Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3569/23 od 14.09.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom i desetom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu člana 404. ZPP. Pravnosnažnom presudom odbijen je, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za isplatu uvećane zarade po osnovu rada u dane državnih i verskih praznika, rada nedeljom, minulog rada i razlike stimulacije, s obzirom da su nižestepeni sudovi zaključili da je potraživanje ovih naknada zastarelo, primenom člana 196. Zakona o radu. Odlučujući o tužbenom zahtevu tužilje radi isplate naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, pravnosnažnom presudom odbijen je, kao neosnovan i ovaj tužbeni zahtev tužilje. Odluka o ovom tužbenom zahtevu tužilje je u skladu sa Zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 05.09.2022. godine. Razlozi na kojima su zasnovane nižestepene odluke u skladu su i sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari o postojanju prava tužilaca na isplatu traženih naknada na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora i nisu u suprotnosti sa tumačenjem materijalnog prava u pogledu primene odredaba Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, koji kao lex specialis isključuje primenu opštih normi Zakona o radu.

Imajući u vidu napred navedeno, to nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, jer nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse niti novo tumačenje prava, sa kojih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Članom 441.ZPP, propisano je da, revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Iz navedene odredbe proizlazi da u svim drugim slučajevima revizija nije dozvoljena, osim kada se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, primenom člana 403. stav 3.ZPP.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 27.10.2021. godine, a preinačena podneskom od 21.12.2022. godine. Vrednost predmeta spora je 71.233,43 dinara.

Imajući u vidu da je ovo imovinskopravni spor u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to sledi da je revizija tužene nedozvoljena, na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, sa kojih razloga je, na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud odlučio, kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković