Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi GG i DD odgovorili su na reviziju tužilaca.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim članom 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. i 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužilaca nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom utvrđenju nižestepenih sudova, katastarska parcela br. 610, po kulturi šuma 5. klase, površine 0,27,44 ha u listu nepokretnosti br. 231 KO ... upisana je kao suvlasništvo VV, GG i ĐĐ sa idealnim udelima od po 1/12 i DD sa idealnim udelom od 3/12 (ovde tuženih) i AA i BB sa idealnim udelima od po 3/12 (ovde tužilaca). Susedna katastarska parcela br. 611/2, po kulturi poljoprivredno zemljište, površine 2.00,72 ha je u vlasništvu tužilje BB u udelu od 3500/20373 i tužioca AA u udelu od 16873/20373. Katastarska parcela 610 bila je u suvlasništvu i pravnih prethodnika stranaka koji su zajedničku imovinu podelili 1954. godine i kojom prilikom je ova paracela ostala u njihovom suvlasništvu obzirom da je po nameni bila put. Tužioci deo ove parcele koriste u merama i granicama opredeljenim zahtevom i bio je u njihovoj državini sve do prijave građevinskoj inspekciji u pogledu gradnje potpornog zida 2010. godine u vezi čega je vođen i upravni postupak. Tuženi su osporili činjenicu da je postojala saglasnost svih suvlasnika da tužioci isključivo vrše svoje suvlasničko pravo na njenom realnom delu, koji je predmet utvrđenja u ovoj parnici.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su tužioci i njihovi pravni prethodnici nesmetano obrađivali i koristili deo katastarske parcele 610 na kom traže utvrđenje prava susvojine, pa kako tuženi nisu dokazali da se za vreme korišćenja do 2010. godine bilo ko od preostalih suvlasnika protivio takvom načinu korišćenja parcele to su ispunjeni uslovi iz člana 21, 28. stav 4, 30. stav 2. i 70. stav 1, 2. i 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje prava susvojine tužilaca na delu katastarske parcele 610 u površini od 7,60 a, u merama i granicama bliže opisanim u izreci presude i stoga je usvojio zahtev tužilaca da su po osnovu održaja, protekom roka od 20 godina postali suvlasnici tog dela suvlasničke stvari.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvo pravno stanovište prvostepenog suda već je, s pozivom na odredbe člana 13. stav 1, 14. i 15. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa zaključio da tužioci kao suvlasnici ne mogu imati u isključivoj državini suvlasničku stvar i da se u odnosu na nju pojavljuju kao sudržaoci i da kao takvi imaju pravo da je celu drže i da se njome koriste zajedno sa ostalim suvlasnicima, srazmerno svom delu ne povređujući prava ostalih suvlasnika zbog čega se odredbe člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa o sticanju prava svojine održajem ne mogu primeniti na suvlasnike koji pravo susvojine već imaju. Kako nije izvršena fizička deoba to suvlasnici kao sudržaoci cele stvari ne mogu održajem postati isključivi vlasnici dela suvlasničke stvari i stoga preinačio prvostepenu odluku odbijajući tužbeni zahtev tužilaca.

Pravno shvatanje drugostepenog suda kao pravilno prihvata i Vrhovni sud zbog čega su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 14. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa suvlasnik ima pravo da stvari drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu ne povređujući prava ostalih suvlasnika (stav 1.). Iz ove zakonske odredbe proizilazi da svaki suvlasnik ima ovlašćenja kako u pogledu sopstvenog udela ali i u pogledu cele stvari tako da suvlasnik ne može imati državinu na svom udelu, niti ga može koristiti jer je on idealno određen. Svojinska ovlašćenja suvlasnik vrši na celoj stvari srazmerno veličini svog dela, pa čak i kada faktički svaki suvlasnik vrši ovlašćenja na realnom, fizički određenom delu (nepodeljene stvari) što u pravnom smislu ne vodi sticanju prava svojine jer se udeo odnosi na svaku česticu stvari. To dalje znači da su suvlasnici u pogledu korišćenja i raspolaganja suvlasničkom stvari ograničeni pravima ostalih suvlasnika regulisanim odredbama člana 15. i 16. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa sve do deobe suvlasničke stvari. Kako svaki od suvlasnika ima državinu svake čestice suvlasničke stvari bez obzira da li i faktički drži celu stvar ili deo stvari, to se pravo svojine na delu suvlasničke stvari ne može steći održajem. U situaciji kada je razvrgnuće suvlasničke zajednice pravnih prethodnika parničnih stranaka izvršeno 1954. godine, što je među strankama nesporno, kojom prilikom je sporna katastarska parcela 610 ostala u susvojini najpre pravnih prethodnika a potom i samih parničnih stranaka i korištena kao put, to državina tužilaca ne ispunjava zahtev u pogledu kvalifikovanosti državine njihovoj savesnosti jer su znali za pravo susvojine tuženih na spornoj katastarskoj parceli. Zbog toga pravilno zaključuje drugostepeni sud da nisu ispunjeni uslovi iz člana 28. stav 4. u vezi člana 70. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje prava susvojine tužilaca na realnom delu suvlasničke stvari.

Navodi revizije tužilaca da je predmet tužbenog zahteva utvrđivanje prava susvojine tužilaca na spornoj međašnjoj površini delu katastarske parcele 610 koja se nalazi uz katastarsku parcelu tužilaca 611/2 i koju samo oni i koriste bez uticaja je na pravilnost odluke drugostepenog suda obzirom da na okolnost izvršene fizičke deobe suvlasničke katastarske parcele 610 tužioci nisu pružili dokaze i imajući u vidu da je još 2010. godine od strane nadležnih organa Opštine Ivanjica tužilja BB upozorena na nezakonitu gradnju ograde na parceli 610, na osnovu prijave tuženih iz čega proizilazi da nikakva saglasnost u pogledu načina korišćenja suvlasničke stvari nije postojala. Stoga, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, nisu ispunjeni uslovi iz člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za utvrđenje prava susvojine tužilaca na delu suvlasničke stvari u merama i granicama kako je opredeljeno tužbenim zahtevom.

Pravilna je odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom odredaba člana 153. i 154. ZPP obzirom na uspeh tuženih u postupku.

Tuženima nisu dosuđeni troškovi odgovora na reviziju jer isti nisu bili potrebni za odlučivanje o izjavljenoj reviziji zbog čega je na osnovu člana 165. a u vezi člana 153. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković