Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila posebnu reviziju u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20,10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana zakona propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužene propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP, imajući u vidu različite odluke apelacionih sudova u istoj pravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu ujednačavanja sudske prakse apelacionih sudova, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac, profesionalni vojnik u činu desetara, je u utuženom periodu bio u radnom odnosu kod tužene na određeno vreme. Tužiocu je, po obnovljenim ugovorima o radu na određeno vreme, određen osnovni koeficijent prema činu i dužnosti od 0,89; po osnovu posebnih uslova službe u Vojsci Srbije određen mu je dodatni koeficijent u visini od 20% osnovnog koeficijenta; po osnovu posebnih uslova službe zbog težine, karaktera i trajanja rada, određen mu je dodatni koeficijent u iznosu od 0,226; po osnovu navršenih godina rada u radnom odnosu mu je određen dodatak na platu od 3,6% (po rešenju od 19.07.2017. godine), odnosno 4,8% (po rešenju od 24.08.2020. godine) koji će se uvećati od 0,4% od plate za svaku sledeću navršenu godinu rada u radnom odnosu. Plata i druga primanja isplaćuju se tužiocu od obračuna i isplatu plate za 27.06.2017. godine (po rešenju od 19.07.2017. godine), odnosno počev od 27.06.2020. godine (po rešenju od 24.08.2020. godine). Tužilac tužbenim zahtevom traži isplatu uvećane zarade za prekovermeni rad. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je da je u utuženom periodu tužilac ostvario 376 sati prekovremenog rada.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio prigovor apsolutne nenadležnosti suda, nalazeći da se u konkretnom slučaju radi o sporu o imovinskopravnom zahtevu, za koji je po odredbama člana 22. stav 3. Zakona o uređenju sudova i člana 1. ZPP, nadležan da postupa sud. Pored toga, pozivajući se na odredbe čl. 85. i 98. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 116/07 i 10/15), člana 34. stav 1. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“ br. 28/11 i 31/15), člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije (prečišćen tekst „Službeni vojni list“ broj 10/17), člana 164. Zakona o radu i člana 154. stav 1. i čl. 172. i 185. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio je tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je tužilac u spornom periodu radio prekovremeno, u skladu sa organizacijom posla kod tužene, te da mu taj rad nije vrednovan prilikom utvrđivanja osnovne zarade, da mu tužena nije isplatila uvećanje zarade po tom osnovu, niti je izvršila preraspodelu radnog vremena, a tužilac zbog organizacije i prirode posla nije bio u situaciji da odbije obavljanje rada, jer bi u suprotnom nastupila šteta za koju bi odgovornost snosila tužena.

Drugostepeni sud je, kod utvrđenog činjeničnog stanja, da je tužilac ostvario časove prekovremenog rada, za koje mu tužena nije isplatila uvećanu zaradu, niti mu je omogućila da te sate iskoristi koristeći slobodne dane (utvrđeno iz izveštaja tužene od 01.01.2021. godine), te da se obraćao tuženoj za isplatu prekovremenih sati, ali da mu na zahtev nije odgovoreno, potvrdio prvostepenu presudu, ocenivši da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno stanje pravilno primenio materijalno pravo. Pri tom, ocenio je da, imajući u vidu odluku Ustavnog suda Už br. 7156/2014 od 11.12.2014. godine, donetu u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, nezavisno od toga da li se radi o plati za obavljeni rad iz klasičnog radnopravnog odnosa ili radnog odnosa u kome je država poslodavac, ovo pravo mora da uživa neposrednu pravnu zaštitu u sudskom postupku, s obzirom da se radi o zajemčenom pravu iz člana 60. stav 4. Ustava – pravičnoj naknadi za rad.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Rad duži od punog radnog vremena predviđen je članom 83. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/07 ... 94/19), kao elemenat posebnih uslova pod kojima profesionalno vojno lice (oficir, podoficir i profesionalni vojnik) vrši službu u Vojsci Srbije, zbog kojih se utvrđuje koeficijent za obračun plate koji je za 20% do 50% veći od koeficijenta utvrđenog na osnovu položaja i čina, a u okviru sredstava za plate obezbeđenih u budžetu Republike Srbije namenjenim za finansiranje odbrane. Prema stavu 2. tog člana, pod radom dužim od punog radnog vremena iz stava 1. istog člana smatra se rad u slučaju preduzimanja mera pripravnosti, uzbune u jedinici, odnosno ustanovi, za vreme vojnih vežbi, borbe protiv elementarnih nepogoda, dežurstva ili sličnih dužnosti u komandi, jedinici ili ustanovi Vojske Srbije, kao i u prilikama koje zahtevaju da se produži započeti rad čije bi obustavljanje ili prekidanje imalo štetne posledice za operativnu sposobnost komande, jedinice odnosno ustanove, ili bi bila naneta materijalna šteta, ili ugroženi životi i zdravlje vojnih lica i drugih građana.

Odredbom člana 15. stav 1. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“, broj 10 od 20.04.2017. godine - prečišćeni tekst) propisano je da oficiru, odnosno podoficiru u radnom odnosu na određeno vreme i profesionalnom vojniku, zbog posebnih uslova rada pod kojima vrši službu u Vojsci Srbije propisanih članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije, pripada koeficijent za posebne uslove službe u Vojsci Srbije u visini 20% od osnovnog koeficijenta.

Međutim, odredbom člana 98. Zakona o Vojsci Srbije propisano je da je profesionalno vojno lice dužno da radi duže od punog radnog vremena kad potrebe službe to zahtevaju, uz pismeni nalog nadležnog starešine (stav 1), s tim što takav prekovremeni rad ne može da traje duže od osam sati nedeljno niti duže od četiri sata dnevno (stav 2), izuzev u slučajevima predviđenim u trećem stavu tog člana. Prema članu 85. stav 1. navedenog zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava se plata za časove noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. tog zakona.

Odredbom člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, pored ostalog, propisano je: da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji, po pisanom nalogu nadležnog starešine, radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1); da se prekovremeni rad tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2); da se izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, može isplatiti dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3); da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji prekovremeno radi u slučajevima propisanim članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije ne pripada uvećanje iz člana 32. i 33. Pravilnika (noćni rad i rad na dane praznika koji nije radni dan) i iz stava 1. i 3. ovog člana (stav 4).

Prema odredbama čl. 141. i 142. Zakona o Vojsci Srbije, o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje se u upravnom postupku. U prvom stepenu, o pravu tog lica odlučuje starešina komande jedinice ili vojne ustanove, a o žalbi na rešenje doneto u prvom stepenu odlučuje starešina vojne jedinice ili ustanove koji je neposredno pretpostavljeni starešini koji je doneo ožalbeno rešenje. Protiv odluke u drugom stepenu ili u slučaju „ćutanja administracije“, stranka može da pokrene upravni spor.

Odredbom člana 52. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije propisano je da nadležni starešina rešenjem utvrđuje i dodatke na platu (izuzev dodatka za noćni rad i rad u dane praznika koji nisu radni dani, a koji se ostvaruje na osnovu radne liste), naknadu plate (izuzev naknade plate za vreme odsustva sa rada na dan praznika koji je neradni dan, a koja se ostvaruje na osnovu radne liste), otpremnini, jubilarnoj nagradi.

Tužiocu je rešenjima tužene od 19.07.2017. godine i 24.08.2020. godine određen dodatni koeficijent po osnovu posebnih uslova službe u Vojsci Srbije u visini od 20% od osnovnog koeficijenta. S tim u vezi tužilac ne bi imao pravo na uvećanje plate iz člana 85. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije i člana 35. Pravilnika ukoliko su ostvarni časovi rada za koje tužbenim zahtevom traži isplatu uvećane plate ostvareni kao prekovremeni rad iz člana 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije, jer mu je za takava rad uvećan osnovni koeficijent, a na koje okolnosti je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Međutim, ukoliko se ne radi o prekovremenom radu iz člana 83. Zakona o Vojsci Srbije, tužilac bi imao pravo na uvećanje plate iz člana 85. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije i člana 35. Pravilnika. S tim u vezi, ukoliko je tužilac u skladu sa članom 98. stav 1. istog zakona, uz pismeni nalog starešine, po potrebi službe radio duže od punog radnog vremena to pravo bi ostvario u skladu navedenim Pravilnikom. U tom smislu bi tužilac u skladu sa članom 35. stav 1. Pravilnika imao pravo na slobodne sate (sat i po za svaki sat prekovremenog rada), a samo izuzetno bi mu se mogla isplatitim uvećana plata za 26% vrednosti radnog sata pod uslovom da nije mogao da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, ali uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (član 35. stav 3. Pravilnika).

S tim u vezi, a imajući u vidu odredbe čl. 141. i 142. Zakona o Vojsci Srbije i člana 52. stav 3. Pravilnika, za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada neophodno je obraćanje starešini vojne jedinice radi priznanja i konkretizovanja tog prava – utvrđivanja prava na slobodne sate, kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak za koji moraju biti ispunjeni uslovi predviđeni članom 35. stav 3. Pravilnika.

To znači da ukoliko tužilac nije podnosio zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđenje prava na isplatu uvećane plate ne bi postojao osnov njegovog potraživanja. U suprotnom, ukoliko mu nije omogućeno korišćenje slobodnih sati priznatih pravnosnažnim rešenjem nadležnog starešine, odnosno nije izvršena isplata novčanog iznosa utvrđenog takvim rešenjem pripadala bi mu naknada štete u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa.

Kako se prvostepeni sud nije bavio ovim pitanjem, to je činjenčno stanje na navedene okolnosti nepotpuno utvrđeno, zbog čega je prvostepena presuda morala biti ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Pored toga, činjenično stanje drugačije od onog koje je utvrdio prvostepeni sud, drugostepeni sud može utvrditi samo na osnovu rasprave održane pred tim sudom. Međutim, u konkretnom slučaju, iz drugostepene presude proizlazi da se tužilac obraćao tuženoj za isplatu prekovremenih sati, ali da mu na zahtev nije odgovoreno, na koji način je drugostepeni sud utvrdio drugačije činjenično stanje u odnosu na prvostepenu odluku, bez otvaranja rasprave, u smislu člana 383. stav 3. ZPP, čime je učinio bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa navedenom odredbom ZPP.

Imajući u vidu navedeno prvostepeni sud će, u ponovnom postupku, razjasniti sve okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari na koje je ukazano ovim rešenjem i pravilnom primenom materijalnog prava doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer zavisi od njegovog ishoda, na osnovu odredbe člana 163. stav 4. ZPP.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 415. stav 1. i člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković