Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 24747/19 od 22.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti suda. Stavom drugim izreke, odbijen je predlog za zastoj i prekid postupka. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade štete po osnovu neisplaćenih iznosa invalidnine za period od jula 2017. godine, zaključno sa martom 2021. godine isplati pojedinačne mesečne iznose za zakonskom zateznom kamatom čija su visina i datumi dospelosti bliže navedeni u ovom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 64.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca u delu koji se odnosi na zateznu kamatu na troškove parničnog postupka od dana presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6798/21 od 22.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužene izjavljena protiv stava petog izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/2011...10/2023) i utvrdio da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem RS, SAP Kosovo, Pokrajinska uprava za boračka i invalidska pitanja od 29.04.1986. godine, primenom člana 103. Zakona o osnovnim pravima vojnih invalida i porodica palih boraca (kojim je regulisana nadležnost saveznog ministra za pitanje boraca i vojnih invalida), poništeno rešenje Sekretarijata za društvene delatnosti Skupštine opštine Titova Mitrovica od 18.07.1984. godine i tužiocu priznato pravo mirnodopskog vojnog invaliditeta VI grupe sa 60% trajnog invaliditeta zbog pogoršanja zdravstvenog stanja na odsluženju vojnog roka u JNA, te priznato pravo na ličnu invalidninu u mesečnim iznosima i to: od 4.293,00 dinara (od 01.04.1984. godine do 30.06.1984. godine), od 4.864,00 dinara (od 01.07.1984. godine do 31.12.1984. godine), od 6.173,00 dinara (od 01.01.1985. godine do 30.06.1985. godine), od 7.568,00 dinara (od 01.07.1985. godine do 31.12.1985. godine) i od 140,33, dinara od 01.01.1986. godine godine pa nadalje, tako da vojni invaliditet ne može više da raste, bez obzira na pogoršanje zdravstvenog stanja. Tužena nije isplaćivala tužiocu invalidninu počev od marta 1999. godine. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka, utvrđena je visina potraživanja na ime neisplaćene lične invalidnine tužiocu za utuženi period od ukupno 753.825,19 dinara. Presudom Prvog osnovanog suda u Beogradu P 11218/17 od 31.01.2018. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4191/18 od 16.05.2019. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu za period od 01.03.1999. godine do 25.07.2017. godine isplati iznos od po 20.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredaba člana 58. Ustava Republike Srbije, člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 69. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca (“Službeni glasnik SRJ“, br.24/89 sa izmenama i dopunama „Službeni glasnik RS“ br.101/2005) i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, usvojili tužbeni zahtev nalazeći da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo usled nezakonitog rada njenog nadležnog organa, jer je tužena bila u obavezi da tužiocu isplaćuje pripadajuće mesečne iznose invalidnine koje pravo mu je priznato rešenjem nadležnog organa tužene, sve dok za to postoje zakonom propisani uslovi. Kako je tužena bez opravdanog razloga prestala sa isplatom naknada kao stečenog prava tužioca, to je tužiocu pričinjena šteta koju je dužna da nadoknadi, pri tom imajući u vidu da tužena nije dokazala da je kod tužioca nastupila neka promena koja utiče na korišćenje i prestanak prava u kom slučaju bi jedino obustava isplate bila u skladu sa zakonom.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava u odnosu na period potraživanja od jula 2017. godine zaključno sa decembrom 2020 godine.

Odredbom člana 21. u vezi sa članom 8. stav 3. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“ br 24/98, „Službeni glasnik RS“ br 101/2005 ... 111/2009), važećem u vreme prestanka isplate predmetne naknade, propisano da su osnovna prava vojnog invalida, između ostalog lična invalidnina, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak, a da se procenat vojnog invaliditeta (član 24. stav 2), određuje trajno ili privremeno, srazmerno oštećenju organizma koje je nastalo kao posledica rane, povrede, ozlede ili bolesti zadobijene pod okolnosti utvrđene ovim zakonom. Na osnovu odredbe člana 28. stav 1. i člana 69. istog Zakona naknada na ime lične invalidnine se određuje u mesečnim iznosima, a prava po ovom zakonu mogu se koristiti dok postoje uslovi za korišćenje tih prava propisani tim zakonom, ako tim zakonom nije drugačije propisano. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni glasnik RS“ br 50/18) koji je stupio na snagu 07. jula 2018. godine, noveliranim članom 71. zakona, predviđeno je da se lična invalidnina usklađuje jednom godišnje prema kretanju prosečne godišnje zarade, bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji, u prethodnoj godini, na osnovu objavljenih podataka republičkog organa nadležnog za poslove statistike i isplaćuje se unazad.

Odredbom člana 172. stav 1. ZOO, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

U konkretnom slučaju, rešenjem RS, SAP Kosovo, Pokrajinska uprava za boračka i invalidska pitanja od 29.04.1986. godine poništeno rešenje Sekretarijata za društvene delatnosti Skupštine opštine Titova Mitrovica od 18.07.1984. godine i tužiocu je priznato pravo mirnodopskog vojnog invaliditeta VI grupe sa 60% trajnog invaliditeta zbog pogoršanja zdravstvenog stanja na odsluženju vojnog roka u JNA i priznato pravo na ličnu invalidninu. Sa isplatom tog prava tužioca koje je priznato rešenjem nadležnog imaoca javnih ovlašćenja, organ tužene je prestao marta 1999. godine bez opravdanih razloga, čime je tužiocu naneta materijalna šteta u visini utvrđenoj ocenom nalaza i mišljenja veštaka na ime neisplaćenih dospelih mesečnih iznosa lične invalidnine za utuženi period od jula 2017. godine zaključno sa decembrom 2020. godine, za koju je odgovorna tužena na osnovu člana 172. stav 1. ZOO, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi. I po stavu Vrhovnog suda tužena, na kojoj je teret dokazivanja u smislu člana 231. ZPP, nije dokazala u ovom postupku da je za obustavu isplate po navedenom osnovu od strane tužene nastupio neki od zakonom propisanih uslova, već je nadležni organ tužene samoinicijativno prestao da isplaćuje tužiocu ličnu invalidinu, bez donošenja rešenja o prestanku ovih prava i obustavi isplata. Na opisani način bez pravnog osnova i opravdanog razloga nezakonitim radom organa tužene povređeno je pravo tužioca na mirno uživanje imovine proklamovano članom 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zbog čega su neosnovani navodi revizije tužene da nema njene odgovornosti.

Neosnovani su navodi revizije tužene da je materijalno pravo pogrešno primenjeno jer se ovde radi o povremenim potraživanjima na koje kamata može da teče samo od dana podnošenja tužbe, na osnovu odredbe člana 279. stav 3. ZOO. Suprotno tim navodima revizije tužene, osnov potraživanja tužioca nije isplata povremenog potraživanja već naknada štete zbog nezakonitog rada organa tužene, na osnovu odredbe člana 172. stav 1. ZOO. Pošto se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete, na osnovu odredbe člana 186. Zakona o obligacionim odnosima, sledi da je tužena u docnji od dana kada je tužiocu trebalo da isplati predmetne naknade, a to je 25-ti u narednom mesecu za prethodni mesec, pa od tog dana, a ne od dana podnošenja tužbe sudu, tužena tužiocu duguje kamatu, na osnovu odredbe člana 277. stav 1. istog Zakona.

Neosnovani su navodi revizije tužene da tužilac nije dostavio konačno rešenje o priznavanju prava na invalidninu za utuženi period. Suprotno tome, iz stanja u predmetu sledi da je tužilac sudu dao na uvid orginal rešenja od 29.04.1986. godine (o priznavanju prava na ličnu invalidninu). Pravilan je zaključak nižestepenih sudova o pravnom dejstvu rešenja kojim je tužiocu utvrđeno prava na invalidninu. Kod činjenice da je tužilac ostvarivao primanja po osnovu koji je utvrđen tim rešenjima, na tuženoj je bio teret dokazivanja da su rešenja stavljena van snage pre isteka perioda za koji je potraživanje dosuđeno.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava u odnosu na potraževanje tužioca za period od januara 2021. godine zaključno sa martom 2021. godine.

Odredbom člana 3. Ustavnog zakon o izmenama i dopunama Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 20/1993), propisano je da pokrajinski zakoni prestaju da važe danom stupanja na snagu ovog zakona (stav 1.). Na odnose, odnosno pitanja koja su bila uređena pokrajinskim zakonima, koji u skladu sa stavom 1. ovog člana prestaju da važe, primenjivaće se odgovarajući republički zakoni, odnosno drugi republički propisi kojima su uređena ta pitanja i odnosi (stav 2.). U autonomnoj pokrajini poslove utvrđene republičkim zakonom iz stava 2. ovog člana, primenjivaće nadležni organi, odnosno organizacije u autonomnoj pokrajini kao poverene poslove ako posebnim zakonom nije drukčije određeno (stav 3.). Prema članu 5. istog zakona, prava stečena na osnovu pokrajinskih zakona iz člana 3. stav 1. tog zakona, ostvarivaće se u obimu i na način utvrđen tim zakonima do stupanja na snagu odgovarajućih republičkih zakona.

U konkretnom slučaju, predmet tužbenog zahteva je naknada štete nastale uskraćivanjem isplate lične invalidnine tužiocu i nakon početka primene Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Službeni glasnik RS“, br.18/20), koji se primenjuje od 01.01.2021. godine. Prema stavu Vrhovnog suda, suprotno stanovištu nižestepenih sudova, na tužiocu je bio teret dokazivanja (član 231. ZPP) da je nakon stupanja na snagu ovog Zakona bilo nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene za čiji rad tužena odgovara u smislu člana 172. ZOO, što tužilac nije dokazao.

Članom 1. navedenog zakona uređena su prava i uslovi za ostvarivanje prava korisnika prava priznatih ovim zakonom (ovde mirnodopskog vojnog invalida) i iz njih izvedenih prava (ovde pravo na ličnu invalidninu). Zakon propisuje da se sredstva za ostvarivanje ovih prava obezbeđuju u budžetu Republike Srbije i budžetu jedinice lokalne samouprave (član 4.). Mirnodopski vojni invalidi, pored ostalih uslova (propisanih ovim članovima), moraju ispunjavati i uslov koji se se odnosi na državljanstvo Republike Srbije (članovi 13. i 14. ovog Zakona). Od posebnog značaja, za razrešenje spornog pravnog odnosa, je to što ovaj Zakon, koji je lex specialis, članom 31. propisuje da državljanstvo Republike Srbije, kao uslov propisan za ostvarivanje prava priznatih tim zakonom, podrazumeva postojanje tog državljanstva u vreme podnošenja zahteva za priznavanje, kao i za vreme ostvarivanja prava priznatih po tom zakonu. Zakon reguliše i postupak za ostvarivanje prava, tako što članom 133. propisuje da se prava iz ovog zakona obezbeđuju u postupku predviđenim zakonom kojim je uređen opšti upravni postupak, ako tim zakonom nije drugačije uređeno. Članom 155. stav 1. (prvostepeni upravni postupak), propisuje da o pravima iz ovog zakona u prvom stepenu rešava opštinska, odnosno gradska uprava po mestu prebivališta stranke (u daljem tekstu: prvostepeni organ), koja ove poslove obavlja kao poverene poslove. Članom 158. stav 1. Zakona (drugostepeni upravni postupak), propisuje da o pravima iz ovog zakona u drugom stepenu rešava Ministarstvo, a za teritoriju Autonomne pokrajine Vojvodina i teritoriju grada Beograda, odgovarajući organ Autonomne pokrajine Vojvodina, odnosno grada Beograda.

Prelaznim i završnim odredbama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica (članovi 190. do 211.), propisano je da vojni invalidi, civilni invalidi rata, korisnici porodične invalidnine i korisnici mesečnog novčanog primanja koji su ova prava i po tom osnovu izvedena prava ostvarili do početka primene ovog zakona po osnovu koji nije propisan ovim zakonom, zadržavaju priznata prava i ista nastavljaju da ostvaruju pod uslovima, u obimu i na način utvrđen ovim zakonom, ukoliko ovim zakonom nije drugačije propisano (član 190. stav 1.). Licu kome je po osnovu iz člana 22. tačka 3. ovog zakona priznato svojstvo mirnodopskog vojnog invalida po propisima koji su bili na snazi do početka primene ovog zakona, ovo svojstvo prevodi se na svojstvo civilnog invalida rata iste grupe ( član 193 stav 1.).

Prema odredbama člana 199. stav 1. i 3, u vezi člana 193. stav 4. navedenog Zakona, dužnost je prvostepenog organa da po službenoj dužnosti, u roku od šest meseci do dana početka primene ovog zakona, donese rešenja kojima će prava priznata po propisima koji važe do početka primene ovog zakona, prevesti i priznati u skladu sa ovim zakonom u pogledu naziva prava, propisane osnovice za utvrđivanje iznosa prava, procentualnih iznosa prava od osnovice i načina usklađivanja, među kojima je i lična invalidnina (tačka 1.), sa pravnim dejstvom rešenja od početka primene ovog zakona.

Isplata prava priznatih rešenjima donetim po propisima koji su odredbom člana 3. stav 1. Ustavnog zakona o izmenama i dopunama Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 20/93) prestali da važe, u skladu sa članom 5. stav 1. tog zakona, prestaje danom stupanja na snagu Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica (koji se primenjuje od 01.01.2021. godine), sa kojim danom prestaje i važenje rešenja kojima su prava priznata, o čemu nije potrebno donositi posebna rešenja u smislu člana 201. stav 1. tog zakona. Za prava koja su priznata po propisima iz stava 1. ovog člana po službenoj dužnosti doneće se rešenja kojima će se osnovica za obračun iznosa prava utvrditi prema članu 33. ovog zakona (stav 2.).

Korisnik sa teritorije AP Kosovo i Metohija, na kojoj je Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija uspostavljena Privremena administrativna misija OUN, obavezi je da nadležnom organu koji vodi postupak po ovom zakonu priloži dokaz o okolnostima pod kojima je zadobijeno telesno oštećenje ili pogibija člana porodice po osnovu koga je priznato osnovno i izvedeno pravo od Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova i dokaz o državljanstvu Republike Srbije (član 201. stav 5. Zakona). Članom 211. Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, propisano je da danom početka primene ovog zakona prestaju da važe Zakon o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica („Službeni glasnik SRS”, broj 54/89 i „Službeni glasnik RS”, br. 137/04, 69/12 – US i 50/18), Zakon o pravima civilnih invalida rata („Službeni glasnik RS”, broj 52/96), Zakon o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ”, br. 24/98, 29/98 i 25/00 – US i „Službeni glasnik RS”, br. 101/05 – dr. zakon, 111/09 – dr. zakon i 50/18). Zakon reguliše i postupak za ostvarivanje prava, tako što propisuje da se prava iz ovog zakona obezbeđuju u postupku predviđenim zakonom kojim je uređen opšti upravni postupak, ako tim zakonom nije drugačije uređeno (član 133.). Članom 155. stav 1. (prvostepeni upravni postupak), propisuje da o pravima iz ovog zakona u prvom stepenu rešava opštinska, odnosno gradska uprava po mestu prebivališta stranke (prvostepeni organ), koja ove poslove obavlja kao poverene poslove. Članom 158. stav 1. Zakona (drugostepeni upravni postupak), propisuje da o pravima iz ovog zakona u drugom stepenu rešava nadležno ministarstvo, a u smislu člana 167. istog zakona obezbeđena je i zaštita pred nadležnim sudom u upravnom sporu.

Zakon o opštem upravnom postupku – ZUP ("Službeni glasnik RS", br. 18/16, 95/18 – Autentično tumačenje, 2/23 – US), u članu 90. stav 1. propisuje da se postupak (pred organom uprave) pokreće zahtevom stranke ili po službenoj dužnosti; postupak se pokreće po službenoj dužnosti kad je to propisom određeno ili kad organ utvrdi ili sazna da je, s obzirom na činjenično stanje, neophodno da se zaštiti javni interes (stav 2.); pri pokretanju postupka po službenoj dužnosti organ uzima u obzir i predstavke građana i organizacija i upozorenja nadležnih organa (stav 4.). Članom 136. stav 1. ovog zakona, propisano je da se rešenjem odlučuje o pravu, obavezi ili pravnom interesu stranke. Članom 151. stav 1. ovog zakona, propisano je da protiv rešenja prvostepenog organa stranka ima pravo na žalbu, ako žalba nije zakonom isključena; stranka ima pravo na žalbu ako rešenje nije izdato u zakonom određenom roku (stav 3.); tranka ima pravo na žalbu i u drugim slučajevima koji su zakonom propisani (stav 4.); stranka nema pravo na žalbu ako je posebnim zakonom predviđeno da se neizdavanje rešenja u zakonom određenom roku smatra usvajanjem zahteva stranke (stav 5.). Članom 153. stav 1. ovog zakona, propisano je da se žalba podnosi u roku od 15 dana od obaveštavanja stranke o rešenju, ako zakonom nije drukčije propisano; Kad organ ne izda rešenje u zakonom propisanom roku žalba može da se podnese posle isteka tog roka, a najkasnije u roku od godinu dana od isteka tog roka (stav 2).

Zakon o upravnim sporovima – ZUS („Službeni glasnik RS“, br., 111/09), u članu 15. propisuje da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom. Članom 19. stav 1. ovog zakona (koji reguliše rok za podnošenje tužbe zbog ćutanja uprave), propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (stav 1.). Ako prvostepeni organ po zahtevu stranke nije u roku predviđenom zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak, doneo rešenje protiv kojeg nije dozvoljena žalba, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (stav 2.).

U konkretnom slučaju, tužiocu je rešenjem RS, SAP Kosovo, Pokrajinska uprava za boračka i invalidska pitanja od 29.04.1986. godine, priznato pravo mirnodopskog vojnog invaliditeta VI grupe sa 60% trajnog invaliditeta zbog pogoršanja zdravstvenog stanja na odsluženju vojnog roka u JNA, sa priznatim pravom na isplatu lične invalidnine u mesečnim iznosima po Zakonu o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ”, br. 24/98, 29/98 i 25/00), dakle po propisu koji je prestao da važi početkom primene sada važećeg Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Službeni glasnik RS“, br.18/20), koji se primenjuje od 01.01.2021. godine, sa kojim dan prestaje i važenje rešenja kojim su prava priznata o čemu nije potrebno donositi posebno rešenje.

Kod iznetog, prema stavu Vrhovnog suda, nezakonitim i nepravilnim radom državnog organa za koji tužena odgovara po članu 172. ZOO, nakon stupanja na snagu

Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Službeni glasnik RS“, br.18/20), odnosno nakon 01.01.2021. godine (kao dana početka njegove primene), moglo bi se smatrati samo uskraćivanje bez opravdanog razloga, isplate prava (ovde lične invalidnine) priznatog korisniku (ovde licu u statusu mirnodopskog vojnog invalida) od strane nadležnog organa uprave koji je bio dužan da po službenoj dužnosti pokrene postupak koji je u interesu stranke i izvrši usklađivanje priznatog svojstva mirnodopskog vojnog invalida po propisima koji su bili na snazi do početka primene ovog zakona, i to svojstvo prevede u svojstvo civilnog invalida rata iste grupe, kao i mesečno novčano potraživanje na ime invalidnine, u zakonom predviđenom roku, koje u konkretnom slučaju nije doneto. Samo po sebi nedonošenje takvog rešenja u zakonom propisanom roku (po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti) nakon 01.01.2021. godine, ne smatra se nezakonitim i nepravilnim radom za koji odgovara tužena po članu 172. ZOO. Ovo stoga što tužilac u toj situaciji, nije koristio predviđena pravna sredstva upravno-pravne zaštite i sankcionisanja upravnog organa zbog nedonošenja odgovarajućeg upravnog akta u postupku koji se pokreće po službenoj dužnosti u interesu stranke kada je to posebnim zakonom određeno kao u konkretnom slučaju, a u smislu odredaba Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima.

Naime, pod ćutanjem uprave, podrazumeva se situacija u kojoj nadležni organ, nije doneo upravni akt po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti u određenom roku, u smislu odredba Zakona o opštem upravnom postupku - ZUP. S obzirom na to da stranke ne mogu da ostvare svoja prava i pravne interese bez upravnog akta, njima se i u slučaju ćutanja uprave pruža pravna zaštita. Smatra se da je tada uspostavljen, neposredno na osnovu zakona, isti upravnopravni odnos kao da je zahtev stranke odbijen. To znači da stranka može, pod zakonom predviđenim uslovima, da pokrene upravni spor zbog ćutanja uprave. U takvoj situaciji (načelo vladavine prava garantovanog članom 3. Ustava RS), pravna zaštita korisniku se pruža kroz mogućnost obraćanja zahtevom, odnosno predstavkom prvostepenom organu uprave za donošenje rešenja kojim bi se odlučilo o njegovom pravu (član 90. stav 1. u vezi člana 136. ZUP), a da u slučaju tzv. ćutanja uprave izjavi žalbu nadležnom drugostepenom organu (članovi 151. stav 3. i 153. ZUP), odnosno da pokrene upravni spor (član 15. Zakona o upravni sporovima – ZUS), što može da učini i u slučaju tzv. „dvostrukog ćutanja uprave“ iako takva mogućnost nije izričito propisana članom 19. ZUS, ali nije ni isključena. Volja zakonodavca bila je da se pravo na sudsku zaštitu u upravnom sporu obezbedi u svim slučajevima ćutanja uprave (odluka Ustavnog suda IUz 107/11 od 24.11.2011. godine).

Tužilac, na kome je bio teret dokazivanja (član 231. ZPP), nije dokazao da se, nakon stupanja na snagu Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Službeni glasnik RS“, br.18/20), koristio pravima koja mu omogućavaju Zakon o opštem upravnom postupku - ZUP i Zakon o upravnim sporovima -ZUS u cilju ostvarivanja prava koja su mu priznata ovim zakonom, podnošenjem zahteva za donošenje rešenja kojim bi se odlučilo o njegovom pravu, a zatim eventualno pravom na žalbu drugostepenom organu i u upravnom sporu pred nadležnim sudom zbog tzv. ćutanja uprave, odnosno tzv. „dvostrukog ćutanja uprave“.

Stoga, u situaciji kada je prestao da važi zakon po kome je tužiocu priznato pravo na invalidninu, a stupio je na snagu novi zakon koji pod određenim zakonskim uslovima priznaje to pravo sa upućujućom normom na drugi zakon u pogledu načina i uslova za ostvarivanje i obimu tog prava pred upravnim organima po pravilima upravnog postupka i upravnog spora pred nadležnim sudom, to znači da redovni sud nije nadležan da odlučuje o pravima korisnika primanja iz budžeta Republike Srbije i budžeta jedinica lokalne samouprave po Zakonu o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Službeni glasnik RS“ br. 18/2020) kao prethodnom pitanju u parnici za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u kojoj je zahtev zasnovan na navodu da se ne vrši isplata po rešenjima donetim po ranije važećim propisima, pošto o uslovima za ostvarenje i obimu prava odlučuju tim zakonom određeni organi po pravilima upravnog postupka. Sledom navedenog, u iznetoj činjeničnoj situaciji, tužilac nema osnov za priznavanje prava na naknadu štete. Zbog toga je neosnovan tužbeni zahtev za isplatu traženih novčanih iznosa na ime lične invalidnine za period od januara 2021. godine zaključno sa martom 2021. godine, jer nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 172. ZOO.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, u ovom delu preinačio nižestepene presude i odbio tužbeni zahtev odlučivši kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom odredbe članova 153, 154. stav 2, 163. stav 2. i 165. stav 1. i 2. ZPP, pri čemu delimično preinačenje nije uticalo na odluku u pogledu visine naknade opredeljenih troškovima postupka.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković