Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti posebne revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana, jer u konkretnom slučaju nije potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (što su razlozi za posebnu reviziju).

U konkretnom slučaju, predmet spora je zahtev tužioca za utvrđenje da je po osnovu održaja postao vlasnik realnog dela katastarske parcele koja je u javnoj evidenciji nepokretnosti upisana kao javna svojina tuženog Grada Kragujevca. Pravnosnažna odluka o odbijanju tužbenog zahteva doneta je primenom materijalnog prava sadržanog u odredbama člana 10, 16. i 17. Zakona o javnoj svojini i zasnovana je na stanovištu sudova da tužilac nije mogao održajem da stekne pravo svojine na delu katastarske parcele koja je kao dobro u optštoj upotrebi (ulica ...) u javnoj svojini tuženog, jer se odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koje regulišu sticanje svojine održajem ne mogu primeniti na predmetnu parcela koja je u posebnom pravnom režimu koji je regulisan Zakonom o javnoj svojini, koji u članu 17. propisuje zabranu sticanja svojine održajem na stvarima iz člana 16. ovog zakona, između ostalog, i na dobrima u opštoj upotrebi.

Stoga, po oceni Vrhovnog suda, nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tužioca radi novog tumačenja primenjenog materijalnog prava (čija pravilnost zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju), niti postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Takođe, nije potrebno ni ujednačavanje sudske prakse po pitanju sticanju svojine održajem na dobru u opštoj upotrebi koje je u javnoj svojini, budući da se tužilac nije pozvao u reviziji ni na jednu pravnosnažnu odluku ili odluku Vrhovnog suda na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da postoji različito odlučivanje sudova u bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije kao redovne na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 14.11.2023. godine i u njoj je označena vrednost predmeta spora od 10.000,00 dinara, koju je prihvatio i prvostepeni sud.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu gde je predmet spora nenovčano potraživanje (utvrđenje prava svojine), u kome označena vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi zakonom propisani novčani cenzus za dozvoljenost revizije prema članu 403. stav 3. ZPP, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužioca nedozvoljena.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković