Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2696/24 od 09.07.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova prvostepenog i žalbenog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. i člana 441. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi revizije o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi odredbe člana 396. stav 1. ZPP, s obzirom da je drugostepeni sud cenio žalbene navode i dao pravilne razloge. Revizijom se faktički ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, što ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi se, između ostalog, bavi proizvodnjom i montažom nameštaja i proizvodni pogon se nalazi u ... Tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o radu na određeno vreme dana ...2018. godine do ...2018. godine. Tužilac je u periodu od ...2010. godine do ...2011. godine služio vojni rok u ustanovi „...“ i bio je i evidentiran kao nezaposleno lice kod Nacionalne službe za zapošljavanje u više navrata od 05.07.2010. godine do 05.06.2019. godine. Za vreme služenja vojnog roka tužilac nije obavljao bilo koju vrstu posla kod tuženog i redovno se javljao kao nezaposleno lice nadležnoj Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Tužilac je svakodnevno dolazio na rad kod tuženog samo u periodu kada je sa tuženim imao zaključen ugovor o radu na određeno vreme, dok je u preostalom spornom periodu dolazio samo povremeno po pozivu radi obavljanja poslova ... i drugih ... poslova i nikada nije obavljao poslove obrade drveta i montaže nameštaja.

Tužilac podnetom tužbom traži utvrđenje da je u radnom odnosu kod tuženog počev od 29.12.2010. godine pa sve do 04.12.2018. godine, na poslovima ... uz isplatu uvećane zarade, naknade za neiskorišćeni godišnji odmor, troškova prevoza i uplate doprinosa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev uz zaključak da nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu, s obzirom da tuženi i tužilac nisu zaključili ugovor o radu ili drugi ugovor o radnom angažovanju tužioca, niti su usmeno ugovorili bilo koju vrstu radnog angažovanja tužioca, vreme rada, vrstu poslova i visinu zarade i tužilac nije obavljao poslove u kontinuitetu. Tužilac, na kome je bio teret dokazivanja činjenica i okolnosti vezanih za postojanje radnog odnosa i neprekidnog rada tužioca u spornom periodu, nije dokazao da je radio kod tuženog u utuženom periodu.

Vrhovni sud nalazi da je pravilno stanovište nižestepenih sudova o odsustvu ispunjenosti uslova za primenu pravne fikcije postojanja radnog odnosa iz člana 32. stav 2. Zakona o radu.

Shodno odredbi člana 32. stav 2. Zakona o radu, ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa odredbama ovog zakona, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Za primenu navedene pravne fiksije postojanja radnog odnosa potrebno je da je zaposleni obavljao faktički rad kod poslodavca sa svim elementima radnog odnosa, te da ugovor o radu nije zaključen krivicom poslodavca. Radni odnos podrazumeva da zaposleni radi puno ili nepuno radno vreme, da ostvaruje odgovarajuću, ugovorenu zaradu i druga primanja po osnovu rada, kao i naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada. U konkretnom slučaju tužilac nije dokazao kontinuirano postojanje bilo kakvog pismenog ili usmenog dogovora o radnom angažovanju tužioca, vreme rada, vrstu poslova i visinu zarade i da je posao obavljao u kontinuitetu, odnosno nije dokazao činjenice i okolnosti vezane za postojanje radnog odnosa. U odnosu na sve bitne činjenice vezane za postojanje radnog odnosa tužilac nije pružio dokaze, a teret dokazivanja ovih činjenica, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi je bio na tužiocu.

Stoga je pravilan zaključak da nisu ispunjeni uslovi za primenu pravne fikcije postojanja radnog odnosa propisane odredbom člana 32. stav 2. Zakona o radu.

U reviziji se ističe da je tužilac kontinuirano radio kod tuženog u određenom vremenskom periodu i obavljao radne zadatke iz okvira delatnosti tuženog, pa je bila nesporna volja parničnih stranaka da se između njih zasnuje radni odnos.

Činjenice na koje se ukazuje u reviziji, u pogledu načina rada tužioca nisu utvrđene u toku postupka. U postupku po reviziji ne može se osporavati utvrđeno činjenično stanje. Da bi pravna fikcija postojanja radnog odnosa bila realizovana potrebno je da postoji kontinuitet u radu, da je zaposleni za svoj rad primio naknadu (zaradu) i da ostvaruje druga prava i obaveze iz klasičnog radnog odnosa sa odgovarajućim radnim vremenom i utvrđenim radnim zadacima. Samo tako uspostavljeni radni odnos između poslodavca i zaposlenog može se upodobiti radnom odnosu na neodređeno vreme.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tužioca, ali je našao da su neosnovani i bez uticaja na pravilnost drugostepene presude.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u izreci, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković