Presudom Višeg suda u Jagodini Kž1.br.180/25 od 23.12.2025. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog i punomoćnika privatnog tužioca, a presuda Osnovnog suda u Jagodini K.br.41/23 od 15.08.2025. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Radenko Tanasković, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 9), stav 2. tačka 1) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili ih ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP navodeći da je prvostepeni sud prekoračio granice optužbe jer je izmenio činjenični opis u delu koji se odnosi na vreme izvršenja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ i to tako što je reč „oko“ zamenio rečju „nakon“ čime je učinio navedenu povredu na štetu okrivljenog.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Po nalaženju Vrhovnog suda, navedenom izmenom činjeničnog opisa krivičnog dela iz privatne tužbe privatnog tužioca od 09.08.2022. godine, koja je uređena podnescima od 25.07.2023. godine i 08.04.2024. godine, a kojom je okrivljenom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ i krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog AA.

Ovo stoga što sud može izmeniti opis dela dat u optužnici, a da ne prekorači optužbu, sve dok izmenjeni opis ostaje u granicama činjeničnog osnova optužnice tj. u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja određenog krivičnog dela.

U konkretnom slučaju privatnom tužbom od 09.08.2022. godine, koja je uređena podnescima od 25.07.2023. godine i 08.04.2024. godine je navedeno da je „...oko 20.30 časova....lako telesno povredio privatnog tužioca...“, čime je izvršio krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, a pobijanom presudom je oglašen krivim da je „...nakon 20.30 časa lako telesno povredio privatnog tužioca...“ čime je izvršio krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ.

Po nalaženju ovog suda, u odnosu na okrivljenog, bitna obeležja bića krivičnog dela ista su i u privatnoj tužbi privatnog tužioca i u izreci presude, a izmene činjeničnog opisa krivičnog dela u izreci pobijane presude nisu izvršene na štetu okrivljenog, već je sud u izreci presude, na navedeni način, činjenični opis dela upodobio činjeničnom stanju utvrđenom na osnovu izvedenih dokaza da je krivično delo izvršeno nakon 20,30 časova.

Kako je činjenični opis u izreci pobijane presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz privatne tužbe privatnog tužioca, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, za koje je, između ostalog, okrivljeni oglašen krivim, to su navodi branioca izneti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, a kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, od strane Vrhovnog suda ocenjeni kao neosnovani.

Pored navedenog, kao razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti ističe se i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodima da je okrivljeni oglašen krivim i osuđen za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, iako činjenični opis ne sadrži sva obeležja navedenog krivičnog dela, jer ne sadrži mesto izvršenja.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, izrekom pravnosnažne presude okrivljeni je oglašen krivim da „...je dana 05.07.2022. godine, u večernjim časovima, u selu ..., opština ...,....ugrozio sigurnost više lica i to oštećenih: BB, .... i dana 05.07.2022. godine, u večernjim satima nakon 20.30 časa lako telesno povredio privatnog tužioca BB... na taj način što je, postupajući u stanju bitno smanjene uračunljivosti, kada su njegove sposobnosti da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima bile bitno smanjene, i svestan da je njegovo delo zabranjeno, zadao jedan udarac pesnicom privatnom tužiocu u predeo lica, usled čega je on pao na zemlju, kada mu je okrivljeni zadao još nekoliko udaraca pesnicom u lice, nanevši mu na taj način lake telesne povrede... a bio je svestan svog dela, hteo njegovo izvršenje i nastupanje zabranjene posledice“,

Po nalaženju Vrhovnog suda činjenični opis krivičnog dela utvrđen u izreci pravnosnažne presude sadrži sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, pri čemu je mesto izvršenja precizirano izrekom pravnosnažne presude - selo ..., opština ... obzirom da je okrivljeni oglašen krivim i za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ koje je izvršeno između ostalih i na štetu privatnog tužioca u istom danu i u približno isto vreme kao i krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, pa su suprotni navodi zahteva kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, od strane ovoga suda, ocenjeni kao neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA u ostalom delu je nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, obrazlažući ovu povredu zakona, branilac okrivljenog navodi da privatna tužba nije sadržala sve podatke u smislu člana 332. stav 1. tačka 2) ZKP, da bi se na osnovu nje pokrenuo krivični postupak protiv okrivljenog, te da je sud trebalo da je odbaci, na koji način se suštinski ukazuje na povredu odredbe člana 332. stav 1. tačka 2) ZKP.

Takođe se zahtevom za zaštitu zakonitosti ističe i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, obrazlažući ovu povredu zakona, branilac okrivljenog navodi da je sud pogrešno utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka psihijatrijske struke da je okrivljeni oba dela izvršio u stanju bitno smanjene uračunljivosti izazvane stanjem teškog pijanstva u kojem je okrivljeni bio od 2,05 promila alkohola u krvi, iako ne postoji dokaz da je kod okrivljenog alkoholemija utvrđena na osnovu uzorka krvi, jer je podrvrgnut alkotestiranju aparatom, a prisustvo alkohola u dahu nije dokaz da postoji alkohol u krvi. Ovakvim navodima branilac okrivljenog suštinski osporava činjenično stanje u pravnosnažnim presudama i ocenu dokaza datu od strane suda.

Kako, dakle, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuje na povredu odredbe člana 332. stav 1. tačka 2) ZKP i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog AA, u ovom delu, ocenio nedozvoljenim.

Pored navedenog branilac okrivljenog zahtevom ukazuje i na bitnu povredu odredbe krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP u vezi člana 415. ZKP, jer je sud nakon što je zaključio dokazni postupak i glavni pretres i zakazao objavu presude, u fazi donošenja odluke i izrade presude doneo rešenje kojim je odredio da se glavni pretres ponovo otvori radi dopune dokaznog postupka, kao i na povredu odredbe člana 395. ZKP, jer je sud odbio da prihvati kao dokaze službene beleške koje su sačinili policajci, a po stavu branioca iste predstavljaju predmete koji su podobni da služe kao dokaz činjenice koja ima značaj za pravne odnose.

Navedene povrede ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog AA i u ovom delu, ocenio nedozvoljenim.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, ali kako u obrazloženju zahteva ne daje ni jedan razlog zbog kojeg smatra da je došlo do povrede navedene odredbe zakona, a imajući pri tome u vidu da Vrhovni sud ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, to je Vrhovni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Radenka Tanaskovića, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev u odnosu na povrede zakona navedene u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP i člana 484. i 485. stav 4. ZKP, zahtev odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković