.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 17610/2025
25.12.2025. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Igor Stanković, advokat iz ..., protiv tužene „Banka Poštanska štedionica“ a.d. Beograda, čiji je punomoćnik Vladimir Lučić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovorne odredbe, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 13888/2021 od 16.09.2025. godine, u sednici održanoj 25.12.2025. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 13888/2021 od 16.09.2025. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 13888/2021 od 16.09.2025. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 14815/2021 od 09.07.2021. godine, stavom prvim i drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništava odredba člana 6. stav 1. Ugovora o kreditu od 18.01.2017. godine, zaključenog između parničnih stranaka, kojim je tužilac obavezan da tuženoj kao davaocu kredita plati na ime fiksne naknade za obradu kreditnog zahteva iznos od 2.700,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati 2.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.01.2017. godine do isplate i da mu naknadi troškove postupka od 23.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.
Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 13888/2021 od 16.09.2025. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tužene, tako što je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 14815/2021 od 09.07.2021. godine i odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništava odredba člana 6. stav 1. Ugovora o kreditu od 18.01.2017. godine, zaključenog između tužioca i tužene kojim je tužilac obavezan da tuženoj kao davaocu kredita plati na ime fiksne naknade za obradu kreditnog zahteva iznos od 2.700,00 dinara, te obaveže tuženu da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 2.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.01.2017. godine do isplate, kao i da tužena nadoknadi tužiocu troškove postupka sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka od 10.500,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.
Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer je odluka u skladu sa pravnim stavom o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 22.05.2018. godine, dopunjenim na sednici Građanskog odeljenja od 16.09.2021. godine, a kod utvrđenja da je u predugovornoj fazi ponudom banke čije uručenje nije osporio, tužilac bio upoznat sa iznosom naknada i troškova kredita (vrsta i visina) koje padaju na njegov teret. Ukazivanje u reviziji na različitu sudsku praksu u istovetnim situacijama, ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Saglasno navedenom, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.
Imajući u vidu izneto na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 468. stav 1. i 4. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.
Tužba radi utvrđenja ništavosti ugovorne odredbe i sticanja bez osnova podneta je 29.03.2021. godine. Vrednost predmeta spora je 2.700,00 dinara.
Kako je pobijanom drugostepenom presudom odlučeno u sporu male vrednosti u kome je prema članu 479. stav 6. ZPP isključeno pravo na izjavljivanje revizije, to revizija tužioca nije dozvoljena.
Iako je pobijanom odlukom preinačena prvostepena presuda, nema mesta primeni odredbe o dozvoljenosti revizije iz člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, jer se navedena odredba može primeniti samo kada se primenjuje opšti režim dopušenosti ovog pravnog leka, ali ne i u sporovima u kojima je posebnom odredbom ovog zakona ili posebnim zakonom, određeno da revizija protiv odluke u toj vrsti sporova nije dozvoljena.
Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Mirjana Andrijašević, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
