Tužena je podnela odgovor na reviziju kojim osporava osnovanost revizijskih razloga i tačnost navoda pa u smislu obrazloženja datog u reviziji predlaže da se, kao neosnovana, odbije.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se pazi po službenoj dužnosti i na koju revident neosnovano i neobrazloženo ukazuje. Odlučivanje o zahtevu za poništaj zaveštanja spada u sudsku nadležnost. Takođe, pobijana odluka nije zahvaćena ni povredom iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 6. budući da se ne radi o presudi na osnovu priznanja, na osnovu odricanja, zbog propuštanja ili zbog izostanka. O zahtevu tužioca nije ranije presuđeno niti je u toku postupka isključena javnost, a nema dokaza da je sud odbio zahtev stranke da slobodno upotrebljava svoj jezik. Uostalom tužilac u toku postupka i nije ukazao da se služi nekim drugim, a ne srpskim jezikom. Stoga su navodi revizije o bitnim povredama iz čl. 407 st. 1 tač. 2 Zakona o parničnom postupku paušalni te neosnovan.

Navodima revizije da je odluka kontradiktorna i suprotna izvedenim dokazima ukazuje se na povredu iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku što nije dozvoljen revizijski razlog. Razlozi za izjavljivanje revizije su restriktivni i određeni u odredbi člana 407. istog propisa.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda na kom su zasnovane presude, sada pokojni VV je bio zemljišno-knjižni vlasnik porodične kuće u .. u ulici ... broj ... sa udelom od 3/5 idealnih delova. Iza pokojnog sina GG nasledio je 1/5 idealnih delova svojine iste nepokretnosti s tim da to pravo nije upisao u katastru nepokretnosti. Na 1/5 idealnih delova svojine iste nepokretnosti, iza pokojnog DD drugog sina VV, oglašen je za naslednika otac tužioca ĐĐ, koji je preminuo ...2013. godine. Kao jedini zakonski naslednik iza ĐĐ (tužiočevog oca) i iza pok. VV (tužiočevog dede) javlja se tužilac. U ostavinskom postupku iza pokojonog VV tužena je sudu priložila zaveštanje pokojnog VV od 07.10.2013. godine. Testament je proglašen na zapisniku pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu O 158/14, dana 28.05.2014. godine. Istim zaveštanjem pokojni VV je u nasleđe tuženoj ostavio ½ zaostavštine, porodične kuće u ... sa pripadajućim placem, tj. katastarskom parcelom .../... k.o. ... . Tužena je dala nasledničku izjavu da priznaje punovažnost zaveštanja i prihvatila se nasledstva, dok je za maloletnog tužioca nasledničku izjavu dala majka, izjašnjavajući se da ne priznaje punovažnost zaveštanja. Prihvatila se nasledstva koje tužiocu po zakonu pripada. Dalje, prema činjeničnom utvrđenju testator nije lično sastavio zaveštanje, već je to učinio advokat Slavko Jerković. Tekst testamenta zaveštalac je pročitao pred svedocima nakon čega su se svedoci i testator svojeručno potpisali ispod teksta. Zaveštalac je izjavio da je to njegov testament. Tužena, kao vanbračna supruga njegovog pokojnog sina, brinula se o VV do njegove smrti, obilazila ga, vodila kod lekara, pomagala oko kućnih poslova.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1600/22 od 20.10.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu P 586/14 od 23.11.2021. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti zaveštanja pred svedocima budući da je utvrđeno da je sporno zaveštanje nesumnjivo potpisao pokojni VV. Presudom Vrhovnog suda Rev 7346/23 od 14.09.2023. godine revizija tužioca protiv tog dela presude Apelacionog suda u Beogradu odbijena je kao neosnovana.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi zaključuju da je zaveštanje sačinjeno u svemu u skladu sa odredbom člana 85. Zakona o nasleđivanju te da nije rušljivo.

Vrhovni sud ocenjuje da je na utvrđeno činjenično stanje materijalno pravo pravilno primenjeno.

Odredbom člana 85. stav 1. Zakona o nasleđivanju propisano je da zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismeno svojeručno potpisati, a u stavu 2. da se svedoci istovremeno potpisuju na samom zaveštanju i da je poželjno da se naznači njihovo svojstvo svedoka. Proizlazi da samu ispravu – zaveštanje - može sačiniti testator ili neko drugi, rukom ili tehničkim sredstvom, npr. kompjuterom. Sastavljanje isprave prethodi činu sačinjavanja testamenta, a sam čin je okončan kada u povezanom vremenskom intervalu zaveštalac, kao lice koje zna da čita i piše a prema svom zdravstvenom stanju to i može, pred dva svedoka izjavi da je to već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova volja, a zatim se na pismenu potpiše istovremeno sa svedocima.

Otuda, bitna za punovažnost je izjava testatora da je zaveštanje pročitao i da je to njegova volja, kao i potpisi. Ovo stoga što kada neko treći sačinjava zaveštanje, kao u konkretnom slučaju, zaveštalac mora proveriti sadržinu čitajući ga, pa je zato takva izjava (da je isto pročitao i da je to njegova volja) bitan uslov punovažnosti. Sledom iznetog nije potrebno da zaveštalac pred svedocima čita zaveštanje ili im saopštava svoju volju. Potrebno je da izjavi da je pismeno pročitao odnosno da je to njegova volja i da se na isto potpiše.

U konkretnom slučaju, iz utvrđenih činjenica proizilazi da je zaveštalac pročitao testament i izjavio da je to njegova volja. Štaviše proizilazi da je i svedocima saopštio sadržinu zaveštanja odnosno nameru da ½ zaostavštine ostavi tuženoj kao osobi koja se o njemu starala. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je zaveštanje sačinjeno u propisanoj formi, u skladu sa napred citiranom odredbom čl. 85 Zakona o nasleđivanju.

Revidnet ponavlja razloge iznete u žalbi, pa tako da je tužena tretirana kao zaveštajni svedok. To je netačno a o tome se drugostepeni sud izjasnio. Tužena nije bila zaveštajni svedok. To su bila druga dva lica, EE i ŽŽ. Tužena je bila prisutna prilikom sačinjavanja zaveštanja pa je svedok jednog životnog događaja. Činjenica da je pretendent na nasleđe ne isključuje mogućnost da bude svedok događaja iako nije zaveštajni svedok.

Pogrešno revident ukazuje na nužnost saglasnih izjava svedoka. Postupak dokazivanja, pa i putem svedoka, kao i ocena dokaza, uređeni su Zakonom o parničnom postupku a ne Zakonom o nasleđivanju. Primenom odredbe čl. 8 istog, sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka koje će činjenice da uzme kao dokazane. Prvostepeni sud je izveo dokaze i iste cenio, za to je dao jasno i potpuno obrazloženje, a ocena dokaza prvostepenog suda ne može se osporavati u revizijskom postupku.

Takođe, ukazivanje revizijom da je testator bilo lice od 90 godina nije od uticaja kod činjenice da njegova zaveštajna sposobnost nije osnovano osporena.

Sledom iznetog Vrhovni sud je primenom odredbe čl. 414 Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković