposlenom ako se pokaže da je udaljenje sa rada bilo neopravdano. Neopravdano udaljenje je širi pojam od nezakonitog udaljenja. Svako nezakonito udaljenje je i neopravdano. Ali, udaljenje može biti neopravdano i kada nije nezakonito, kao što je u ovom slučaju udaljenje koje usled zastarelosti ne dovodi do otkaza ugovora o radu. S obzirom na to da je tužilja bila neopravdano udaljena sa rada u spornom periodu, to je tuženi, a shodno odredbi člana 169. stav 1. tačka 1. Zakona o radu u obavezi da tužilji isplati razliku između iznosa naknade zarade primljene u vreme udaljenja, po osnovu člana 168. Zakona o radu i punog iznosa osnovne zarade, odnosno da je tuženi taj koji je pasivno legitimisan.

Suprotno navodima revizije, nižestepeni sudovi su pravilno ocenili prigovor zastarelosti potraživanja, pravilno zaključivši da obaveza tuženog za isplatu tražene razlike do punog iznosa osnove zarade tužilje nije nastala pre ispunjenja uslova iz člana 169. tačka 1. Zakona o radu. Naime, rešenje Višeg suda u Zaječaru K 23/20 od 19.12.2023. godine postalo je pravnosnažno 03.02.2024. godine, od kog trenutka je počeo da teče rok zastarelosti. Kako od tog datuma pa do podnošenja tužbe 23.02.2024. godine nije protekao rok od tri godine propisan članom 196. Zakona o radu, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da potraživanje tužilje nije zastarelo.

Sa napred navedenih razloga, primenomčlana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, zbog čega je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković