U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Radoslave Mađarov i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Dalibor Radović, advokat iz ..., protiv tuženog „Autocobestproduct“ doo iz Mladenovca, koga zastupa punomoćnik Miloš Lazarević, advokat iz ..., radi utvrđenja, poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1676/24 od 04.12.2024. godine, u sednici održanoj 06.02.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1676/24 od 04.12.2024. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Subotici, Sudska jedinica u Bačkoj Topoli P1 139/24 od 29.08.2024. godine tužbeni zahtev je usvojen i utvrđeno da je tužilac AA iz ... zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog „Autocobestproduct“ doo iz Mladenovca počev od 03.05.2023. godine, poništeno kao nezakonito rešenje tuženog br. ... od 05.09.2023. godine o prestanku radnog odnosa istekom roka na koje je zasnovan tužiocu na poslovima ... sa kojim je zasnovan radni odnos ugovorom o radu br. .. od 03.04.2023. godine na određeno vreme i kojim je otkazan ovaj ugovor o radu i prestao radni odnos dana 06.09.2023. godine, obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 83.250,00 dinara, u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1676/24 od 04.12.2024. godine delimično je preinačena prvostepena presuda tako što je utrvrđeno da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme dana 09.05.2023. godine, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i navedena presuda u preostalom delu potvrđena, te su odbijeni zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...10/23), pa je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 03.04.2023. godine zaključio sa tuženim ugovor o radu na određeno vreme, za period od 03.04.2023. godine do 02.05.2023. godine, po kom je tužilac obavljao poslove ... sa punim radnim vremenom i ugovorenim probnim radom. Po isteku navedenog ugovora o radu tužilac je nastavio da radi kod tuženog, iste poslove i na isti način. Tada pretpostavljeni tužiocu je zaposlenim ... svakog dana davao radne zadatke, tužiocu je i nadalje, kao i za vreme trajanja ugovora o radu, isplaćivana mesečna zarada na isti način, i to delom na tekući račun u visini minimalne zarade, a delom na ruke u kešu u iznosu od po 6.000,00 dinara za svaki dan rada.

Tužilac je kod tuženog radio na navedeni način sve do 28.08.2023. godine. U drugoj polovini avgusta 2023. godine tužiocu je njegov neposredni pretpostavljeni rekao da će raditi samo do kraja avgusta 2023. godine i da više ne treba da dolazi na posao i da je to odluka direktora tuženog. Tužilac je pitao koji su razlozi za takvu odluku direktora, a šef mu je odgovorio da će o tome dobiti papir i da čeka. Tuženi je tužioca odjavio sa obaveznog socijalnog osiguranja 06.09.2023. godine, tužilac je i kasnije kontaktirao tuženog i zahtevao da mu se dostavi odluka o prestanku radnog odnosa na šta tuženi nije odgovarao, niti je tužiocu dostavio bilo kakvo pismeno vezano za prestanak njegovog rada kod tuženog.

Dana 09.12.2023. godine tužilac je pokrenuo sudski spor protiv tuženog radi isplate uvećane zarade za prekovremeni rad, naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor, zarade za septembar 2023. godine i naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada. U tom sporu tuženi je, uz odgovor na tužbu, dostavio i rešenje od 05.09.2023. godine o prestanku radnog odnosa tužiocu kod tuženog istekom roka na koji je zasnovan i prestankom potrebe za tužiočevim radom. Ovo rešenje o prestanku radnog odnosa dostavljeno je punomoćniku tužioca 06.02.2024. godine, a tužiocu lično uručeno 08.02.2024. godine. Tužba radi poništaja navedenog rešenja i utvrđenja da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme počev od 03.05.2023. godine podneta je sudu preporučnom pošiljkom 08.04.2024. godine.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, s tim što je prvostepeni sud utvrdio datum zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme 03.05.2023. godine, a drugostepeni sud u tom delu preinačio prvostepenu presudu i utvrdio da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme 09.05.2023. godine, te su poništili rešenje tuženog od 05.09.2023. godine i obavezali tuženog da tužioca vrati na rad.

Na utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo donoseći pobijanu odluku, za koju su dali dovoljno razloga koje u svemu prihvata i Vrhovni sud.

Primenom člana 37. Zakona o radu, a pošto je tužilac nakon isteka ugovora o radu zaključenog na određeno vreme za period od 03.04.2023. godine do 02.05.2023. godine nastavio da obavlja iste poslove sa punim radnim vremenom, peti radni dan po isteku ugovora o radu je bio 09.05.2023. godine, pa je tada radni odnos tužioca na određeno vreme kod tuženog prerastao u radni odnos na neodređeno vreme. Tužiocu je rešenje o otkazu ugovora o radu dostavljeno 06.02.2024. godine (njegovom punomoćniku uz odgovor na tužbu radi isplate koju je tužilac tražio), nakon čega je tužilac postavio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa od 05.09.2023. godine i utvrđenje da je njegov radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme. Tužba je podneta 08.04.2024. godine, u roku koji je propisan članom 195. stav 2. Zakona o radu, zbog čega su nižestepeni sudovi pravilno ocenili da je tužba podneta blagovremeno.

Neosnovano se u reviziji ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili odredbu člana 195. Zakona o radu i da je tužba podneta nakon isteka prekluzivnog roka, s obzirom na dan kada je tužiocu uručeno rešenje o otkazu ugovora o radu i dan kada je podneta tužba za poništaj tog rešenja i preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme. Činjenica da tužilac od 28.08.2023. godine nije dolazio na posao i da je odjavljen sa obaveznog socijalnog osiguranja 06.09.2023. godine ne utiče na drugačiju odluku o blagovremenosti podnete tužbe, jer je tužilac saznao za razloge otkaza ugovora o radu tek dostavljanjem rešenja o otkazu.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti razlozi nisu posebno obrazloženi.

Tuženi nije uspeo u revizijskom postupku, zbog čega nema pravo na naknadu troškova tog postupka koje je tražio i opredelio, a u smislu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Pedsednik veća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković