Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog zasnovala radni odnos ugovorom o radu od 01.07.2020. godine, zaključenim na određeno vreme do 31.07.2020. godine, na poslovma ..., sa punim radnim vremenom, u objektu na ... i bila je prijavljena u evidenciji Fondova obaveznog socijalnog osiguranja. Po isteku navedenog perioda, nastavila je da radi kod tuženog na istim poslovima po osnovu više aneksa ugovora o radu na određeno vreme. Rešenjem tuženog od 30.09.2021. godine otkazan joj je ugovor o radu zbog isteka roka na koji se poslednji od aneksa odnosi, kada je odjavljena sa socijalnog osiguranja, nakon čega tužilja nije ni formalno ni faktički radila kod tuženog.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz odredbi Zakona o radu i ocenili da tužbeni zahtev za preobražaj radnog odnosa iz određenog u neodređeno vreme nije osnovan.

Prema odredbi člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...95/2018) ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom, ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme (sukcesivni ugovori) smatraju jednim ugovorom. Ako zaposleni radi na poslovima čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba, ukupno trajanje rada po više ugovora ne može biti duže od 24 meseca. Uslov za prerastanje radnog odnosa iz određenog na neodređeno vreme je da je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama Zakona o radu ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen. U suprotnom istekom roka na koji je ugovor zaključen u smislu odredbe člana 175. stav 1. Zakona o o radu ugovor o radu prestaje po sili zakona.

Kako je period radnog angažovanja tužilje kod tuženog (od 01.07.2020. godine do 30.09.2021. godine) bio kraći od 24 meseca neprekidnog rada i kako tužilja nakon 30.09.2021.godine nije ni faktički nastavila da radi kod tuženog, suprotno navodima revizije, nisu ispunjeni uslovi za prerastanje radnog odnosa iz određenog u radni odnos neodređeno vreme, u smislu člana 37. Zakona o radu.

Prema članu 30. Zakona o radu, radni odnos se zasniva ugovorom o radu, koji zaključuju zaposleni i poslodavac. Prema odredbi člana 32. stav 1. istog zakona, ugovor o radu se zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pismenom obliku, a prema stavu 2. istog člana zakona, ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog 01.07.2020. godine po osnovu zaključenog ugovora o radu na određeno vreme, a po isteku roka na koji je taj ugovor zaključen, nastavila je da radi kod tuženog po osnovu više aneksa ugovora. Nesporno je da pojedini aneksi ugovora o radu u periodu radnog anagažovanja tužilje kod tuženog nisu snabdeveni potpisom tužilje (već samo potpisom direktora i pečatom tuženog), ali isto tako i da su izvršeni, odnosno da je tužilja u periodu na koji se ti aneksi ugovora o radu odnose, obavljala svoje radne zadatke i da je tuženi prema tužilji za taj period angažovanja u pretežnom delu ispunio obaveze iz radnog odnosa.

U takvoj situaciji po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje da je tužilja zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme saglasno članu 32. stav 2. Zakona o radu, jer je fikciju postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme zakonodavac uveo u cilju zaštite zaposlenih od zloupotreba od strane poslodavaca, u situacijama kada neko lice faktički obavlja rad kod poslodavca sa svim elementima radnog odnosa, a da sa njim, krivicom poslodavca, nije zaključen ugovor o radu u pismenom obliku, što nije situacija u konkretnom slučaju. Tuženi je potpisao sve anekse ugovora, a tužilja je, iako nije potpisala pojedine od njih, dolazila na posao i svojim ponašanjem iskazala volju i nameru da aneksima produži radni odnos kod tuženog na određeno vreme.

Bez uticaja su navodi revizije da su poslovi koje je tužilja obavljala kod tuženog po svom karakteru stalni poslovi, odnosno poslovi trajnog karaktera. Pravilnikom o radu tuženog predviđena je mogućnost da se radni odnos zasnuje na određeno vreme, što se određuje ugovorom o radu u skladu sa zakonom i potrebama procesa rada kod poslodavca. U konkretnom slučaju poslovi koje je tužilja obavljala nisu ocenjeni kao poslovi koji ne ispunjavaju objektivne kriterijume za njihovo obavljanje na određeno vreme, niti je do takvog utvrđenja sud došao tokom postupka, pa se ne radi o zaključenju ugovora o radu suprotno odredbama zakona i time nisu ispunjeni uslovi za njegovu transformaciju u ugovor o radu na neodređeno vreme ni po tom osnovu.

Ostalim navodima revizije tužilja ponavlja navode istaknute u žalbi. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku je dao jasne i obrazložene razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković