Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 964/25 od 20.03.2025. godine, stavom 1. izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P br.352/21 od 03.10.2024. godine u delu stava trećeg izreke, kojim je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševni bol zbog neosnovanog lišenja slobode plati 3.700.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2024. godine do isplate, kao i u stavovima četvrtom, šestom, sedmom, osmom i devetom izreke. Stavom 2. izreke, preinačena je navedena presuda Višeg suda u Beogradu u delu stava trećeg izreke, pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tužena obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete za duševni bol zbog neosnovanog lišenja slobode plati još 3.300.000,00 dinara sa zakonskom kamatom od 03.10.2024. godine kao dana donošenja prvostepene presude do isplate. Stavom 3. izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Blagovremenom revizijom tužilac pobija pravnosnažnu drugostepenu presudu u delu kojim je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev i u odnosu na odluku o troškovima, iz svih zakonom predviđenih razloga, pa predlaže da se revizija usvoji i presuda apelacionog suda preinači, a tužiocu dosudi 6.540.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog i nezakonitog lišenja slobode sa kamatom, 253.904.347,14 dinara na ime stvarne štete u vidu izgubljene vrednosti kapitala privrednih društava u neposrednom i posrednom vlasništvu tužioca sa kamatom, 17.582.564,69 dinara na ime izgubljene dobiti sa kamatom od 01.12.2017. godine do isplate, 316.250,10 dinara na ime stvarne štete na ime smeštaja porodice tužioca u Sloveniji za vreme trajanja ekstradicionog pritvora sa kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka, ili da se pobijana presuda ukine i predmet vrati na ponovni postupak.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Peto opštinsko javno tužilaštvo je 20.10.2006. godine podnelo predlog za sprovođenje istrage protiv tužioca i trećih lica zbog krivičnog dela otmice iz člana 134. stav 1. KZ. Istražni sudija Opštinskog suda u Sopotu je saslušao osumnjičenog AA 27.11.2006. godine i istog dana doneo rešenje o sprovođenju istrage za navedeno delo pod br.Ki 95/06. Žalba okrivljenih odbijena je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kv 4012/06 od 19.12.2006. godine. Osumnjičeni je na zapisniku izjavio da stanuje na adresi u ..., ul. ... i upozoren je na obavezno odazivanje na sudske pozive i obavezu prijavljivanja promene adrese i posledice nepoštovanja te obaveze. Po okončanju istrage, Peto opštinsko javno tužilaštvo je Opštinskom sudu u Sopotu podnelo optužnicu Kt 1412/06 od 26.10.2009. godine za navedeno delo, posle čega je odlučivano o nadležnosti za dalji postupak, spisi su dostavljeni Višem sudu u Beogradu na nadležnost i uvedeni pod brojem K 603/13. Viši sud u Beogradu je zakazao glavni pretres za 12.06.2012. godine. Okrivljeni dva puta nije primio poziv na ostavljenoj adresi, pa je potražnom odeljenju PU Beogradu upućen zahtev za terensku proveru. Policija je izvestila da je naredbom Višeg suda u Beogradu Ki 2453/10 raspisana poternica zbog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 359. KZS. Optužnica Kt 1412/06 je menjana aktima Višeg javnog tužioca u Beogradu od 03.11.2011. godine i 11.06.2012. godine, a veće Višeg suda u Beogradu je rešenjem Kv 2398/12 od 21.06.2012. godine naredilo izdavanje poternice prema tužiocu, s tim da naredbu izvrši PU za Grad Beograd UKP Odeljenje za potrage i da okrivljenog, kada bude pronađen, dovede u Viši sud u Beogradu. U vezi optužbe za krivično delo otmice okrivljenom nije bila oduzeta putna isprava i nije bio određen pritvor. Postupak za ovo delo je obustavljen rešenjem Višeg suda u Beogradu K 603/13 od 07.10.2015. godine zbog odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja.

Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki 2453/10 od 07.12.2010. godine, prema tužiocu je određeno sprovođenje istrage zbog osnovane sumnje na izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. KZ, zajedno sa drugim licima, direktorima ili pomoćnicima direktora u preduzećima „BB“, „VV“ i „GG“, prema kojima je ranije bilo određeno sprovođenje istrage. Posebnim rešenjem od istog dana prema tužiocu je određen pritvor u trajanju do najviše mesec dana koji se računa od časa lišenja slobode. Pritvor je određen iz razloga predviđenih u članu 142. stav 2. tačka 1. ZKP, jer je istražni sudija ocenio da se okrivljeni krije i člana 142. stav 2. tačka 3. ZKP, zbog postojanja okolnosti koje su ukazivale da bi okrivljeni ako bude na slobodi mogao da ponovi prijavljeno delo. U ovom postupku je naređeno raspisivanje međunarodne poternice po kojoj je tužilac uhapšen u Sloveniji od 27.07.2012. godine. Okružni sud u Kopru je odredio ekstradicioni pritvor jer je ocenio da je traženo lice došlo u Sloveniju na godišnji odmor, da zajedno sa članovima porodice ima boravište u Minhenu i nije moglo da se očekuje da će se zadržati u Sloveniji do donošenja odluke o izručenju Srbiji.

Tužilac je izručen organima RS 18.07.2013. godine i saslušan je pred istražnim sudijom Višeg suda u Beogradu 19.07.2013. godine, te je zadržan u pritvoru. Okrivljeni je 03.09.2013. godine predložio da se pritvor zameni jemstvom i taj predlog je odbijen, a 20.01.2014. godine mera pritvora je zamenjena blažom merom zabrane napuštanja stana. Rešenjem Višeg suda u Beogradu od 29.05.2014. godine, određeno je da se mera zabrane napuštanja stana ukine polaganjem jemstva od 45.497.835,00 dinara koja se sastoji u upisu hipoteke na dve nepokretnosti i zabrana napuštanja stana je ukinuta kada je hipoteka upisana. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Ki 183/11 od 17.11.2015. godine, prema tužiocu je obustavljen krivični postupak za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica po optužnici od 29.07.2013. godine usled odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja.

Lišenje slobode tužioca je trajalo ukupno 677 dana od kojih je u ekstradicionom pritvoru u Kopru boravio od 28.07.2012. do 18.07.2013. godine, a od tada do 20.01.2014. godine u Beogradu, a zatim je 29.05.2014. godine primenjivana mera zabrana napuštanja stana uz elektronski nadzor. Tužilac je otišao u Nemačku pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage Ki 2453/10 od 07.11.2010. godine a pritvor je istog dana određen posebnim rešenjem radi obezbeđenja njegovog prisustva u postupku i radi sprečavanja opasnosti da ponovi krivično delo. U ranije pokrenutom postupku u vezi krivičnog dela otmice za koji je tužilac znao i u kojem je bio upozoren na obavezu da sudu prijavi promenu prebivališta ili adrese, nikad nije određen pritvor, već je 2012. godine samo izdata naredba za dovođenje. U ranije pokrenutom postupku tužiocu nije bila oduzeta putna isprava niti je bila izrečena zabrana napuštanja RS bez dozvole suda. Prema zapisniku Okružnog suda u Kopru Kp 273/12 od 28.07.2012. godine proizlazi da je ekstradicioni pritvor određen na predlog RS povodom postupka za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZS, a kada je tužilac već bio u pritvoru zahtevom za izručenje je pridodat i postupak za krivično delo otmice.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi zaključuju da lišenje slobode nije bilo nezakonito, jer se zasnivalo na odlukama nadležnih sudova donetih u zakonom propisanim postupcima i u okviru zakonskih ovlašćenja. Lišenje slobode nije opravdano donošenjem osuđujuće presude i izricanjem krivične sankcije, pa je država po posebnom osnovu iz člana 584. stav 1. ZKP, odgovorna za štetu usled neosnovanog lišenja slobode s obzirom na ishod postupka. Lišenje slobode nije posledica tužiočevih nedozvoljenih postupaka, jer je tužilac pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage otišao u Nemačku gde je imao prijavljen boravak, a tada nije znao da će protiv njega biti pokrenuta istraga, a u ranije pokrenutom postupku mu nije izrečena zabrana napuštanja Srbije bez dozvole suda. S obzirom da je pritvor određen ne samo zbog tužiočeve nedostupnosti državnim organima, već i zbog opasnosti da ponovi prijavljeno delo, ako se bude branio sa slobode, ne može da se tvrdi da bi tužilac ostao na slobodi da se u vreme donošenja rešenja o pokretanju istrage nalazio u Srbiji. Nižestepeni sudovi zaključuju da lišenje slobode nije prouzrokovano tužiočevim nedozvoljenim postupcima i da nema okolnosti zbog kojih bi pravo na naknadu štete po odredbi iz člana 584. stav 2. ZKP, bilo isključeno.

Odlučujući o zahtevu za naknadu za duševni bol zbog neosnovanog lišenja slobode, drugostepeni sud je delimično preinačio presudu prvostepenog suda tako što je odbio zahtev preko iznosa od 3.700.000,00 dinara u kom delu je prvostepena presuda potvrđena sa kamatom od dana presuđenja pred prvostepenim sudom do isplate.

Suprotno revizijskim navodima drugostepeni sud je dao jasne i dovoljne razloge o načinu odmeravanja naknade s obzirom na objektivne okolnosti kao što su težina prijavljenog dela, trajanje pritvora, uslovi u kojima je izvršavana mera, ranije ponašanje oštećenog, njegova porodična situacija, odnos društvenog okruženja prema oštećenom, ali u određenoj meri i s obzirom na subjektivne okolnosti specifične za svakog čoveka, u ovom slučaju za tužioca. Naknada je odmerena prema članu 200. stav 2. ZOO, sa ciljem da se ne pogoduje težnjama nespojivim sa njenom društvenom svrhom. Cilj naknade je da oštećenom otkloni negativne posledice po ličnost koje su nastupile zbog neosnovanog lišenja slobode, a ne da mu omogući životni standard koji je imao do određivanja pritvora, a radi se o visokom životnom standardu i luksuznom životu koji predstavljaju težnju nespojivu sa društvenom svrhom naknade.

Nižestepeni sudovi su dali jasne razloge zbog čega su odbili zahtev tužioca za naknadu štete zbog izgubljene dobiti zbog neposrednog ili posrednog učešća tužioca u kapitalu pobrojanih privrednih društava, jer je na osnovu ulaganja tužilac stekao pravo na udeo u osnovnom kapitalu svakog pojedinog društva, srazmerno vrednosti svog uloga, stekao je pravo glasa i imovinska prava koja uključuju i pravo na učešće u raspodeli dobiti i likvidacione mase, a tužilac ničim nije dokazao da je zbog neosnovanog lišenja slobode odlukama privrednih društava o isplati dobiti ili bilo kojim drugim odlukama izostao dobitak za njega kao jednog od članova društva, koje bi on po redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima mogao očekivati. Odluka je doneta pravilnom primenom člana 189. ZOO.

Međutim, nepravilna je odluka nižestepenih sudova o zahtevu tužioca za naknadu stvarne štete u visini troškova smeštaja porodice za vreme trajanja ekstradicionog pritvora u Sloveniji. Ova odluka je posledica pogrešnog stava o nedostatku aktivne legitimacije tužioca u odnosu na taj zahtev.

Članom 171. Porodičnog zakona je propisano da je imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku njihova zajednička imovina, a saglasno članu 174. istog zakona, zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno. Prema stavu 2. ovog člana, smatra se da poslove redovnog upravljanja supružnik uvek preduzima uz saglasnost drugog supružnika.

Prema članu 187. Porodičnog zakona za obaveze preuzete radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku, kao i za obaveze koje po zakonu terete oba supružnika, supružnici odgovaraju solidarno svojom zajedničkom i posebnom imovinom.

Nižestepeni sudovi navode da su računi za smeštaj glasili na suprugu tužioca. To je jedino i moguće, s obzirom da se u mestu gde su troškovi smeštaja nastali tužilac nalazio u ekstradicionom pritvoru. Radi se o troškovima koji su nastali zbog poseta porodice tužiocu koji je bio u pritvoru, te se radi o troškovima nastalim za potrebe zajedničkog života supružnika. U toku postupka nije bilo sporno da su supružnici bili u braku. Nije isticano niti dokazano da su troškovi smeštaja podmireni iz posebne imovine tužiočeve supruge, zbog čega se ima smatrati da su podmireni iz zajedničke imovine supružnika stečene radom u toku braka. Sledi da je za obaveze prema davaocu usluge smeštaja postojala solidarna odgovornost oba supružnika, i tužioca i njegove supruge DD, na osnovu člana 187. stav 1. Porodičnog zakona. To znači da se i troškovi učinjeni na ime smeštaja mogu smatrati troškovima učinjenim ne samo od strane tužiočeve supruge, već i samog tužioca, iz njihove zajedničke imovine, pa je tužilac aktivno legitimisan da potražuje naknadu štete na ime predmetnih troškova. Za obaveze preuzete radi podmirenja potreba zajedničkog života, zakonom je propisana da je obaveza oba supružnika solidarna. Za potraživanja, solidarnost na strani supružnika kao poverilaca, solidarnost nije zakonom propisana. S obzirom da se radi o deljivoj obavezi u smislu člana 412. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, prema stavu 3. ovog člana kad u nekoj deljivoj obavezi ima više poverilaca, potraživanje se deli među njima na jednake delove, ako nije što drugo određeno, i svaki poverilac može zahtevati samo svoj deo potraživanja. To su relevantne odredbe materijalnog prava za ocenu aktivne legitimacije tužioca, a prilikom utvrđivanja visine naknade potrebno je imati u vidu da se mogu nadoknaditi samo oni troškovi koji su opravdani, u visini troškova uobičajenog, prosečnog smeštaja, odnosno da se ne mogu dosuditi troškovi čijem je nastanku doprineo oštećeni u smislu člana 192. ZOO.

Iz navedenih razloga, u tom delu je odluka nižestepenih sudova ukinuta na osnovu člana 416. ZPP, pa će u ponovnom postupku prvostepeni sud raspraviti bitne činjenice za odlučivanje o zahtevu za naknadu stvarne štete u visini troškova nastalih smeštajem porodice radi posete tužiocu dok je trajao ekstradicioni pritvor u Sloveniji, te će doneti i odluku o troškovima spora. U preostalom delu revizija tužioca je odbijena na osnovu člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković