U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Ružičić, advokat iz ..., protiv tuženog „IGB Automotive Comp“ d.o.o. Inđija, čiji je punomoćnik Milutin Sretenović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući u ponovnom postupku o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 836/18 od 14.05.2018. godine, u sednici održanoj 15.11.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 836/18 od 14.05.2018. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovana, žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji P1 64/17 od 22.02.2018. godine u stavu prvom i drugom izreke i ODBIJA zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužilji na ime naknade troškova revizijskog postupka isplati iznos od 12.000,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji P1 64/17 od 22.02.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da joj na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 200.000,00 dinara i to 100.000,00 dinara na ime naknade štete za pretrpljene fizičke bolove i 100.000,00 dinara na ime naknade štete za pretrpljeni strah sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 93.025,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka za razliku između traženog iznosa od 96.775,00 dinara i dosuđenog iznosa, kao i zahtev za naknadu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova od dana prvostepenog presuđenja do izršnosti odluke o troškovima postupka.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom broj Gž1 836/18 od 14.05.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji P1 64/17 od 22.02.2018. godine u usvajajućem delu, tako što je odbio kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova u iznosu od 100.000,00 dinara i pretrpljenog straha u iznosu od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 93.025,00 dinara sa zateznom kamatom. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 35.400,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 39.600,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev2 2400/19 od 06.11.2019. godine, odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 836/18 od 14.05.2018. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už 3679/20 od 28.01.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba AA i utvrđeno je da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2400/19 od 06.11.2019. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena. Stavom drugim izreke, poništeno je rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2400/19 od 06.11.2019. godine i određeno da isti sud ponovo odluči o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 836/18 od 14.05.2018. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete. Stavom četvrtim izreke, odbačen je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete. Stavom petim izreke, odbačen je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP je bez uticaja, budući da ova povreda ne predstavlja revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na određeno vreme u periodu od 20.07.2016. godine do 19.03.2017. godine. Dana 16.12.2016. godine, pri povratku sa posla, koristeći organizovani autobuski prevoz prevoznika „Lasta“ za zaposlene tuženog, prilikom izlaska iz autobusa na glavnoj autobuskoj stanici u Inđiji, zbog velike gužve, guranja i nepostojanja mogućnosti da se prilikom izlaska pridrži, tužilja je pala na tlo i povredila levu nogu. Istoga dana od strane lekara konstatovano je postojanje povrede uganuće levog skočnog zgloba i stavljena je longeta, te ordinirana terapija. Po odstranjivanju longete 27.12.2016. godine tužilja je upućena na fizikalni tretman u trajanju od dve nedelje. Na kontrolni pregled tužilja se javila 06.02.2017. godine i 08.03.2017. godine zbog ponovne pojave bolova i povećanja otoka. Usled pretrpljene povrede, tužilja je trpela fizičke bolove i strah određenog intenziteta i trajanja, bliže opisanih u nalazu i mišljenju sudskih veštaka ortopedske struke i veštaka neuropsihijatra.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbe člana 164. Zakona o radu i člana 177. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da u konkretnom slučaju postoji odgovornost tuženog za štetu koju je tužilja pretrpela na redovnom putu od mesta rada do stana. Odgovornost tuženog je objektivna, a tuženi tokom dokaznog postupka nije pružio dokaze da je šteta nastala usled isključive krivice tužilje ili trećeg lica.

Drugostepeni sud je nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda, već je prvostepenu presudu preinačio odbijanjem tužbenog zahteva. Zaključio je da nema uzročno-posledične veze između nastale povrede tužilje i štetne radnje na strani tuženog, niti po osnovu krivice, niti po osnovu objektivne odgovornosti. Tužilja, shodno odredbi člana 228. i 231. stav 2. ZPP, nije dokazala da je prilikom izlaska iz autobusa gurnuo neko od zaposlenih kod tuženog, a postojanje velike gužve u autobusu i strme stepenice autobusa bez mogućnosti pridržavanja ne mogu se pripisati u krivicu tuženog poslodavca.

Po stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je prilikom donošenja odluke pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema članu 164. Zakona o radu, ako zaposleni pretrpi povredu na radu i u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom. Pritom, poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom po opštim načelima odgovornosti za štetu propisanim Zakonom o obligacionim odnosima. Dakle, osnov odgovornosti poslodavca može biti njegova krivica za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanja radnje, kao i rizik od opšte stvari čiji je imalac poslodavac ili rizik od obavljanja opasne delatnosti kojom se poslodavac bavi. Krivica poslodavca se pretpostavlja, a pošto se radi o oborivoj pretpostavci, poslodavac može dokazivati da je šteta nastala bez njegove krivice.

U konkretnom slučaju, povreda tužilje nastala je na putu od posla do kuće, prilikom izlaska tužilje iz autobusa prevoznika sa kojim je tuženi imao zaključen ugovor o prevozu svojih zaposlenih, kada je zbog gužve gurnuta niz stepenice, a nije bilo mogućnosti da se pridrži i spreči pad. Stoga nastala šteta, po stanovištu Vrhovnog suda, jeste u uzročnoj vezi sa propuštanjem poslodavca da obezbedi uslove za bezbedan prevoz zaposlenih do mesta rada, odnosno mesta stanovanja. Naime, kada poslodavac zaključi ugovor o prevozu sa trećim licem, kao što je to u ovom slučaju, on preuzima obavezu da stvori uslove za bezbedan dolazak zaposlenih i povratak sa rada. Tuženi nije dokazao da je tužilja doprinela nastanku štete ili da je šteta nastala njenom krivicom. Visina štete pravilno je odmerena u skladu sa svim okolnostima iz člana 200. Zakona o obliacionim odnosima u vezi sa članom 232. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužilja je uspela u sporu po reviziji, pa joj na osnovu člana 153. stav 2. ZPP pripada pravo na naknadu troškova za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 12.000,00 dinara. Troškovi na ime takse na reviziju i takse na odluku po reviziji nisu joj priznati, jer u tom delu zahtev tužilje za naknadu troškova nije bio opredeljen u smislu člana 154. stav 1. ZPP. Stoga je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković