U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu iz kog je preostalo dugovanje tuženog prema tužiocu u iznosu od 8.100.000,00 dinara. Dana 28.10.2021. godine zaključen je ugovor o preuzimanju duga na osnovu kog je Privredno društvo „Nidalav“ d.o.o. Veternik preuzelo dugovanje tuženog prema tužiocu u navedenom iznosu, a tužilac se saglasio sa zaključenjem ugovora. Preuzimalac duga je delimično izmirio dugovanje, a dalje plaćanje je obustavljeno i račun preuzimaoca duga je bio blokiran od strane poreske uprave, dana 18.05.2022. godine za iznos od 32.000.000,00 dinara. Preostali nenamireni dug je 6.728.957,23 dinara što je predmet tužbenog zahteva. Dalje je utvrđeno da je preuzimalac duga u momentu preuzimanja, odnosno zaključenja ugovora o preuzimanju duga, bio prezadužen, ali ne po osnovu dugovanja poreskoj upravi u iznosu od preko 30.000.000,00 dinara za koji iznos je pokrenut postupak prinudne naplate i njegov račun blokiran, već iz razloga što je već u 2020. godini imovina bila od manja iskazanih obaveza, što je posledica prodaje i rashodovanja nekretnina i opreme. Navedeno je bilo vidljivo kroz javne dostupne podatke o finansijskim izveštajima u APR-u za 2020. godinu koji su tužiocu bili dostupni i poznati. Takođe je utvrđeno, iz iskaza zakonskog zastupnika, da je vršio uvid u finansijske izveštaje za 2020.godinu.

Kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud je našao da tužbeni zahtev nije osnovan.

Polazeći od odredbe člana 18. Zakona o obligacionim odnosima obrazlaže da se u zasnivanju obligacionih odnosa od pravnih lica očekuje veći stepen pažnje nego od fizičkih lica, da i zakonski zastupnik kao odgovorno lice u pravnom licu spada u krug lica koji u privrednom poslovanju moraju da postupaju sa pažnjom dobrog privrednika što podrazumeva viši stepen pažnje prilikom obavljanja dužnosti u pravnom licu, te zaključuje da je tužilac bio dužan da postupa sa takvom pažnjom. Imajući u vidu da je u izveštaju za 2020. godinu nesumnjivo bila iskazana prezaduženog „Nidalav“ d.o.o kao preuzimaoca duga, to je tužilac morao znati za taj podatak jer je vršio uvid u izveštaj, prvostepeni sud zaključuje da nema mesta primeni odredbe člana 448. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima koja propisuje da se dužnik ne oslobađa obaveze ako je u vreme poveriočevog pristanka na ugovor o preuzimanju duga preuzimalac bio prezadužen, a poverilac to nije znao niti morao znati. Stoga tužbeni zahtev odbija.

Drugostepeni sud ne prihvata materijalnopravni zaključak prvostepenog suda. Smatra da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 18. Zakona o obligacionim odnosima s obzirom da je, kako obrazlaže, u stavu 1. navedenog člana propisana obaveza dužnika da u izvršavanju svoje obaveze postupa s pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva - pažnjom dobrog privrednika odnosno dobrog stručnjaka, a u stavu 3. je određena posebna zakonska dužnost poverioca da se u ostvarivanju svog prava uzdrži od postupaka kojim bi se otežalo izvršenje obaveza druge strane. Stoga, kako obrazlaže, tuženi i preuzimalac imaju zakonsku obavezu da u izvršenju svoje obaveze prema tužiocu postupaju sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva odgovarajuća vrsti obligacionih odnosa, a ne tužilac. Dalje obrazlaže da je izuzetak iz odredbe člana 448. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisan kako bi se sprečilo da interesi savesnog poverioca budu izigrani na taj način što bi na mesto dosadašnjeg dužnika stupio insolventan, da za primenu ovog izuzetnog pravila nije potrebno utvrđivati nesavesnost ni prevaru već da je dovoljno da poverilac nije znao, niti je morao znati da je u vreme pristanka na sporazum preuzimalac insolventan. U konkretnom slučaju, kako zaključuje, tuženi nije dokazao da je tužilac znao, a sa druge strane tužilac nije morao da zna da imenovani preuzimalac prezadužen pošto je na tuženom i preuzimaocu duga kao dužnicima bila obaveza da postupaju sa pažnjom dobrog privrednika i predoče tužiocu pomenutu okolnost. Stoga prvostepenu presudu preinačava i tužbeni zahtev usvaja.

Revizijom tuženog osporava se ovakav zaključak drugostepenog suda uz obrazloženje da odredba člana 18. Zakona o obligacionim odnosima ne pominje ni dužnika ni poverioca već isključivo strane u obligacionom odnosu, da se radilo o javno dostupnim i proverljivim podacima sa sajta APR-a što govori o nesavesnom postupanju poverioca, odnosno nepostupanju sa pažnjom dobrog privrednika.

Revizija tuženog je osnovana.

Prema članu 448. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ugovorom o preuzimanju duga preuzimalac stupa na mesto pređašnjeg dužnika, a ovaj se oslobađa obaveze. To znači da je u trenutku davanja pristanka poverioca obligacioni odnos između prvobitnog dužnika i poverioca prestao. Izuzetak od oslobođenja propisan je u odredbi stava 2. jer je predviđeno da prvobitni dužnik ostaje u obavezi samo ako je u vreme poveriočevog pristanka preuzimalac bio prezadužen, a poverilac to nije znao, niti je morao znati. Dakle, da bi poverilac uspeo u zahtevu prema prvobitnom dužniku moraju biti kumulativno ispunjena oba uslova i to: prezaduženost preuzimaoca u momentu preuzimanja i poveriočeva opravdana neobaveštenost o takvom stanju. Opravdavajuća neobaveštenost postoji ako poverilac nije znao niti ''morao znati'' (ne ''mogao znati'') za prezaduženost preuzimaoca, što znači da se zahteva veći stepen poveriočeve nepažnje tj. gruba nepažnja a ne samo obična.

U konkretnom slučaju uslov o neobaveštenosti poverioca nije ispunjen. Ovo stoga što je zastupnik tužioca, prema sopstvenom iskazu, izvršio uvid u javno dostupne i objavljene finansijske izveštaje za 2020. godinu iz kojih proizilazi prezaduženost preuzimaoca jer mu je imovina manja od obaveza.

Vrhovni sud ne prihvata kao ispravno tumačenje domašaja odredbe člana 18. Zakona o obligacionim odnosima na konkretni slučaj, kao ni zaključak da se zahtevana pažnja, koja je inače pravni standard i tumači se prema pravilima o interpretaciji pravnih standarda, iz odredbe člana 18. stav 2. svodi na dužnost poverioca da se u ostvarivanju svog prava uzdrži od postupaka kojim bi se otežalo izvršenje obaveza druge strane. Ovaj pravni standard vezan je za standard iz odredbe člana 12. istog propisa, koji se odnosi na načelo savesnosti i poštenja, što za posledicu ima da se zahtevani standard pažnje odnosi na celokupno ponašanje učesnika u obligacionom odnosu, dakle od pregovora pa do prestanka obaveza. Neprihvatljivo je da poverilac od dužnika zahteva pažnju dobrog privrednika prilikom ispunjenja duga, a da isti standard ne primenjuje na sebe pri izboru lica od koga će naplatiti svoje potraživanje. Drugim rečima morao je postupati sa pažnjom dobrog privrednika.

Otuda, iako je tačno da nije utvrđeno da je tužilac znao za prezaduženost preuzimaoca duga u momentu zaključenja ugovora on je prilikom uvida u finansijske izveštaje odnosno bilans stanja kao njegov sastavni deo, ispoljio grubu nepažnju neopazivši razliku između stanja imovine i obaveza, usled koje ne može da se poziva na primenu odredbe čl. 448 st. 2 ZOO.

Zaključak je Vrhovnog suda da se obaveza tuženog ugasila, odnosno da se on oslobodio obaveze zaključenjem ugovora o preuzimanju duga.

Stoga je primenom odredbe člana 416 st. 1 Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu prvom.

Tuženom su dosuđeni troškovi na ime sastava revizije u iznosu od 49.500,00 dinara po opredeljenom troškovniku u granicama AT. Troškovi na ime sudskih taksi nisu dati, jer nisu opredeljeni.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković