Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4745/23 od 07.02.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ispravljena prvostepena presuda u stavu petom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena ispravljena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava šestog izreke prvostepene presude tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 127.723,18 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužene izjavljena protiv stava petog i sedmog izreke prvostepene presude. Stavom petim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-dr.zakon), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete u visini neisplaćene lične invalidnine tužiocu. Pobijanom odlukom je potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je njegov zahtev usvojen i u delu kojim je njegov zahtev odbijen, nakon što su sudovi utvrdili u kojem delu je tužiočevo potraživanje zastarelo, a u kojem nije zastarelo. O pravu tužioca, visini tražene naknade, pripadajućoj kamati, kao i o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja, sudovi su odlučili primenom materijalnog prava iz člana 172. stav 1, 186. i 277. Zakona o oblgiacionim odnosima, nalazeći da je lična invalidnina stečeno pravo tužioca, a da je nadležni organ tužene samoinicijativno prestao da isplaćuje tužiocu ovu invalidninu bez donošenja rešenja o prestanku ovog prava i obustavi isplata, a kako tužena u postupku nije dokazala da su se stekli uslovi za ukidanje ovog prava tužiocu usled nepostojanja zakonskih uslova za njegovo dalje ostvarivanje, to postoji njena odgovornost za naknadu štete u visini neisplaćene invalidnine koja je tužiocu naneta nezakonitim i nepravilnim radom organa tužene (član 172. ZOO) i koja dospeva danom njenog nastanka (član 186. ZOO), u tom slučaju kamata teče od dana dospeća svakog pojedinačnog iznosa na osnovu člana 277. istog Zakona. Pobijana odluka je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim tužbenim zahtevima, sa istim pravnim osnovom i bitno sličnim činjeničnim stanjem, zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 404. stav 2 ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete na ime neisplaćene invalidnine podneta je 04.03.2020. godine i u njoj je označena vrednost predmeta spora od 2.380.000,00 dinara. Podneskom od 07.12.2021. godine tužba je preinačena tako što je tužilac zahtevao isplatu iznosa od 2.815.877,28 dinara za ceo potraživani period. Vrednost predmeta spora pobijanog usvajajućeg dela je 752.820,60 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužene nedozvoljene, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković