Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 289/23 od 14.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koja se primenjuje u smislu odredbe člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pri čemu drugostepena presuda sadrži razloge uzete u obzir po službenoj dužnosti, kao i bitne navode tužiočeve žalbe, u skladu sa obavezom iz člana 382. stav 1. ZPP. Neosnovano se revizijom ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana članom 361. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, obzirom da je drugostepeni sud na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučio po svom uverenju koje će činjenice uzeti kao dokazane.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa pravnim prethodnikom tuženih, sada pok. DD koji je preminuo 09.10.2009. godine, sačinio ugovor o gradnji stambeno-poslovnog objekta na kp.br. ... KO ..., nakon čega je 17.06.2008. godine doneo svoj alat i neophodan materijal na gradilište, kako je to ugovorom bilo predviđeno i počeo sa izvođenjem radova po ugovoru o gradnji. Zbog nepoštovanja ugovornih odredbi kojima je bila predviđena isplata zarade na nedeljnom nivou, došlo je do prekida radova 01.08.2008. godine, a na gradilištu je ostao tužiočev alat, materijal, kreveti za radnike, zamrzivač, frižider, kuhinja, vitrina i police. Iz iskaza tužioca proizilazi da je prilikom prestanka radova sačinio spisak alata, koji je potpisan od strane tužioca i radnika, dok tuženi nije hteo da potpiše. Utvrđeno je da je od strane Opštinskog suda u Velikom Gradištu sačinjen zapisnik o obezbeđenju dokaza u predmetu 3R 374/08, u kome je konstatovano postojanje alata na gradilištu, kao i da su na licu mesta ostale skele, podupirači, vodootporne ploče, montažne metalne skele, orman za strujomer, kreveti, zamrzivač, frižider, kuhinjska vitrina, police.

Presudom Osnovnog suda u Velikom Gradištu P 1047/11 od 04.04.2014. godine (pravnosnažna 08.02.2016. godine), usvojen tužbeni zahtev ovde tužioca prema ovde tuženima, pa su tuženi obavezani da tužiocu predaju u državinu građevinska sredstava i alat koji je ostao na kp.br. ... KO ... (bliže navedeno u izreci prvostepene presude).

Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke i sudskog veštaka građevinske struke, utvrđeno je da su se paušalno izjašnjavali o prosečnoj ceni radova, zakupa stvari i o trajanju građevinske sezone, a prema standardima u građevinarstvu i na osnovu tih standarda su opredelili novčane iznose na osnovu kojih tužilac precizirao postavljeni tužbeni zahtev, o kojem je odlučeno nižestepenim presudama.

Ocenom iskaza tužioca saslušanog u svojstvu parnične stranke, utvrđeno je da je tužilac u periodu od 01.08.2008. godine do 20.02.2013. godine imao registrovanu firmu, SZR za građevinske radove i iskorišćavanje i transport drveta „ZM ...“, bio je preduzetnik, ali da tužilac nije dokazao da je imao registrovanu privrednu delatnost za obavljanje građevinskih radova u periodu od 20.02.2013. godine do 08.02.2016. godina ni da je u navedenom periodu obavljao bilo kakavu delatnost, niti je dokazao da je pre oduzimanja stvari ostvarivao određeni prihod, kao ni da je u prethodnom periodu zaključio ugovore o obavljanju bilo kakvih građevinskih radova ili bilo kakve druge ugovore vezane za stvari koje su mu oduzete.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, primenom odredaba članova 154. stav 1, 155. i 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), zaključivši da tužilac u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazao da je pretrpeo materijalnu štetu.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 154. ZOO, propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu, dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (stav 1), članom 155. istog zakona propisano je, između ostalog, da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist).

Odredbom člana 189. stav 1. ZOO, propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, a stavom 3. istog člana da pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Saglasno navedenom, da bi se ostvarilo pravo na naknadu štete po osnovu izmakle dobiti, potrebno je da se ispune određeni uslovi, između ostalog da je šteta u vidu izmakle koristi izvesna i da se dobit mogla očekivati po redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima, kao i da je ostvarenje bilo sprečeno štetnikovom radnjom. Izmakla dobit mora biti konkretno dokazana. Odredbom člana 223. ZPP propisano je da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja (stav 1), da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (stav 2). Za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete zbog izgubljene dobiti nije dovoljno predviđanje i očekivanje dobitka, već objektivna mogućnost sticanja dobiti prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Takođe, izgubljena dobit se mora vezati za delatnost koju u redovnom toku stvari poverilac obavlja, odnosno za onu vrstu i obim poslovanja koje se po redovnom toku stvari moglo očekivati. Dakle, neophodno je da tužilac dokaže kako postojanje osnova potraživanja uz određeni stepen izvesnosti, tako i visinu štete koju potražuje.

U konkretnom slučaju, iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da je tužilac je sa pravnim prethodnikom tuženih sačinio ugovor o gradnji stambeno-poslovnog objekta na kp.br. ... KO ..., nakon čega je 17.06.2008. godine doneo svoj alat i neophodan materijal na gradilište, da je zbog nepoštovanja ugovora o gradnji došlo do prekida radova 01.08.2008. godine, a da je na gradilištu ostao tužiočev alat, materijal i dr., da su presudom Osnovnog suda u Velikom Gradištu P 1047/11 od 04.04.2014. godine (pravnosnažna 08.02.2016. godine), tuženi obavezani da tužiocu predaju u državinu građevinska sredstava i alat koji je ostao na kp.br. ... KO ... . Sledom iznetog, po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac, u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazao sve relevantne činjenice za postojanje i visinu izmakle dobiti, odnosno da je zbog zadržavanja predmetnih stvari pretrpeo materijalnu štetu (koju postavljenim tužbenih zahtevom potražuje) i u čemu se ista ogleda, budući da u prilog svojih navoda nije priložio niti predložio dokaze na okolnost da je imao prihode od delatnosti koju je ostvario u periodu koji je prethodio zadržavanju predmetnih stvari (01.08.2008. godine), niti je dokazao da je u utuženom periodu imao ugovorene poslove za čiju blagovremnu realizaciju su bili neophodni navedeni altat, materijal i drugo (nije priložio ugovore, fakture, profakture, narudžbenice i sl.), što bi bio najrealniji pokazatelj za dobit koju bi tužilac mogao osnovano očekivati po redovnom toku stvari, pa sledi da tužilac nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između postupanja tuženih i nastanka štete u vidu izmakle koristi za koju tvrdi da je pretrpeo, jer je nameravao da obavlja građevinske poslove uz pomoć spornog alata, materijala kreveti za radnike, zamrzivač, frižider, kuhinja, vitrina i police ostvari zaradu. Naime, izgubljenu korist čini očekivano uvećanje imovine, pri čemu nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje, već objektivna mogućnost sticanja dobiti, prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Pošto tužilac nije dokazao da bi u spornom periodu ostvario dobit od 18.846.938,00 dinara, niti je dokazao uzročno- posledičnu vezu između postupanja tuženih i te štete, sledi da ne postoji osnov za odgovornost tuženih u smislu odredbe člana 154. ZOO.

Suprotno navodima revizije, tužilac nije dokazao osnovanost i visinu postavljenog tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene dobiti. Naime, tražena naknada štete u vidu izmakle koristi se ne može zasnivati na pretpostavljenoj mogućnosti ostvarenja te dobiti, već na realnim podacima iskazanim u poslovanju oštećenog pre štetnog događaja na osnovu pismene dokumentacije. Pored toga, nalaz sudskih veštaka kojim je utvrđena visina moguće dobiti za sporni period zasniva se na pretpostavkama, jer su se paušalno izjašnjavali o prosečnoj ceni radova, zakupa stvari i o trajanju građevinske sezone, prema standardima u građevinarstvu i na osnovu tih standarda su opredelili novčane iznose, što ne može biti pokazatelj za štetu u vidu izmakle koristi koju je tužilac pretrpeo zbog zadržavanja navedenih stvari. Ovo tim pre što iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da je tužilac u periodu od 01.08.2008. godine do 20.02.2013. godine imao privatnu firmu, bio je preduzetnik SZR za građevinske radove i iskorišćavanje i transport drveta „ZM ...“, ali da nije dokazao da je imao registrovanu privrednu delatnost za obavljanje građevinskih radova od 20.02.2013. godine do 08.02.2016. godina i da je u navedenom periodu obavljao bilo kakavu delatnost, niti je dokazao da je pre oduzimanja stvari ostvarivao određeni prihod, ni da je u prethodnom periodu zaključio ugovore o obavljanju bilo kakvih građevinskih radova ili bilo kakve ugovore vezane za stvari koje su mu oduzete, a iz kojih bi se utvrdilo da mu je šteta naneta, zbog čega su nižestepeni sudovi pravilnom primenom odredbe člana 189. stav 3. ZOO odbili tužbeni zahtev. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Predmet ocene revizijskog suda nisu bili navodi revizije kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, jer to nije dozvoljen revizijski razlog prema članu 398. stav 2. ZPP.

Imajući u vidu navedeno Vrhovni sud je primenom člana 405. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković