Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ustanovio da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu više ugovora o kreditu po kojima je tuženi izvršio svoje obaveze. Radi obezbeđenja potraživanja iz ugovora o kreditu, među strankama su zaključeni ugovori o zalozi potraživanja tužioca prema JP EPS Beograd. U momentu podnošenja zahteva za upis založnih prava na potraživanjima ista su postojala. U momentu otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, tuženi je imao potraživanje prema tužiocu u iznosu od 109.720.264,52 dinara, od čega je u stečaju priznato potraživanje sa statusom razlučnog poverioca za iznos od 40.657.688,09 dinara, usled postojanja hipoteke na nepokretnostima stečajnog dužnika. Potraživanje od 64.824.828,55 dinara koje se sastoji od glavnog duga u iznosu od 62.147.816,01 dinar, kamate u iznosu od 2.534.447,78 dinara i troškova u iznosu od 142.574,76 dinara, priznato je tuženom kao stečajno potraživanje. Ugovori o zalozi potraživanja su upisani u registar založnog prava na pokretnim stvarima i pravima rešenjima Agencije za privredne registre.

Prvostepeni sud zaključuje da u momentu otvaranja postupka stečaja nad tužiocem, dana 23.08.2021. godine, nije postojalo potraživanje tužioca prema JP „Elektroprivreda Srbije“, Ogranak TE – KO Kostolac i to zato što je ova potraživanja tužilac naplatio pre otvaranja stečajnog postupka, a novčana sredstva nisu zatečena na računu stečajnog dužnika. Iz navedenih razloga, usvaja zahtev tužioca i utvrđuje da tuženi za predmetno potraživanje nije razlučni poverilac, jer mu saglasno članu 49. Zakona o stečaju ovo pravo nije moglo biti priznato kao razlučno, već samo kao stečajno potraživanje.

Drugostepeni sud prihvata razloge prvostepenog suda. Obrazlaže da je založni poverilac i razlučni poverilac samo onda kada se založena stvar nalazi u stečajnoj masi. S obzirom da su u konkretnom slučaju predmet zaloga potraživanja tužioca prema JP EPS, da su ista isplaćena tužiocu pre otvaranja stečajnog postupka, smatra da ova potraživanja ne predstavljaju deo stečajne mase, da nisu u imovini stečajnog dužnika i da stoga tuženi nema na istima razlučno pravo. Prema stavu drugostepenog suda bez uticaja je da li je ispunjenje založenog potraživanja izvršeno suprotno Zakonu o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registru, već su ispunjenjem ista prestala, ne predstavljaju deo stečajne mase, a samim tim ni tuženi ne može imati razlučno pravo.

Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo zbog čega činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Vrhovni sud prihvata stanovište nižestepenih sudova da imovinu jednog lica čine stvari i prava, pa i potraživanja i da se to odnosi i na stečajnog dužnika kao pravno lice. Prihvata i stav da je pretpostavka postojanja razlučnog prava poverioca stečajnog dužnika da su stvar ili potraživanje koji su predmet zaloge deo stečajne mase, a članom 101. Zakona o stečaju je propisano da je stečajna masa celokupna imovina stečajnog dužnika u zemlji i inostranstvu na dan otvaranja stečajnog postupka kao i imovina koju stečajni dužnik stekne tokom stečajnog postupka. Iz ove odredbe sledi da je relevantan dan za utvrđenje šta čini stečajnu masu, odnosno da li založeno potraživanje predstavlja deo stečajne mase, jeste dan otvaranja stečajnog postupka.

To proizlazi i iz odredbe člana 49. Zakona o stečaju koji propisuje da su razlučni poverioci poverioci koji imaju založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja i pravo namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri i imaju pravo na prvenstveno namirenje iz sredstava ostvarenih predajom imovine, odnosno naplatom potraživanja na kojoj su stekli to pravo.

Međutim, suprotno stanovištu nižestepenih sudova, Vrhovni sud nalazi da je za odluku u ovoj pravnoj stvari, odluku o postojanju ili nepostojanju razlučnog prava tuženog, bitna činjenica da li su potraživanja koja su bila predmet ugovora o zalozi postojala u momentu otvaranja stečajnog postupka kao deo imovine stečajnog dužnika, a da to zavisi od toga da li su ispunjena na zakoniti način.

Naime, članom 295. ZOO je propisano da obaveza prestaje kad se ispuni, kao i drugim zakonom u određenim slučajevima. Dakle, ispunjenje predstavlja jedan od načina prestanka obaveze, odnosno potraživanja.

Da bi ispunjenje dovelo do prestanka obaveze, međutim, moraju biti ispunjeni uslovi propisani ovim zakonom. Zakon o obligacionim odnosima sadrži pravila o tome ko može ispuniti obavezu, o tome kome se obaveza izvršava, kao i šta je predmet ispunjenja.

Prema članu 296. stav 1. ovog zakona, obavezu može ispuniti ne samo dužnik nego i treće lice. U vezi sa tim postoje i druga dopunska pravila. Članom 305. stav 1. istog zakona je propisano da ispunjenje mora biti izvršeno poveriocu ili licu određenom zakonom, sudskom odlukom, ugovorom između poverioca i dužnika ili od strane samog poverioca. Iz te odredbe proizlazi da samo ispunjenje izvršeno označenim licima dovodi do prestanka obaveze, kao što se prema članu 307. zakona, ispunjenje mora sastojati u izvršenju onoga što čini sadržinu obaveze, pa niti je dužnik može ispuniti nečim drugim, niti poverilac može zahtevati nešto drugo. Pravno dejstvo ispunjenja prestankom obaveze nastupa samo ukoliko je ispunjenje izvršeno od strane lica koje je za to ovlašćeno, licu koje je za to ovlašćeno i ispunjenjem obaveze kako ona glasi.

Kada je predmet zaloge potraživanje, relevantne su i odredbe Zakona o založnom pravu na stvarima i pravima upisanim u registar. Članom 11. ovog zakona je propisano da dok ne bude pismeno obavešten o nastanku založnog prava, dužnik založnog potraživanja može ispunjavati svoju obavezu zalogodavcu. Prema stavu 2. ovog člana, o zalozi potraživanja iz stava 1. člana, dužnika mogu obavestiti zalogodavac ili založni poverilac. Shodno stavu 3. istog člana, od dana dostavljanja obaveštenja o postojanju založnog prava, dužnik založnog potraživanja može ispuniti dug samo založnom poveriocu, a ne i zalogodavcu, osim ako je založni poverilac dao drukčija uputstva. Time je posebnim zakonom određeno kome se shodno članu 305. stav 1. ZOO vrši ispunjenje: pre prijema pisanog obaveštenja može se izvršiti i poveriocu-zalogodavcu, a posle toga samo založnom poveriocu, a eventualno drugom licu ako je založni poverilac tako odredio svojim izričitim uputstvom.

U konkretnom slučaju odluka o (ne)postojanju razlučnog prava tuženog zavisi od toga da li je potraživanje u momentu otvaranja stečaja bilo deo imovine tužioca kao stečajnog dužnika, a to zavisi od toga da li je isto ispunjeno na zakonom propisani način. Zakonitost ispunjenja zavisi od toga da li je i kada tužiočev dužnik pismeno obavešten o nastanku založnog prava, jer, po zakonu, dok ne bude pismeno obavešten o nastanku založnog prava on može ispuniti obavezu zalogodavcu. Ukoliko je dužnik pismeno obavešten o nastanku založnog prava pre isplate izvršene tužiocu, takvo ispunjenje nije punovažno, nema pravno dejstvo i ne dovodi do prestanka založenih potraživanja pre otvaranja stečaja. Posledično, ona su deo stečajne mase, pa tuženi kao založni poverilac ima i status razlučnog poverioca. Ove činjenice nisu utvrđene od strane nižestepenih sudova, zbog pogrešnog stava u pogledu dejstva ispunjenja izvršenog u skladu odnosno suprotno zakonu, pa će u ponovnom postupku ove činjenice biti raspravljene.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imati u vidu navode iz ovog rešenja, pa će nakon raspravljanja bitnih činjenica doneti novu odluku o tužbenom zahtevu i troškovima spora.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković