Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 16103/2025
18.12.2025. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Katarina Šelmić Unjić, advokat iz ..., protiv tužene „Erste bank“ AD Novi Sad, koju zastupa punomoćnik Vojin Jovanović, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti odredbe ugovora o kreditu i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 7753/2022 od 27.08.2025. godine, u sednici održanoj 18.12.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 7753/2022 od 27.08.2025. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 7753/2022 od 27.08.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 28057/2021 od 15.04.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 9. stav 1. tačka 1. Ugovora o kreditu od 31.01.2017. godine, u delu koji je citiran u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj po osnovu sticanja bez osnova isplati iznos od 5.950,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.01.2017. godine do isplate, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi parnične troškove u iznosu od 9.000,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 7753/2022 od 27.08.2025. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tužilje i preinačena prvostepena presuda tako što je utvrđeno da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 9. stav 1. tačka 1. Ugovora o kreditu od 31.01.2017. godine, zaključenog između parničnih stranaka, u delu koji je citiran u ovom stavu izreke, te je obavezana tužena da tužilji isplati na ime sticanja bez osnova iznos od 5.950,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.01.2017. godine do isplate, kao i da joj naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 33.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova postupka. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 21.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, jer je odluka u skladu sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 22.05.2018. godine, dopunjenim na sednici istog odeljenja od 16.09.2021. godine, a kod utvrđenja da tužilja nije upoznata sa vrstom i visinom troškova kredita u predugovornoj fazi zaključenja ugovora o kreditu od 31.01.2017. godine u situaciji kada je osporila uručenje nepotpisane ponude koja se nalazi u spisima, a iz odredbi spornog ugovora o kreditu ne proizlazi da joj je kao korisniku kredita uručena i ponuda kao sastavni deo ovog ugovora, niti je tužena dostavila druge odgovarajuće dokaze na okolnost da je u predugovornoj fazi uručila ponudu tužilji. Ukazivanje u reviziji na različitu sudsku praksu u istovetnim situacijama ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Iz navedenog razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi utvrđenja ništavosti odredbe ugovora i sticanja bez osnova podneta je 10.02.2021. godine. Vrednost predmeta spora je 5.950,00 dinara i postupak je vođen po pravilima parnice o sporu male vrednosti.

Kako je pobijanom drugostepenom presudom odlučeno u sporu male vrednosti u kome je prema članu 479. stav 6. ZPP isključeno pravo na izjavljivanje revizije, zbog čega se u toj vrsti spora dozvoljenost revizije ne ceni prema odredbama člana 403. stav 2. tačke 2. i 3. ZPP, to revizija tužene nije dozvoljena bez obzira na preinačujuću odluku drugostepenog suda.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.