U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milene Rašić, predsednika veća, Gordane Kojić, Aleksandra Stepanovića, Tatjane Vuković i Dijane Janković, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog protivpravnog dela koje je u zakonu određeno kao krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Saše Pejčića, podnetom protiv pravnosnažnih rešenja Osnovnog suda u Nišu 2K.br.279/25 od 22.09.2025. godine i Višeg suda u Nišu Kž2 330/25 od 04.12.2025. godine, u sednici veća održanoj dana 11.03.2026. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Saše Pejčića, podnet protiv pravnosnažnih rešenja Osnovnog suda u Nišu 2K.br.279/25 od 22.09.2025. godine i Višeg suda u Nišu Kž2 330/25 od 04.12.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu 2K.br.279/25 od 22.09.2025. godine okrivljenom AA je zbog izvršenja u stanju neuračunljivosti protivpravnog dela koje je u zakonu određeno kao krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, a koju meru će sud obustaviti kada utvrdi da je prestala potreba za lečenjem i čuvanjem učinioca u zdravstvenoj ustanovi. Određeno je da troškovi postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Rešenjem Višeg suda u Nišu Kž2 330/25 od 04.12.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA - advokata Saše Pejčića, koja je izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu 2K.br.279/25 od 22.09.2025. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Saša Pejčić zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, te da shodno članu 492. ZKP ukine u celini rešenja Osnovnog suda u Nišu 2K.br.279/25 od 22.09.2025. godine i Višeg suda u Nišu Kž2 330/25 od 04.12.2025. godine i predmet vrati na ponovno suđenje i odluku ili da preinači navedena rešenja shodno navodima iz zahteva za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da se u radnjama okrivljenog opisanim u izreci prvostepenog rešenja ne stiču svi bitni zakonski elementi bića krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, budući da sadržina izgovorenih reči koje je okrivljeni kritičnom prilikom uputio oštećenom BB, a koje reči se po braniocu sastoje od psovki i uvredljivih izraza, ne predstavlja ozbiljnu pretnju koja je objektivno ostvariva i usmerena na napad na život ili telo oštećenog ili njemu bliskog lica, pri čemu po braniocu kritičnom prilikom kod oštećenog nije izazvan stvarni osećaj straha i ugroženosti.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Osnovni oblik krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/2012 od 24.12.2012.godine, koji se primenjuje od 01.01.2013. godine) čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica. Radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela sastoji se u upotrebi pretnje da će se napasti na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, čime se ugrožava sigurnost tog lica, a posledica krivičnog dela je ugrožena sigurnost pasivnog subjekta koja se manifestuje u njegovom osećanju nesigurnosti.

Predmetno krivično delo je svršeno kada je pretnjom stvoren osećaj ugroženosti kod lica kome se preti. Pri tome je za postojanje dela bitno da se radi o ozbiljnoj pretnji koja kod pasivnog subjekta izaziva nespokojstvo, uznemirenje ili strah za život i telesni integritet.

Imajući u vidu napred citirani zakonski opis bića krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, to, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa dela utvrđenog u izreci pravnosnažnog prvostepenog rešenja i to da je okrivljeni AA „... u stanju neuračunljivosti, usled duševne bolesti perzistentni poremećaj sa sumanutošću paranoja F 22.0, ugrozio sigurnost oštećenog BB, pretnjom da će napasti na život i telo njemu bliskih lica i to ćerki VV i GG, na taj način što je komšiji oštećenom BB, posle kraće verbalne rasprave uputio reči: „Pobiću vas, ubiću vas, imam oružje“, koje su se odnosile na oštećenog BB, njegovu suprugu DD i maloletne ćerke VV i GG, a nije bio svestan svoga dela i nije hteo njegovo izvršenje, niti je bio svestan da je delo zabranjeno“, a u vreme i mestu bliže označenim u izreci rešenja, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska obeležja protivpravnog dela koje je u zakonu određeno kao krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, pa su stoga suprotni navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ocenjeni kao neosnovani.

Naime, suprotno iznetim navodima zahteva branioca okrivljenog, sadržina izgovorenih reči okrivljenog koje je kritičnom prilikom uputio oštećenom BB i to „Pobiću vas, ubiću vas, imam oružje“, a koje reči su se odnosile na oštećenog BB, njegovu suprugu DD i maloletne ćerke VV i GG, po nalaženju Vrhovnog suda, predstavlja upućivanje oštećenom od strane okrivljenog ozbiljne, konkretne i neposredne pretnje napadom na njegov život i telo i život i telo njemu bliskih lica, a koja pretnja je objektivno podobna da ugrozi sigurnost oštećenog i usmerena je na to i koja je, s obzirom na način na koji je upućena, nesumnjivo kod oštećenog stvorila osećaj straha, nesigurnosti i ugroženosti za život i telesni integritet članova njegove porodice i to njegovih maloletnih ćerki VV i GG, a što je u konkretnom slučaju dovoljno za postojanje krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, isticanjem da je pobijanim prvostepenim rešenjem optužba prekoračena, budući da je prvostepeni sud u izreci pobijanog prvostepenog rešenja izmenio činjenični opis radnje izvršenja protivpravnog dela koje je u zakonu određeno kao krivično delo, dodajući nove radnje izvršenja krivičnog dela koje nisu bile navedene u predlogu javnog tužioca za izricanje okrivljenom mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, a čime činjenični opis dela nije ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe.

Isti navodi zahteva vezano za bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP bili su istaknuti u žalbi branioca okrivljenog AA - advokata Saše Pejčića, te su bili predmet razmatranja Višeg suda u Nišu koji je u ovom krivičnom postupku postupao u drugom stepenu po žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja Osnovnog suda u Nišu 2K.br.279/25 od 22.09.2025. godine. Viši sud u Nišu kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 2 drugostepenog rešenja Kž2 330/25 od 04.12.2025. godine izneo razloge, a koje Vrhovni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog svojim navodima samo osporava činjenično utvrđenje suda da su pretnje koje je okrivljeni AA uputio oštećenom BB kod oštećenog izazvale osećanje straha, te osporava ocenu suda o prihvatljivosti iskaza oštećenog i ispitanih svedoka ukazivanjem na postojanje po njemu nelogičnosti i kontradiktornosti u njihovim iskazima koje sud nije uzeo u obzir, dajući pri tome sopstvenu ocenu izvedenih dokaza i polemišući sa razlozima koje su nižestepeni sudovi dali u svojim odlukama, a što sve ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa stoga Vrhovni sud ove navode zahteva branioca okrivljenog nije posebno ni razmatrao.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim rešenjima nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 1) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Saše Pejčića, to je Vrhovni sud na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković