Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2013/2024 od 06.11.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalbe tužene i potvrđena je prvostepena presuda u prvom i trećem stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena da tužiocu na ime plaćenih zakupnina za period od 01.11.2017. godine do 30.06.2022. godine, isplati iznos od 8.400 evra, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.06.2022. godine, kao dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 168.256,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tužilac je osporio iznete revizijske navode i preložio da se revizija odbije.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužene, kao izvršni poverilac, podneo je predlog za izvršenje dana 28.05.2016. godine na osnovu verodostojne isprave, protiv BB, kao izvršnog dužnika. Postupak izvršenja je najpre pokrenut pred javnim izvršiteljem Aleksandrom Takićem, na osnovu rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Nišu 2I.IV 260/16 od 31.05.2016. godine. Nakon izjavljivanja prigovora trećeg lica, ovde tužioca, dana 17.07.2017. godine i dostavljanja dokaza koji sprečavaju dalje vođenje izvršnog postupka, tužena je, u svojstvu izvršnog poverioca, dana 01.08.2017.godine, stavila predlog za promenu javnog izvršitelja, te je javni izvršitelj Aleksandar Takić zaključkom od 02.08.2017. godine, obustavio postupak sprovođena izvršenja koje je on sprovodio, usvojio predlog izvršnog poverioca od 01.08.2017.godine i odredio da se postupak izvršenja nastavlja pred javnim izvršiteljem Miljanom Trajkovićem. Zaključkom javnog izvršitelja Miljana Trajkovića Iiv. 342/2017 od 04.08.2017. godine, određeno je prinudno izvršenje na stanu bliže opisanom izrekom prvostepene presude, koji je u to vreme bio upisan kao svojina izvršnog dužnika. U toku izvršnog postupka tužilac je izjavio prigovor trećeg lica i to najpre dana 17.07.2017. godine javnom izvršitelju Aleksandru Takiću, a nakon promene izvršitelja i pred javnim izvršiteljem Miljanom Trajkovićem, dana 18.09.2017. godine i 20.09.2017. godine, sa zahtevom da se izvršenje proglasi nedopuštenim, jer je stan njegovo vlasništvo po osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenim sa izvršnim dužnikom, za šta je dostavio ugovor o kupoprodaji Ov. br. 4999/2013 od 18.12.2013. godine. Tužilac je uz prigovor dostavio i rešenje RGZ SKN Niš od 19.03.2015. godine, kojim je tužiocu bila dozvoljena predbeležba prava svojine na spornom stanu. Kupoprodajni ugovor nije sadržao clausulu intabulandi, odnosno odredbu da je upis moguć bez saglasnosti predhodnog vlasnika, a tužilac nije mogao da stupi u kontakt sa BB, upis prava svojine tužioca nije mogao biti izvršen. Tuženi se u svojstvu izvršnog poverioca izjašnjavao o prigovoru trećeg lica, u podnescima od 29.08.2017. godine, 19.09.2017. godine i 04.10.2017. godine i predmetne prigovore u celosti osporio. Po ovom prigovoru tužilac je upućen na parnicu, rešenjem Osnovnog suda u Nišu ZIpi 94/2017 od 06.02.2018. godine. Tužilac je postupajući po ovom rešenju pokrenuo parnicu i u parničnom postupku doneta je presuda Osnovnog suda u Nišu P 1567/2020, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu od 09.03.2022. godine, a kojom je utvrđeno da je nedopustivo izvršenje na predmetnom stanu određeno rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Nišu Iiv. 206/2016 od 31.05.2016. godine i zaključkom izvršitelja Miljana Trajkovića Iin 342/2017 od 04.08.2017. godine.

U postupku sprovođenja izvršenja, predmetna nepokretnost prodata je u izvršnom postupku putem javne prodaje kupcu VV, zaključkom od 21.09.2017. godine, da bi zatim dana 26.09.2017. godine bio donet zaključak o namirenju izvršnog poverioca, tužene, za iznos 1.729.357,89 dinara, dok je višak kupoprodajne cene u iznosu od 1.056.127,11 dinar, predat izvršnom dužniku. Tužilac je u svojstvu zakupca sa VV, koji je na predmetnom stanu upisan u katastru kao vlasnik, zaključio ugovor o zakupu stana za mesečnu zakupninu od 150 evra. Vrednost predmetne nepokretnosti utvrđena je preko veštaka građevinske struke na dan veštačenja.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su o pravu tužioca na naknadu materijalne štete nastale zbog gubitka prava svojine na stanu, odlučili primenom članova 154., 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema iznetim argumentima nižestepenih sudova, tužilac je posedovao valjan pravni osnov za prenos svojine, ugovor od 18.12.2013.godine, koji je izvršen u celosti jer je stan predat tužiocu u državinu nakon isplate kupoprodajne cene, pre sticanja prava poverioca da se u izvršnom postupku namiri iz predmetne nepokretnosti. Tužilac je pokrenuo i postupak kod nadležne SKN za upis svog prava svojine i donošenjem rešenja katastra od 19.03.2015. godine, dozvoljena je predbeležba prava svojine tužiocu na stanu, čime se smatra savesnim sticaocem predmetne nepokretnosti. Iako po tada važećem Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, izlučna tužba nije predviđala zakonsku mogućnost odlaganja izvršenja, ne može se derogirati pravo savesnog kupca kome je nepokretnost prodata i predata u posed. Tužilac je u odnosu na treća lica pretpostavljeni vlasnik sa vlasničkim ovlašćenjima i pravom zaštite prema njima. Tuženoj kao izvršnom poveriocu, odmah nakon pokretanja izvršnog postupka navedne činjenice su bile poznate, pa je imala mogućnost da traži promenu sredstva izvršenja, što nije učinila, već je pravo tužioca osporavala i insistirala na nastavku postupka izvršena, tražeći jedino promenu javnog izvršitelja, na koji način je tužiocu kao trećem licu pričinjena šteta, jer je ostao bez svoje imovine. Takođe, postupajući na ovaj način, tužena je u potpunosti prihvatila sve rizike sprovođena izvršenja na stvari za koju su postojali nesumnjivi dokazi da se nalazi u svojini trećeg savesnog lica, odnosno tužioca, čime je postupala nesavesno. Stoga se, u takvoj pravnoj situaciji, zahtev trećeg lica iz stvarnopravnog efekta izlučne tužbe, preobražava u obligacioni zahtev za naknadu štete prema tražiocu izvršenja, jer je izdejstvovana i presuda tužioca o nedopuštenosti izvršenja. Zato je tužena odgovorna za naknadu štete tužiocu, zbog čega je prigovor nedostatka pasivne legitimacije neosnovan.

Što se tiče zahteva za naknadu štete za isplate zakupnine, drugostepeni sud je stanovišta da postoji odgovornost tužene i za ovaj vid štete. Činjenica da prebivalište tužioca nije bilo na adresi stana za koji je plaćao zakupninu, ne može biti razlog za neosnovanost tužbenog zahteva. Tužena je shodno odredbi čl. 228 ZPP, bila dužna da dokaže da tužilac u svojini ima druge nepokretnosti, osim stana na kojem je bez svoje krivice izgubio pravo svojine i iz koga je nakon javne prodaje morao da se iseli i isti preda u državinu novom vlasniku, a ne na tužiocu, s obzirom da bi na taj način tužilac dokazivao negativnu činjenicu. U smislu navedenog, tužena tokom postupka takve dokaze nije pružila, niti ih je predložila, pa je prvostepena odluka u ovom delu preinačena tako što što je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena da tužiocu na ime plaćenih zakupnina za period od 01.11.2017. godine do 30.06.2022. godine, isplati iznos od 8.400 evra, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.06.2022. godine.

Revizijom se osporava izneto stanovište drugostepenog suda. Revident ukazuje da je u vreme pokretanja postupka izvršenja nepokretnost bila u vlasništvu izvršnog dužnika BB koja je u javnim knjigama bila upisana kao titular prava svojine. Predbeležba je uslovni upis kojim se uslovno stiču, prenose, ogrničavaju i prestaju stvarna prava, a koja je u konkretnom slučaju poništena po službenoj dižnosti, jer tužilac nije dostavio clausulu intabulandi. Tužena ne može snositi odgovornost za štetu jer se pouzdala u javne knjige, te u njenom postupanju nema protivpravnosti koji je obavezan element odgovornosti za štetu. Tužena u postupku izvršenja nije donosila odluke niti sprovodila postupak izvršenja, te nije pasivno legitimisana.

Revizija nije osnovana.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da tužilac poseduje valjan pravni osnov za upis prava svojine, ugovor o kupoprodaji spornog stana, zaključen 18.12.2013. godine sa izvršnim dužnikom kao prodavcem. Odredbom člana 60. tada važećeg Zakona o državnom premeru i katastru propisano je da se svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima stiču, prenose i ograničavaju upisom u katastar nepokretnosti (konstitutivnost upisa), a prestaju brisanjem upisa. Načelo obaveznosti predviđeno članom 61. istog Zakono obavezivalo je imaoca prava na nepokretnosti da podnese zahtev za upis prava svojine u katastar nepokretnosti, dok je članom 62. propisano da su podaci upisani u katastar istiniti i pouzdani i da niko ne može da trpi štetne posledice zbog tog pouzdanja. Tužilac se pre podnošenja predloga za dozvolu izvršenja tuženog kao izvršnog poverioca obratio katastru nepokretnosti radi upisa prava svojine, nakon čega je Rešenjem RGZ SKN Niš od 19.03.2015. godine upisana predbeležba prava svojine i tužilac je obavezan da u roku od 90 dana dostavi saglasnost pravnog prethodnika BB (izvršnog dužnika) za upis prava svojine budući da u ugovor nije uneta clausula intabulandi. U konkretnom slučaju, tužena banka je kao izvršni poverilac podnela predlog za izvršenje dana 28.05.2016. godine na osnovu verodostojne isprave, protiv BB, kao izvršnog dužnika. Nakon izjavljivanja prigovora trećeg lica, ovde tužioca, dana 17.07.2017. godine i dostavljanja rešenja RGZ SKN Niš od 19.03.2015. godine, kojim je tužiocu bila dozvoljena predbeležba prava svojine na spornom stanu, tužena banka je bila upoznata da tužilac kao treće lice poseduje određeno pravo na predmetu izvršenja koje sprečava izvršenje, valjan pravni osnov za prenos svojine, ugovor od 18.12.2013. godine, koji je izvršen u celosti, odnosno da tužilac nije upisao pravo svojine iz formalnih razloga. Prigovor trećeg lica propisan je odredbom člana 50. Zakon o izvršenju i obezbeđenju ("Sl. glasnik RS“ br. 31/11, 99/11- dr. zakon, 109/2013 – odluka US, 55/2014 i 139/2014) tako što treće lice koje u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može sve do okončanja postupka da izjavi prigovor sudiji, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim (stav 1.). U stavu 7. istog člana propisivao je da podnošenje prigovora iz stava 1. ovog člana i pokretanje postupka iz st. 4. i 5. ovog člana ne sprečava izvršenje. Iz obrazloženja rešenja od 06.02.2018. godine kojim je tužilac kao treće lice upućen na parnicu proizilazi da prema navodima trećeg lica izvršni dužnik – prodavac izbegava da kupcu da saglasnost za upis prava. Sledom napred navedenog, nije od uticaja činjenica na koju se revizijom ukazuje, da je u vreme kada je određeno izvršenje na predmetnom stanu pravo koje je tužilac stekao na osnovu ugovora o kupoprodaji nije bilo upisano u javne knjige. Naime, tužena banka znala je da daljim sprovođem izvršenja na predmetnoj nepokretnosti postoji mogućnost da nanese štetu tužiocu i da može da snosi odgovornost za pravne posledice naknadnog proglašenja takvog izvršenja nedopuštenim. U izvršnom postupku predmetni stan je prodat, a sa druge strane u postupku po izlučnoj tužbi protiv tužene banke i prodavca doneta je pravnosnažna presuda kojom se utvrđuje da je nedopušteno izvršenje na predmetnoj nepokretnosti. Shodno tome, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, a naročito da je pravnosnažno odlučeno prema tuženoj banci da je nedopušteno izvršenje na predmetnoj nepokretnosti, nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, odnosno pravilan je materijalno – pravni zaključak nižestepenih sudova o osnovanosti tužbenog zahteva u ovom delu.

Međutim, ne može se prihvatiti stanovište drugostepenog suda u pogledu pravila o teretu dokazivanja nastale štete u visini plaćenih zakupnina za period kada je tužilac izgubio svojinu na predmetnoj nepokretnosti. Prema stanovištu Vrhovnog suda, na tužiocu je bio teret dokazivanja da je predmetni stan predstavljao jedino mesto njegovog prebivanja odnosno njegov porodični dom, odnosno da je bio prinuđen da zaključi ugovor o zakupu. Tužilac navedeno nije dokazao pa je tužbeni zahtev u ovom delu neosnovan, kako pravilno zaključuje prvostepeni sud.

Sledom iznetog, Vrhovni sud je je odlučio kao u izreci, na osnovu članva 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu neznatan uspeh tužene u revizijskom postupku, kojom nije narušena odluka o troškovima postupka, primenom člana 165. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke presude.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković