Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Borisav Jovanović, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku i pogrešne primene člana 19. Krivičnog zakonika, sa predlogom da Vrhovni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pravnosnažne presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer se presude zasnivaju na dokazima na kojima se po odredbama ovog zakonika ne mogu zasnivati. Kao nezakonit dokaz branilac označava zapisnike o prepoznavanju lica od 06.10.2023. godine, sa obrazloženjem da prepoznavanje nije izvršeno na zakonit način, već je pre prepoznavanja svedoku pokazan okrivljeni na fotografijama, a zatim da ga je svedok video u prostorijama policije, na koji način je svedok bio izložen nezakonitom uticaju, pa zasnivanjem presude na ovim zapisnicima učinjena je povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP propisano je bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati, osim ako je, s obzirom na druge dokaze, očigledno da bi i bez tog dokaza bila doneta ista presuda.

Iz spisa predmeta proizilazi da je 06.10.2023. godine sačinjen zapisnik o prepoznavanju lica od strane BB, koja je, nakon opisivanja događaja i lica koje je nad njenim bratom VV izvršilo krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. Krivičnog zakonika, pristupila prepoznavanju i ukazala na lice koje se nalazilo na poziciji broj 2, odnosno na AA, kao lice koje je izvršilo predmetno krivično delo. Nakon toga, na glavnom pretresu održanom dana 22.01.2024. godine ista je na pitanje branioca izjavila da je to veče, kada se desio događaj, u policiji videla slike okrivljenog.

Međutim, suprotno navodima u podnetom zahtevu, iz spisa predmeta proizlazi da nižestepeni sudovi pobijane pravnosnažne presude nisu zasnovali isključivo na zapisniku o prepoznavanju svedoka BB, već su činjenice vezane za krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim i osuđen, utvrdili iz drugih dokaza izvedenih u toku postupka i to zapisnika o prepoznavanju lica od strane svedoka oštećenog VV, iz kog zapisnika proizlazi da je dokazna radnja prepoznavanja obavljena u svemu u skladu sa odredbom člana 90. stav 1. ZKP i člana 100. ZKP, na koje povrede branilac okrivljenog neosnovano ukazuje u zahtevu. Naime, iz navedenog zapisnika proizlazi da su ovoj dokaznoj radnji prisustvovali javni tužilac, ovlašćena službena lica Policijske stanice Mladenovac i advokat Borisav Jovanović, branilac okrivljenog, da je pre samog prepoznavanja svedok opisao događaj i lice koje je nad njim izvršilo krivično delo, te da je u prostoriju, specijalno namenjenu za tu svrhu, uvedeno četiri lica, da su lica poređana određenim redosledom u vrstu, nakon čega je oštećeni, na osnovu telesne konstitucije i izgleda brade, prepoznao okrivljenog AA kao lice koje je izvršilo krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. Krivičnog zakonika. Po oceni Vrhovnog suda, kako nižestepene osuđujuće presude nisu zasnovane samo na zapisniku o prepoznavanju od strane BB, a s obzirom na druge dokaze izvedene u zakonito sprovedenom postupku, a zatim pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi ocenjene pobijanim pravnosnažnim presudama, očigledno je da bi i bez ovog dokaza bila doneta ista presuda, pa samim tim neosnovano branilac okrivljenog ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, kao povredu postupka koja bi bila od apsolutnog uticaja na zakonitost i pravilnost pravnosnažne presude.

Po pitanju proteklog vremena od izvršenja krivičnog dela do obavljene dokazne radnje prepoznavanja, na kome branilac okrivljenog u podnetom zahtevu insistira, ovaj sud nalazi da vreme u kome je obavljeno prepoznavanje ne utiče na zakonitost prepoznavanja, ovo posebno što iz zakonskih odredbi koje regulišu ovu dokaznu radnju nije kao instrukciono propisano vreme kada bi moralo biti izvršeno prepoznavanje u odnosu na vreme izvršenja krivičnog dela.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je povreda krivičnog zakonika učinjena i u neprimenjivanju instituta nužne odbrane, s obzirom da iz iskaza svedoka i oštećenog proizlazi da je oštećeni krenuo ka okrivljenom, udario ga u grudi i uputio pretnje, te ukoliko je sud smatrao da je nasumnjivo okrivljeni udario oštećenog, sud je bio dužan da primeni insitut nužne odbrane, na koji način branilac na osnovu sopstvene analize utvrđenog činjeničnog stanja izvlači zaključak o postojanju nužne odbrane, te činjenično osporava pobijane presude i ukazuje na učinjenu povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Miroljub Tomić, s.r

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković