Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je u ugovornom odnosu sa tužiocem po osnovu ugovora o supsidijarnom jemstvu za obavezu privrednog društva „DMB“ d.o.o. Aranđelovac, kao glavnog dužnika, po ugovoru o lizingu zaključenom sa tužiocem. Nad navedenim društvom otvoren je stečajni postupak, koji je rešenjem Privrednog suda u Užicu St 113/10 od 03.06.2011. godine i zaključen.

Tužilac je Osnovnom sudu u Požegi, Sudska jedinica u Arilju, podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave – menice, radi naplate novčanog potraživanja iz ugovora o jemstvu. Tuženi je protiv rešenja o izvršenju izjavio prigovor, usled čega je to rešenje stavljeno van snage u delu u kojem je određeno izvršenje, ukinute su sve sprovedene izvršne radnje, a postupak je nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga. U toku postupka utvrđeno je da potraživanje tužioca prema tuženom, kao supsidijarnom jemcu, iznosi 2.316.266,34 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom odredaba čl. 997, 998, 1002. stav 1. i 3. i člana 1004. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da tužbeni zahtev nije osnovan. Obrazložio je da se u konkretnom slučaju radi o supsidijarnom jemstvu, te da je za ostvarivanje potraživanja prema tuženom, kao jemcu, neophodno da tužilac prethodno pismeno pozove glavnog dužnika da ispuni svoju obavezu, kao i da svoje potraživanje prijavi u stečajnom postupku nad glavnim dužnikom. Kako tužilac nije dokazao da je pozvao glavnog dužnika da izvrši obavezu iz ugovora, prvostepeni sud je našao da tužbeni zahtev prema tuženom nije osnovan.

Drugostepeni sud je zauzeo drugačiji pravni stav, zaključivši da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, jer nije primenio odredbu člana 1004. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni drugostepenog suda, u konkretnom slučaju glavni dužnik je bio u stečaju, pa tužilac nije imao obavezu da prethodno pozove glavnog dužnika da ispuni obavezu, već je, bez obzira na to što se radi o supsidijarnom jemstvu, mogao neposredno zahtevati ispunjenje od tuženog kao jemca. Pored toga, drugostepeni sud se pozvao i na odredbu člana 13. Opštih uslova poslovanja tužioca kao lizing društva, navodeći da je tuženi potpisao menicu, na osnovu koje je pokrenut izvršni postupak, te da je kao jemac dužan da izmiri obavezu prema tužiocu kao meničnom poveriocu. Polazeći od navedenog, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, obavezujući tuženog da tužiocu isplati iznos od 2.316.266,34 dinara sa zateznom kamatom u skladu sa odredbom člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizija tuženog nije osnovana.

Neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, odnosno na povredu odredaba člana 1004. stav 2. i člana 1007. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 1004. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se od jemca može zahtevati ispunjenje obaveze tek nakon što je glavni dužnik ne ispuni u roku određenom u pismenom pozivu (supsidijarno jemstvo). Poverilac može tražiti ispunjenje od jemca iako nije pre toga pozvao glavnog dužnika na ispunjenje obaveze, ako je očigledno da se iz sredstava glavnog dužnika ne može ostvariti njeno ispunjenje ili ako je glavni dužnik pao pod stečaj. Odredbom člana 1007. stav 1. istog zakona propisano je da u slučaju stečaja glavnog dužnika poverilac je dužan prijaviti svoje potraživanje u stečaju i o tome obavestiti jemca, inače odgovara jemcu za štetu koju bi ovaj imao zbog toga.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja da je nad glavnim dužnikom otvoren stečajni postupak, pravilno je drugostepeni sud primenio odredbu člana 1004. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kada je zaključio da u konkretnom slučaju poverilac nije bio u obavezi da prethodno pismeno pozove glavnog dužnika na ispunjenje obaveze, već je mogao neposredno zahtevati ispunjenje od tuženog kao jemca. Stoga su neosnovani revizijski navodi da je izostanak takvog poziva razlog za odbijanje tužbenog zahteva.

U pogledu revizijskih navoda koji se odnose na neprijavljivanje potraživanja u stečajnom postupku nad glavnim dužnikom, Vrhovni sud nalazi da oni takođe nisu osnovani. Naime, iz citirane odredbe člana 1007. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima jasno proizlazi da propust poverioca da prijavi potraživanje u stečajnom postupku i da o tome obavesti jemca ne dovodi do prestanka potraživanja niti do oslobađanja jemca od obaveze, već za posledicu ima odgovornost poverioca za štetu koju bi jemac zbog tog propusta pretrpeo. Suština instituta jemstva, pa i supsidijarnog, ogleda se u obezbeđenju ispunjenja obaveze glavnog dužnika, pri čemu jemac preuzima rizik insolventnosti glavnog dužnika. U situaciji kada je glavni dužnik u stečaju, taj rizik je već nastupio, pa zakon upravo iz tog razloga predviđa mogućnost neposrednog obraćanja poverioca jemcu. Shodno tome, neprijavljivanje potraživanja u stečajnom postupku ne čini tužioca prekludiranim u odnosu na jemca, niti utiče na samo postojanje i dospelost obaveze jemca, već može biti od značaja samo u pogledu eventualne naknade štete, pod uslovom da je takva šteta nastala i da je dokazana, što u ovom postupku tuženi ne ističe.

Revizijski navodi kojima se osporava obrazloženje drugostepenog suda u pogledu primene meničnih pravila o naplati potraživanja nisu od uticaja na pravilnost pobijane odluke. Ovo stoga što je pred nižestepenim sudovima spor između parničnih stranaka raspravljen u skladu sa sadržinom materijalnopravnog odnosa koji je zasnovan ugovorom o jemstvu, zbog čega sama obaveza po menici koja je služila kao sredstvo obezbeđenja ispunjenja jemčeve obaveze nije od značaja na presuđenje u ovoj pravnoj stvari.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković