- za novembar iznos od 3.855,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2018. godine do isplate,

- za decembar iznos od 3.680,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2018. godine do isplate,

Za 2018. godinu:

- za januar iznos od 3.680,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.03.2018. godine do isplate,

- za februar iznos od 1.927,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2018. godine do isplate,

- za mart iznos od 2.628,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.05.2018. godine do isplate,

- za april iznos od 3.329,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2018. godine do isplate,

- za maj iznos od 3.680,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.07.2018. godine do isplate,

- za jun iznos od 1.226,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.08.2018. godine do isplate,

- za jul iznos od 525,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.09.2018. godine do isplate,

kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 73.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 263/22 od 09.04.2024. godine, usvojen je tužbeni zahtev u nepresuđenom delu i obavezana tužena da tužiocu po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.02.2017. godine do 06.07.2018. godine, isplati iznose bliže navedene u izreci, sa zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose naknade od 01. u mesecu za prethodni mesec do isplate, kao i da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 219.897,30 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1475/24 od 02.10.2024. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pošto je potrebno ujednačavanje sudske prakse o pravu na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada zaposlenih kojima se plata isplaćuje u visini vrednosti minimalne zarade u ustanovama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu referenta za ... do 06.07.2018. godine, kada mu je prestao radni odnos. U periodu od 01.02.2017. godine do 06.07.2018. godine, tužena je tužiocu obračunavala zaradu primenom koeficijenta od 9,16 koja je u skladu sa Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, predviđenim za radna mesta na kojima se obavljaju poslovi domar, kuvar, radnik na održavanju mašina u školskoj radionici (V stepen stručne spreme). Na obračunskim listama zarada u utuženom periodu tužiocu nije iskazivan topli obrok i regres posebno. Tužena je tužiocu u utuženom periodu isplaćivala minimalnu zaradu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev usvojili i tuženu obavezali da tužiocu naknadi troškove za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u toku rada u utuženom periodu, nalazeći da je tužena isplaćivala zaradu u visini važeće minimalne zarade, pa su zaključili da tužiocu naknada za ishranu i regres nije isplaćena i analogijom, prema kriterijumima iz najpovoljnijih važećih posebnih kolektivnih ugovora u Republici Srbiji, usvojili tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005... 95/2018), u odredbi člana 105. stav 3. propisuje da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tačke 4. i 5, člana 118. stav 1. tačke 1-4 člana 119, člana 120. tačka 1. i člana 158. tog zakona.

Prema odredbi člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. istog zakona, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora, a visina troškova iz stava 1. tačka 5. tog člana, mora biti izražena u novcu (stav 2).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/2001... 21/2016), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja, pored ostalih i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Prema odredbi člana 4. stav 1. tog zakona, koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2. istog člana zakona, koeficijent sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 99/20), u odredbi člana 20. propisuje elemente za utvrđivanje plate tako da se plata utvrđuje na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodatka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate u skladu sa zakonom (stav 1), a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, niža od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na gore opisani način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (stav 2).

Tačno je da tužilac ima pravo na topli obrok i regres, ali kako je navedena naknada obuhvaćena kroz koeficijent radnog mesta i isplaćena kroz zaradu, to je tužbeni zahtev neosnovan. Naime, na zaposlene koji platu ostvaruju prema Zakonu o platama u državnim organima i javnim ustanovama, primenjuju se parametri koji su unapred određeni od strane Vlade Republike Srbije i Ministarstva finansija i odnose se na sve zaposlene na identičan način, pa i u pogledu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Regulativa obračuna i isplate plata u ustanovama nije istovetna regulativi obračuna i isplate zarade prema pravilima koja se primenjuju u opštem radno-pravnom režimu, jer pojam zarade u određenim radnim sredinama i plate nema jedinstveno značenje, što se direktno odražava na različitost uslova, načina i obima prava na naknadu predmetnih troškova. Obračunom plate zaposlenima u ustanovama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, primenom posebnog zakona i opšteg akta, zaposleni na određenim radnim mestima sa najnižim koeficijentom, primaju platu u nižem iznosu od minimalne zarade i u toj situaciji vršena je isplata plate do visine vrednosti minimalne zarade. Međutim, isplatom plate u visini vrednosti minimalne zarade ne aktiviraju se pravila opšteg radno-pravnog propisa, prema kome zaposleni koji u skladu sa zakonom ostvaruje pravo na isplatu minimalne zarade ima pravo na uvećanu zaradu i naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u smislu odredbe čl. 105. i 118. Zakona o radu. Gore navedeni posebni propisi ne predviđaju pravo na naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora posebnom normom jer su ove naknade obuhvaćene i sadržane u koeficijentu za obračun plata (član 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama), što znači da se ista ostvaruju kroz obračun i isplatu plata, usled čega nema ni osnova (upućujućih normi) da se primenjuju parametri iz važećih kolektivnih ugovora za zaposlene u javnim preduzećima. Stoga, prema sadržaju navedenih posebnih zakona, nema pravne praznine po pitanju prava na isplatu naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega nema ni uslova za supsidijernu primenu Zakona o radu (član 2. Zakona o radu), što znači da je tužbeni zahtev neosnovan.

Pošto tužilac nije uspeo u ovom postupku, ne pripada mu pravo na naknadu troškova postupka, a dužan je da tuženoj, na osnovu odredbe člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku, naknadi troškove koji su joj bili potrebni radi vođenja ove parnice, u smislu odredbe člana 154. istog zakona i to za sastav odgovora na tužbu 6.000,00 dinara, sastav podneska od 11.01.2024. godine 13.500 ,00 dinara, sastav dve žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, prema opredeljenom zahtevu a na osnovu važeće Advokatske tarife.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a odluku kao u stavu trećem izreke, primenom odredbe člana 165. stav 2. istog Zakona.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković