Predmet tužbenog zahteva je naknada štete koju tužilac potražuje od tuženog usled neosnovanog odbijanja da primi predmet ugovora o kupoprodaji.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, tužilac kao prodavac i tuženi kao kupac bili su u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o kupoprodaji teleskopske autodizalice za teške terene nosivosti 40 tona od 28.11.2016. godine za cenu od 43.000.000,00 dinara bez PDV-a. Ugovoren rok isporuke nije mogao biti duži od 90 dana od dana stupanja na snagu ugovora, tj. od 28.11.2016. godine. Posle prvobitnog događaja više sile – požara na brodu na kom je oštećena dizalica koju je tužilac bio obavezan da isporuči tuženom po ugovoru, tuženi je tužiocu odobrio pisanim putem produženje roka za ispunjenje ugovornih obaveza do 30.07.2017. godine. Nakon toga, 25.07.2017. godine, tužilac je obavestio tuženog da je nastupila nova okolnost koju tužilac smatra višom silom, a usled kojih je prinuđen da od tuženog traži novo produženje roka za ispunjenje obaveze. Razlog za to je doneta odluka suda u Narodnoj Republici Kini od 28.04.2017. godine kojom je fabrici koja proizvodi predmetnu dizalicu onemogućeno raspolaganje imovinom, usled čega dizalica nije mogla biti isporučena na vreme. Na predmetni zahtev tužioca tuženi nije odgovorio i nije tužiocu dostavio obaveštenje o naknadnom produženju roka. Tuženi je dopisom od 23.06.2017. godine tražio od tužioca dostavljanje bankarske garancije sa produženim rokom važenja, jer je ugovor još uvek bio na snazi, što je tužilac i učinio. Dana 18.09.2017. godine tužilac je ponudio tuženom isporuku dizalice u ugovoreno mesto primopredaje u roku od tri dana, ali je tuženi odbio prijem dizalice sa obrazloženjem da tužilac nije svoju obavezu ispunio u predviđenom roku. Nakon toga, tuženi je aktivirao bankarsku garanciju i naplatio od tužioca novčani iznos iz garancije.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi nalaze da tužbeni zahtev nije osnovan, zbog čega isti odbijaju.

Prema shvatanju nižestepenih sudova, sporni ugovor između stranaka raskinut je pisanom izjavom tuženog od 18.09.2017. godine, u smislu člana 18. stav 1. Ugovora i člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, zbog neispunjenja obaveze od strane tužioca. Nižestepeni sudovi su ocenili da tuženi nije produžio rok za ispunjenje obaveze nakon 30.07.2017. godine, do kog datuma je tuženi trebalo da isporuči dizalicu, te da je bez uticaja na produženje ugovora činjenica da je tuženi 23.06.2017. godine od tužioca tražio produženje važenja bankarske garancije. Na ovaj način nije došlo i do automatskog produženja roka za isporuku ugovorenih dobara, pa kako je utvrđeno da je tužilac nakon 30.07.2017. godine bio u docnji sa ispunjenjem svoje obaveze, nižestepeni sudovi zaključuju da je tuženi osnovano raskinuo ugovor dana 18.09.2017. godine, zbog čega odbijaju tužbeni zahtev.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Po oceni revidenta nižestepeni sudovi su pogrešno zaključili da je tuženi dopisom od 18.09.2017. godine dao izjavu volje kojom raskida ugovor od 28.11.2016. godine. Tužilac smatra da u ovom dopisu nije sadržana izričita izjava volje o raskidu ugovora, niti je ista učinjena shodno odredbi člana 18. ugovora, već su nižestepeni sudovi primenili odredbu člana 124. Zakona o obligacionim odnosima. Revident smatra da na strani tuženog nije postojao niti jedan razlog zbog kojeg je odbio prijem dizalice, zbog čega je u skladu sa navedenim pogrešno primenjena i odredba člana 326. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema stanovištu revidenta, nižestepeni sudovi pogrešno konstatuju da izmene bankarske garancije ne znači izmenu glavnog ugovora na osnovu kog je bankarska garancija data.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 428/2020 od 11.02.2021. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3740/19 od 28.05.2020. godine i odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

Odlukom Ustavnog suda Už-14206/2021 od 29.08.2025. godine usvojena je ustavna žalba Privrednog društva „AP Sidro“ DOO Beograd i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 428/2020 od 11. februara 2021. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev 428/2020 od 11.02.2021. godine i određeno da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3740/19 od 28.05.2020. godine. Iz obrazloženja navedene odluke proizlazi da Ustavni sud smatra da se, sa stanovištva zaštite prava na pravično suđenje, zajamčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava ne može prihvatiti stav revizijskog suda, da je u konkretnom slučaju tuženi imao pravo da, saglasno odredbama člana 124. i 132. ZOO, raskine ugovor (posledično i da podnosilac nema pravo na naknadu štete zbog neosnovanog odbijanja tuženog da primi ispunjenje obaveze), pri čemu, ne uzimajući u obzir odredbe člana 10. člana 12. i člana 17. stav 1. ZOO, a smatrajući da nisu od značaja odredbe ugovora kojima je propisana procedura za raskid ugovora.

U ponovnom postupku, imajući u vidu izraženi stav Ustavnog suda u navedenoj odluci, kao i navode revidenta, Vrhovni sud nalazi da od strane tuženog nije došlo do povrede člana 10. Zakona o obligacionim odnosima, niti do postupanja protivno načelu savesnosti i poštenja i načelu dužnosti ispunjavanja obaveza predviđenim odredbama člana 12.i 17. ZOO.

Odredbom člana 10. ZOO predviđeno je da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji.

Saglasnom voljom ugovornih strana stipulisana je obaveza tužioca kao prodavac da izvrši isporuku predmeta ugovora, teleskopske autodizalice za teške terene nosivosti 40 tona iz Ugovora o kupoprodaji dobara – od 28.11.2016. godine, u roku koji ne može biti duži od 90 dana od dana stupanja na snagu ugovora, tj. od 28.11.2016. godine (član 4.); da se dejstvo više sile smatra za slučaj koji oslobađa od odgovornosti za izvršenje svih ili nekih ugovornih obaveza i za naknadu štete za delimično ili potpuno neizvršenje ugovornih obaveza, za onu ugovornu stranu kod koje je nastupio slučaj više sile ili obe ugovorne strane kada je kod obe ugovorne strane nastupio slučaj više sile, a izvršenje obaveze koja je onemogućena zbog dejstva više sile odlaže se za vreme njenog trajanja; da ukoliko delovanje više sile traje duže od 30 kalendarskih dana ugovorne strane će se dogovoriti o daljem postupanju u izvršenju odredaba ovog ugovora - odlaganju ispunjenja i o tome će zaključiti aneks ovog ugovora ili će se dogovoriti o raskidu ovog ugovora s tim da u slučaju raskida ugovora po ovom osnovu - nijedna od ugovornih strana ne stiče pravo na naknadu bilo kakve štete (član 17.); da ako prodavac ne ispuni ugovor, ili ako ne bude kvalitetno i u roku ispunjavao svoje obaveze ili uprkos pismenoj opomeni kupca krši odredbe ugovora, kupac ima pravo da konstatuje nepoštovanje odredbi ugovora i o tome dostavi prodavcu pismenu opomenu; da ako prodavac ne preduzme mere za izvršenje ugovora, koje se od njega zahtevaju u roku od 8 dana po prijemu pismene opomene, kupac može u roku od narednih 5 dana da jednostrano raskine ugovor po pravilima o raskidu ugovora zbog neispunjenja (član 18.); da su ugovorne strane saglasne da se eventualne izmene i dopune ugovora izvrše u pismenoj formi - zaključivanjem aneksa u skladu sa članom 115. Zakona o javnim nabavkama (član 24).

Tužilac isporuku predmeta ugovora nije izvršio u propisanom roku. Iz obaveštenja tužioca od 07.04.2017. godine proizlazi da je krajnji rok za isporuku 19.04.2017. godine, ali da je dana 04.04.2017. godine, na putu za Suecki kanal, požar zahvatio brod koji je prevozio dizalicu u kome je ista bila oštećena. Kako predmetni događaj predstavlja okolnost nastalu posle zaključenja ugovora koja se nije mogla sprečiti, otkloniti ili izbeći u skladu sa članom 263. ZOO i člana 17. ugovora (viša sila) tuženi je dostavio tužiocu obaveštenje od 23.06.2017. godine o ostavljanju naknadnog roka do 30.07.2017. godine, pozivajući se na član 126. stav 2. ZOO, po kome ako dužnik ne ispuni obavezu u naknadnom roku, nastupaju iste posledice kao i u slučaju kad je rok bitan sastojak ugovora.

Obaveštenjem od 25.07.2017. godine, tužilac se pozvao na novu okolnost da je fabrika kooperanta, matične fabrike „Socma“, koja je proizvela prvu dizalicu sudskim nalogom zatvorena zbog korupcije i ekonomskog spora i da se obratio novom kooperantu koji je u međuvremenu proizveo auto dizalicu boljeg kvaliteta, koja je spremna za isporuku, a koja će biti opremljena na RO RO brod koji će da isplovi ka Evropi 12.08.2017. godine, a u Beograd bi trebao da stigne oko 27.09.2017. godine.

Po stavu tužioca navedena okolnost ima se smatra višom silom. Međutim, pravilan je zaključak nižestepenih sudova, da odluka suda u Kini od 28.04.2017. godine kojom je određeno da se kineskoj firmi zamrznu sredstva na bankovnom računu u iznosu od 12.000.000.000 juana, ili da se izvrši zaplena imovine u ekvivalentnom iznosu, usled korupcije, a koje izvršenje stupa na snagu odmah po donošenju odluke, ne predstavlja višu silu po osnovu koje bi tužilac imao pravo na novo odlaganje roka primenom člana 17. ugovora. Prvo, aktivnosti organa vlasti ne mogu se smatrati višom silom koju je nemoguće predvideti ili otkloniti. Viša sila je objektivna nemogućnost. Tri ključna elementa su spoljašnost, nepredvidljivost i neotklonjivost. Zaplena zbog korupcije, ili druggog razloga odlukom organa vlasti je je subjektivna prepreka a to što je na strani tužiočevog dobavljača ne čini je objektivnom. To je prepreka koja za tužioca predstavlja komercijalni rizik, a ne višu silu.

Tuženi je obaveštenjem od 23.06.2017. godine jasno naznačio da ostavlja tužiocu naknadni rok za izvršenje obaveze zbog dejstva više sile, kao i da će istekom tog roka ugovor biti raskinut primenom člana 126. stav 2. ZOO. Sa druge strane, tužilac u vreme važenja ugovora zahteva izmenu ugovorenih uslova za produženje roka isporuke. Tužiocu kao ugovornoj strani poznato je da se sve eventalne izmene i dopune ugovora vrše u pisanoj formi saglasno odredbi člana 115. Zakona o javnoj nabavci, pri čemu iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da nije postojala pismena saglasnost tuženog za produženje roka izvršenja obaveze na zahtev tužioca od 25.07.2017. godine. Ta činjenica je tužiocu bila poznata. Sledom navedenog ne može se prihvatiti zaključak tužioca da je generalno pasivnim držanjem tuženog došlo do produžetka roka za isporuku, odnosno da je ćutanjem tuženi praktično produžio rok za ispunjenje obaveze, jer isti nema opravdanje ni u relevantnim odredbama Zakona o obligacionim odnosima kojima je regulisano ispunjenje obaveze u određenom roku, ni ugovornim odredbama kojima su stranke regulisale način izmene i dopune ugovora.

Već u prvom aktu kojim se saglasio sa produženjem roka, tuženi je naveo da u slučaju neispunjenja u novom roku, ugovor će se raskinuti. Otuda pasivno držanje tuženog ne može biti izraz pristanka, jer se tuženi odredio već od ranije. Kod te činjenice o odsustvu saglasnosti tuženog, kod činjenice da se ne radi o višoj sili iz člana 17. ugovora, a uz postojanja upozorenja da će se ugovor u slučaju nepoštovanja roka raskinuti, ne može se govoriti „niokakvom kokludentnom produženju roka“.

Nije sporna činjenica da stranke nisu zaključile pisani aneks ugovora ni kada je prvi put tužilac zahtevao produžetak roka, ali se u tom slučaju tuženi pisanim putem izjasnio da prihvata produženje roka za isporuku do 30.07.2017. godine, što nije ostavljalo dilemu da li je ili nije produžen rok za isporuku. Međutim, u situaciji kada takve izričite izjave tuženog nema, uz ugovorom predviđenu pisanu formu izmene ugovora, nema mesta tumačenju da je i pored toga došlo do produženja roka isporuke.

Sa druge strane, tuženi je u dopisu od 23.08.2017. godine samo zahtevao produženje bankarske garancije za dobro izvršenje posla sa rokom važnosti najmanje 30 kalendarskih dana duže od roka određenog za konačno izvršenje posla u skladu sa članom 13. ugovora. Produženje važenja bankarske garancije ne dovodi do automatskog produživanja i roka za isporuku imajući u vidu da je bankarska garancija samostalni pravni posao kojim se banka obavezuje prema primaocu garancije da će za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji. U tom smislu produženje važenja bankarske garancije ne može uticati na sadržinu osnovnog posla povodom koga je ista izdata, pa samim tim ne može ni menjati ugovorene rokove isporuke produženje roka za isporuku. Osim toga njeno produženje je zahtevano u vreme važenja ugovora.

Kod činjenica da je po isteku naknadno ostavljenog roka za koji je tužilac upozoren na posledice propuštanja pozivom na član 126. ZOO, pri čemu tuženi nije dao saglasnost za novi rok isporuke, a da je tužilac ipak dopremio dizalicu, ne može se govoriti o kršenju načela savesnosti i poštenja od strane tuženog iz člana 12. ZOO, odnosno nepoštovanju dužnosti ispunjenja obaveza od strane tuženog iz člana 17. ZOO, pa tužilac po ovom osnovu nema pravo na naknadu štete.

Postupajući po nalogu Ustavnog suda, revizijski sud je ponovo cenio odredbu člana 18. ugovora i nalazi, s obzirom na gore navedeno, da ista ne utiče na pravo tuženog na raskid ugovora, niti ista može predstavljati osnov na naknadu štete koju tužilac potražuje. Bez uticaja su revizijski navodi da nižestepeni sudovi nisu primenili član 18. ugovora kojim je predviđeno da je kupac pre raskida u obavezi da dostavi pisanu opomenu kojom konstituiše nepoštovanje odredbi ugovora i da zatim ukoliko prodavac ne ispuni ugovorne obaveze u roku od 8 dana, zahteva raskid ugovora u narednih pet dana. Ovo iz razloga što je tuženi već jednom produžio rok za ispunjenje obaveze tužiocu, ostavivši mu naknadni rok, uz upozorenje na posledice propuštanja sa pozivom na član 126. stav 3. ZOO. Sa druge strane bilo je evidentno da tužilac neće ispuniti svoju obavezu ni u tom, naknadnom roku (proizlazi iz obaveštenja tužioca od 25.07.2017. godine), to eventualni nedostatak pisane opomene u kojoj se ukazuje na neurednost isporuke, nema takav značaj na ostvarivanje prava tuženog na raskid ugovora koji mu pridaje tužilac, jer se iz svih okolnosti slučaja moglo zaključiti da tužilac svakako neće ispuniti svoju obavezu na vreme, pri čemu tuženi nije dao saglasnost za novi rok isporuke.

Na osnovu gore navedenog odlučeno je kao u izreci presude primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Primenom člana 163. Zakona o parničnom postupku tuženom nisu dosuđeni troškovi za sastav odgovora na reviziju jer isti nisu bili potrebni za vođenje spora.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković