Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od 2013. godine počeo da radi kod tužene na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima. Od 2015. godine, radio je na poslovima prerade voća, pečenja i po potrebi pakovanja rakije. Ugovorom o radu od 01.10.2015. godine zasnovao je radni odnos na neodređeno vreme i raspoređen na poslove „poslovođa za proizvodnju rakije“. Ove poslove je obavljao u poslovnim prostorijama tužene u ... . Sredinom februara 2019. godine izvršen je popis kod tužene, kojom prilikom je konstatovan manjak sa čime je tužilac bio upoznat. Tužilac je od 29.03.2019. godine do 25.04.2019. godine bio na bolovanju. Potvrda o privremenoj sprečenosti tužioca za rad izdata je 09.04.2019. godine, a poslodavcu je dostavljena nakon 25.04.2019. godine. Nakon zaključenja bolovanja, tužilac nije više dolazio u poslovne prostorije tužene, niti je obavljao poslove na koje je bio raspoređen.

Rešenjem tužene od 22.05.2019. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu od 01.10.2015. godine, sa pripadajućim aneksima, uz prestanak radnog odnosa sa danom dostavljanja rešenja. Stavljeno mu je na teret: 1.) povreda radne obaveze iz člana 172. stav 2. tačka 1. Zakona o radu i povreda radne obaveze iz članova 2., 3. i 5. Ugovora o radu u vezi sa članom 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu, jer je počev od 30.04.2019. godine pa do dana donošenja rešenja prestao potpuno da dolazi u prostorije poslodavca i prestao da obavlja poslove i zadatke za koje je zasnovao radni odnos; 2.) nepoštovanje radne discipline od strane zaposlenog iz člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu zbog toga što nije poslodavcu dostavio potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad koja je nastupila 29.03.2019. godine u smislu člana 103. Zakona o radu, odnosno u roku od 3 dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad i 3.) povreda radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu zbog toga što je nesavesno i nemarno izvršavao radne obaveze vršenja redovnog godišnjeg i polugodišnjeg popisa robe na zalihama poslodavca i slanja izveštaja poslodavcu o sačinjenom popisu na način što je u periodu od novembra 2018. godine do marta 2019. godine u redovne mesečne izveštaje, odnosno izveštaje o stanju zaliha poslodavca, unosio pogrešne i nepotpune podatke, odnosno izveštaji o stanju robe na zalihama koje poslao 02.11.2018. godine, 01.12.2018. godine, 01.01.2019. godine, 01.02.2019. godine i 01.03.2019. godine nisu odgovarali stvarnom stanju zaliha, što je utvrđeno porđenjem finansijskih i poptisanih izveštaja poslodavca od 10.02.2019. godine i 09.05.2019. godine, sa gore navedenim izveštajima zaposlenog, kojom prilikom je utvrđen značajan manjak robe u iznosu od 1.070.778,37 dinara, odnosno 2.928.194,31 dinar po prodajnim cenama.

Donošenju rešenja je prethodilo upozorenje poslodavca od 09.05.2019. godine o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu tužiocu, zato što je svojom krivicom učinio povredu radnih obaveza i povredu radne discipline bliže opisanih u upozorenju i predmetnom rešenju. Upozorenje mu je dostavljeno 14.05.2019. godine. Tužilac se izjasnio da nije učinio ni jednu povredu radne obaveze i povredu radne discipleine koje se navode u upozorenju. Pred Višim sudom u Kraljevu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije pokrenut je krivični postupak protiv tužioca kao okrivljenog zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio produženo krivično delo prevara u obavljanju privredne delatnosti iz član 224. stav 2. u vezi stava 1. i u vezi člana 61 KZ (optužni predlog Višeg javnog tužilaštva u Kraljevu - Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kto. Ko 73/22 od 08.09.2022. godine).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, zasnovanog na iskazima stranaka i svedoka, kao i pismenim dokazima, prvostepeni sud je primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je izvedenim dokazima tužena dokazala da je tužilac svojom krivicom učinio povrede radnih obaveza i nepoštovanje radne discipline koje su mu stavljeni na teret, pri čemu iskazu tužioca nije poklonio veru. Drugostepeii sud je prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo.

Prema odredbi člana 103. stavovi 1. i 2. Zakona o radu („Služebni glasnik RS“, br 24/05 ... 95/18-autentično tumačenje), zaposleni je dužan da najkasnije u roku od 3 dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad i u slučaju teže bolesti, umesto zaposlenog, potvrdu poslodavcu dostavljaju članovi uže porodice ili druga lica sa kojima živi u porodičnom domaćinstvu. Prema odredbi člana 179. stav 2. tačka 1., poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze. Prema odredbi člana 179. stav 3. tačka 2., poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. ovog zakona.

U konkretnom slučaju, tužilac na kome je bio teret dokazivanja shodno odredbama članova 228. i 231. ZPP, nije dokazao opravdanost razloga za izostanak sa rada kod tuženog nakon zaključenja bolovanja 25.04.2019. godine čime su se stekla obeležja povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu (nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze) učinjenu njegovom krivicom. Ova povreda radne obaveze postoji kada se zaposleni ne ponaša na radu onako kako iziskuju standardi uslovljeni karakterom radnog procesa u kome se učestvuje. Tužilac nije dokazao svoje tvrdnje da je razlog za nedolazak na posao, po okončanju bolovanja, bio taj što mu prokurista VV nije dozvolio da uđe u prostorije.

Tužilac nije dokazao ni da je poslodavacu u zakonom propisanom roku od najkasnije 3 dana od dana nastupanja privremene sprečenosti dostavio potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u periodu od 29.03.2019. godine do 25.04.2019. godine, čime su se stekla obeležja povrede radne discipline iz člana 179. stav 3. tačka 2. u vezi člana 103. Zakona o radu, učinjene njegovom krivicom. Datum izdavanja potvrde o privremenoj sprečenosti za rad od 09.04.2019. godine nije od uticaja, a tokom postupka nije dostavio dokaze za svoje navode da je svaki put slikao nalaz lekara i slao sliku prokuristi VV, uključujući i sliku nalaza od 30.03.2019. godine.

I najzad tužilac nije dokazao da je u periodu od novembra 2018. godine do marta 2019. godine uredno vodio evidencije o stanju destilata za šta je bio odgovoran (u izveštajima je prikazivana veća količina rakije od stvarnog stanja) čime su se takođe stekla obeležja povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu (nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze), učinjene njegovom krivicom.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbe članova 172. stav 2. tačka 1. (povreda radne obaveze) i 179. stav 3. tačka 2. (nepoštovanje radne disicipline) u vezi člana 231. ZPP (pravilo o teretu dokazivanja) kada su odlučili o tužbenom zahtevu.

Tužena je kao poslodavac pre donošenja predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu upozorila tužioca kao zaposlenog pisanim putem na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, u skladu sa obavezom iz člana 180. Zakona o radu, ostavljajući mu rok od najmanje 8 dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U navedenom upozorenju navedeni su osnovi za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje otkaza na upozorenje. Tužilac se izjasnio na upozorenje.

Kako je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, kako je tužena izvedenim dokazima dokazala da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze i nepoštovanje radne disipline koji su mu stavljeni na teret, te kako je u postupku otkaza poštovana zakonska procedura, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da nisu ispunjeni uslovi za poništaj rešenja predmetnog rešenja tužene o otkazu ugovora o radu tužiocu i njegovo vraćanje na rad, dok je odluuka o raspoređivanju zaposlenog na odgovarajuće radno mesto stvar autonomije volje poslodavca.

Suprotno navodima revizije, sudovi su svoje odluke zasnovali na činjeničnom stanju utvrđenom ocenom izvedenih dokaza, a drugostepeni sud je cenio sve bitne navode žalbe tužioca koji se ponavljaju i u reviziji. Pri tome, za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu dovoljno je i da je poslodavac dokazao postojanje i samo jedne povrede radne obaveze, a ne i svih povreda radnih obaveza i nepoštovanja radne discipline koji su zapolenom stavljeni na teret. I ostale revizijske navode Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, zato što se njima posredno ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što na osnovu člana 407. stav 2. ZPP nije dozvoljen revizijski razlog.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković