U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje iz Beograda, protiv tuženog Fonda za zdravstveno osiguranje Republike Srpske, čiji je punomoćnik Milinko Mijatović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3173/23 od 25.07.2024. godine, u sednici održanoj dana 03.06.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3173/23 od 25.07.2024. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 7810/19 od 10.02.2023. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da plati tužiocu iznos od 128.550,25 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka na evro počev od 14.12.2007. godine pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, preko dosuđenog iznosa stavom prvim izreke, pa do traženog iznosa od 135.053,98 evra u dinarskoj protivvrednosti, a za iznos od još 6.503,73 evra u dinarskoj protivvrednosti sa traženom kamatom počev od 22.11.2006. godine pa do 14.12.2007. godine, kao i za isplatu tražene kamate na dosuđeni iznos od 128.550,25 evra u dinarskoj protivvrednosti za period od 22.11.2006. godine pa do 14.12.2007. godine tužbeni zahtev tužioca odbijen je kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 476.525,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3173/23 od 25.07.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 7810/19 od 10.02.2023. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke presude Višeg suda u Beogradu P 7810/19 od 10.02.2023. godine, tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 265.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbačena je žalba tuženog izjavljena na stav drugi izreke prvostepene presude, kao nedozvoljena. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20) i ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi drugostepeni sud nije propustio da primeni, niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi Fond za zdavstveno osiguranje Republike Srpske nije zdravstvenim ustanovama u Republici Srbiji platio sve račune za pružene zdstavstvene usluge njegovim osiguranicima. Zdravstvene ustanove sa teritorije Republike Srbije su svoja potraživanja prema tuženom ustupile tužiocu Ugovorom o regulisanju međusobnih prava i obaveza 01 br. 450-975/06, koji su parnične stranke zaključile 22.11.2006. godine. Ovim ugovorom je utvrđeno da tuženi duguje iznos od 13.875.577,91 evro, a u članu 3. ugovora je dogovoreno da tuženi ustupi tužiocu potraživanje koje „Telekom Republike Srpske“ ima prema preduzeću „Telekom Srbija“ u iznosu od 1.981.569 evra i prema JP „PTT saobraćaj Srbija“ u iznosu od 924.540 evra, tako da ukupno potraživanje koje tuženi treba da ustupi tužiocu radi namirenja tužiočevog potraživanja iznosi 2.911.109 evra. Ugovorom o ustupanju potraživanja koji je zaključen 14.12.2007. godine između „Telekom Srbija“ i parničnih stranaka je u članu 1. utvrđeno da potraživanje tuženog prema preduzeću „Telekom Srbija“ iznosi 1.716.521 SDR (kliring), a članom 2. se tuženi obavezao da ovako utvrđeno potraživanje prenese tužiocu. Članom 4. ugovora preduzeće „Telekom Srbija“ se obavezalo da tužiocu prenese dinarsku protivvrednost iz člana 1. ugovora umanjenog za iznos iz člana 3. ugovora obračunatog po kursu SDR u evro, po poslednjem objavljenom kursu od strane MMF-a, na dan prenosa i srednjem kursu NBS za evor na dan prenosa i to u roku od 30 dana od dana zaključenja tog ugovora, dok će iznosi iz člana 3. isplatiti tužiocu po posebnom sporazumu koji će sa njim zaključiti. „Telekom Srbija“ je postupila u ostavljenom roku i obavezu iz člana 4. ugovora izmirila 26.12.2007. godine i time isplatila iznos od 1.716.521 SDR kao ekvivalentnog iznosa od 1.981.569 evra. Ekonomsko-finansijskim veštačenjem je utvrđeno da je na dan 12.12.2007. godine iznos od 1.716.521 SDR vredeo 1.846.272,82 evra, a na dan 14.12.2007. godine je vredeo 1.853.018,75 evra, te da je isplatom iznosa od 1.716.521 SDR dana 14.12.2007. godine manje isplaćeno za iznos od 128.550,25 evra, a na dan zaključenja Ugovora o ustupanju potraživanja dug je iznosio 1.846.272,82 evra ili za 133.296,18 evra manje od obračunatog duga.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 436, 441. stav 1, 442, 443. i 444. ZOO zaključili da tužilac nije učestvovao u zaključenju Ugovora o ustupanju potraživanja koji je zaključen između preduzeća „Telekom Srbija“, „Telekomunikacije Republike Srpske“ i ovde tuženog od 12.12.2007. godine kojim je u članu 1. stav 2. navedeno da iznos od 1.716.521 SDR odgovara iznosu od 1.981.569 evra, te imajući u vidu da je tuženi ugovorom koji je zaključio sa tužiocem dana 22.11.2006. godine potvrdio da potraživanje prema „Telekom Srbija“ iznosi 1.981.569 evra i da ga ustupa tužiocu, koji iznos „Telekom Srbija“ nije isplatila tužiocu, već iznos od 1.716.521 SDR i da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati još 128.550,25 evra, zbog čega je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojen.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su delimično usvojili tužbeni zahtev tužioca.

Zakonom o obligacionim odnosima odredbom člana 436. propisano je koja se potraživanja mogu preneti ugovorom, članom 442. propisana je odgovornost za postojanje potraživanja, a članom 443. odgovornost za naplativost, dok je članom 444. istog Zakona propisano ustupanje umesto ispunjenja ili radi naplaćivanja.

U konkretnom slučaju Ugovorom o regulisanju međusobnih prava i obaveza koje su parnične stranke zaključile 22.11.2006. godine utvrđeno je ukupno potraživanje koje tužilac ima prema tuženom na dan 30.06.2006. godine u iznosu od 13.875.555,91 evra (član 1.). Ostalim odredbama ugovora je ugovoren način i rokovi isplate. Taj ugovor sadrži odeljak nazvan „prethodne konstatacije“ u kome je u članu 3. alineja 3. navedeno da potraživanje „Telekom Republika Srpska“ na dan 30.06.2006. godine od preduzeća „Telekom Srbija“ AD Beograd iznosi 1.981.569 evra. Tačkom 3. je ugovoreno da je tuženi Fond zaključio Ugovor o preuzimanju potraživanja sa „Telekom Republike Srpske“ u iznosu od 2.911.109 evra od preduzeća „Telekom Srbija“ u iznosu od 1.981.569 evra i Javnog preduzeća „PTT saobraćaj Srbija“ u iznosu od 924.540 evra, te tuženi tim ugovorom ustupa potraživanje navedenog iznosa tužiocu radi delimičnog izmirenja obaveze preuzetih ovim ugovorom. Iz navedenih odredbi proizilazi da je tuženi preuzimanje potraživanja od „Telekom Republika Srpska“ u odnosu na tužioca, trebalo da plati iznos od 1.981.569 evra. Dakle isplatom iznosa od 1.716.521 SDR isplaćen je manji iznos na ime kursne razlike u iznosu od 128.550,25 evra, što je utvrđeno na osnovu dopunskog veštačenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, na koji nije bilo primedbi, kako je to pravilno utvrđeno od strane nižestepenih sudova, koji su primenom napred citiranih zakonskih odredbi pravilno odlučili o tužbenom zahtevu tužioca.

Neosnovani su revizijski navodi da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer jednom ustupljeno potraživanje ne može da bude ponovo predmet ustupanja između istih stranaka, te da je tuženi prema tužiocu u celosti izmirio svoju ugovornu obavezu.

Ovo sa razloga što je visina tužiočevog potraživanja prema tuženom i način namirenja utvrđen Ugovorom o regulisanju međusobnih odnosa koje su parnične stranke zaključile 22.11.2006. godine, kojim je pored ostalog utvrđeno i ustupanje tuženikovog potraživanja tužiocu u iznosu od 1.981.569 evra. Tužilac nije učestvovao u zaključenju ugovora o prenosu prava potraživanja kojim je ekvivalencija između iznosa od 1.716.521 SDR i iznosa utvrđenog potraživanja od 1.981.569 evra utvrđena, a realizacijom Ugovora o ustupanju potraživanja od 14.12.2007. godine i isplatom iznosa od 1.716.521 SDR-a su ugašene obaveze iz tog Ugovora o potraživanju, ali to ne znači da su ugašene obaveze iz Ugovora o regulisanju međusobnih prava i obaveza od 22.11.2006. godine koje su parnične stranke zaključile i da je jasno navedeno da je iznos koji treba tužiocu da bude uplaćen realizacijom Ugovora o ustupanju potraživanja iskazan u evrima u iznosu od 1.981.569 evra.

Ovaj sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i ostale navode revizije, ali je ocenio da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su već isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno cenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge koje prihvata i ovaj sud.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postpka doneta primenom člana 153, 154. i 165. ZPP.

Iz napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako sastav odgovora na reviziju nije bio nužan za vođenje ove parnice, to je primenom člana 154. u vezi sa članom 165. Zakona o parničnom postupku odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, te je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija,

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković