Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijenu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba zakona, pa nema ni bitne povrede na koju se ukazuje iz člana 374. stav 1. ZPP.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu Ugovora o radu od 31.05.2011. godine. Rešenjem tuženog od 05.04.2016. godine tužiocu – raspoređenom na poslove ..., otkazan je ugovor o radu sa pripadajućim aneksima zbog prestanka potrebe za njegovim radom, uz isplatu utvrđene otpremnine. Članom 5. Odluke o utvrđivanju kriterijuma i ostalih uslova za proglašenje viška zaposlenih u Domu zdravlja Prokuplje predviđeno je da će se pri predlaganju i utvrđivanju zaposlenog za čijim je radom u skladu sa zakonom prestala potreba, primenjivati kriterijumi po navedenom redosledu: primanja po članu domaćinstva, dužina efektivnog staža osiguranja, zdravstveno stanje zaposlenog i članova njegove uže porodice, broj dece do 26 godina starosti i po osnovu uslova rada. U Odluci o utvrđivanju viška zaposlenih u Domu zdravlja Prokuplje navedeno je da na dan 08.01.2016. godine (dan pokretanja procedure) u Domu zdravlja Prokuplje je ukupan broj zaposlenih na neodređeno vreme 251, od toga 32 u Službi za stomatološku zdravstvenu zaštitu i 219 ostalih. Sobzirom da je Odlukom o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa i javnih službi, sistemu autonomne pokrajine Vojvodine i sistemu lokalne samouprave za kalendarsku 2015. godinu utvrđeno da je maksimalni broj zaposlenih za tuženog 241 radnik, višak je 10 radnika, od kog broja je jedan radnik otišao u starosnu penziju, jednom je prestao radni odnos zbog osluženja kazne zatvora od šest meseci, jedan zaposleni je određen kao višak u stomatološkoj službi, a 6 zaposlenih se prijavilo dobrovoljno za prestanak radnog odnosa. Tužilac je primenom kriterijuma imao najmanji broj bodova zbog čega mu je prestao radni odnos pobijenim rešenjem zbog prestanka potrebe za njegovim radom uz isplatu obračunate otpremnine.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa 05.04.2016. godine, uz zaključak da za donošenje spornog rešenja nije bio obrazovan otkazni razlog propisan članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14).

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu je propisano da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

U konkretnom slučaju, nije sporno da tuženi nije bio dužan da na osnovu člana 153. Zakona o radu donese Program rešavanja viška zaposlenih, pa samim tim nije mogao programom predvideti kriterijume za u tvrđivanje viška zaposlenosti. Međutim, izostanak potrebe za programom ne znači izostanak potrebe za kriterijumima. Naime, tužiocu je ugovor o radu otkazan zbog prestanka potrebe za njegovim radom, sa pozivom na odredbe Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, pa je Odlukom o utvrđivanju viška zaposlenih od 30.03.2016. godine određeno da postoji višak od 10 zaposlenih, među njima je bio i tužilac koji je primenom kriterijuma imao najmanji broj bodova, pa mu je iz tog razloga prestao radni odnos.

Tuženi u reviziji neosnovano ukazuje da nije imao obavezu da donosi Program rešavanja viška zaposlenih, pa samim tim nije bio dužan ni da sprovodi mere i aktivnosti predviđene odredbama Zakona o radu. Suprotno navodima revizije, kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih primenjuju se uvek u situaciji kada je smanjen broj izvršilaca na određenim poslovima, bez obzira da li je poslodavac dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih ili ne. Na taj način je potrebno od više izvršilaca na tim poslovima odrediti ko do njih predstavlja višak zato što postoji konkurencija više zaposlenih za jedno radno mesto. Tuženi u konkretnom slučaju nije utvrdio i primenio kriterijume koji bi pokazali zašto je tužilac višak u odnosu na ostale zaposlene koji to nisu, odnosno nije postojao normativni osnov za ocenu rezultata rada tužioca, odnosno kriterijumi. Kako tuženi nije pružio dokaze da je vršio bodovanje zaposlenih, pa i tužioca, posebno imajući u vidu njegovo zdravstveno stanje koje prilikom donošenja odluke o oceni je trebalo pravilno bodovati, sporno rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca je nazakonito, pa je ispunjen uslov propisan članom 191. stav 1. Zakona o radu da se tužilac vrati na rad kod tuženog. Naime, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu, nužna pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa, na zahtev zaposlenog je vraćanje na rad, pa je i u ovom delu tužbeni zahtev prvilno usvojen.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijene presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka s obzirom da ovi troškovi u smislu odredbe člana 154. stav 1. ZPP nisu bili nužni ni neophodni za vođenje ove parnice, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić