Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković, Marine Milanović, Tatjane Đurica i Jasminke Obućina, članova veća, u parnici po tužbi tužioca NDM LEASING DOO Beograd, matični broj ..., čiji je punomoćnik Milica Žarkić, advokat u ..., protiv tuženog LUX 021 DOO Veternik, matični broj ..., čiji je punomoćnik Stanislav Živković, advokat u ..., i tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Nebojša Radović, advokat u ..., radi naknade štete, vrednost predmeta spora 4.340.723,99 dinara, odlučujući o revizijama tužioca izjavljenim protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 8842/22 od 30.11.2023. godine i protiv dopunske presude Privrednog apelacionog suda Pž 8842/22 od 18.06.2024. godine, u sednici veća održanoj 19.03.2026. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBACUJU SE, kao nedozvoljene, revizija tužioca izjavljena protiv rešenja sadržanog u I stavu izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž 8842/22 od 30.11.2023. godine o odbacivanju žalbe prvotuženog i drugotuženog izjavljenih protiv presude Privrednog suda u Beogradu P 2407/2018 od 28.09.2022. godine, i revizija tužioca izjavljena protiv rešenja sadržanog u I stavu izreke dopunske presude Privrednog apelacionog suda Pž 8842/22 od 18.06.2024. godine i revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 8842/22 od 30.11.2023. godine u drugom stavu izreke, kojim se odbijaju žalbe prvotuženog i drugotuženog i potvrđuje presuda Privrednog suda u Beogradu P 2407/2018 od 28.09.2022. godine u stavu I i IV izreke.

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv rešenja sadržanog u I stavu izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž 8842/22 od 30.11.2023. godine u delu kojim je odbačena kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P 2407/2018 od 28.09.2022. godine u stavu II i IV izreke.

DOZVOLJAVA SE posebna revizija tužioca izjavljena protiv dopunske presude Privrednog apelacionog suda Pž 8842/22 od 18.06.2024. godine.

USVAJAJU SE revizije tužioca, UKIDAJU SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž 8842/22 od 30.11.2023. godine u delu u kome je preinačena presuda Privrednog suda u Beogradu P 2407/2018 od 28.09.2022. godine i odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca za iznos od 1.079.671,27 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 08.05.2018. godine i o troškovima postupka, u stavovima III, IV i V izreke te presude i dopunska presuda Privrednog apelacionog suda Pž 8842/22 od 18.06.2024. godine, u delu u kome je odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu za tužbeni zahtev u stavu III izreke i u delu odluke o troškovima postupka, i u tom delu se predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu P 2407/2018 dana 28.09.2022. godine, kojom je u I stavu izreke odbio prigovor presuđene stvari istaknut od strane prvotuženog; u II stavu izreke delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužiocu solidarno isplate 1.079.671,27 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 08.05.2018. godine do isplate; u III stavu izreke odbio tužbeni zahtev tužioca u delu u kom je tražio da se tuženi solidarno obavežu da tužiocu isplate iznos od 3.091.477,88 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 08.05.2018. godine do isplate; u IV stavu izreke odbio zahtev drugotuženog za oslobađanje od plaćanja troškova postupka na ime sudskih taksi; u V stavu izreke obavezao tužene da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 137.174,96 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate, i u VI stavu izreke obavezao tužioca da prvotuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 50.712,75 dinara.

Privredni apelacioni sud je doneo presudu Pž 8842/22 dana 30.11.2023. godine kojom je u I stavu izreke odbacio kao nedozvoljene žalbu tužioca, izjavljenu protiv prvostepene presude u II i V stavu izreke, žalbu prvotuženog, izjavljenu protiv prvostepene presude u stavu III i IV izreke i žalbu drugotuženog, izjavljenu protiv prvostepene presude u III, VI i VII stavu izreke; u II stavu izreke delimično odbio kao neosnovane žalbe prvotuženog i drugotuženog i potvrdio prvostepenu presudu u stavu I i IV izreke; u III stavu izreke delimično preinačio presudu Privrednog suda u Beogradu P 2407/2018 od 28.09.2022. godine u stavu II, V, VI i VII izreke i presudio tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca da se obavežu tuženi solidarno da tužiocu isplate iznos od 1.079.671,27 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 08.05.2018. godine pa do isplate; obavezao tužioca da prvotuženom na ime naknade troškova postupka plati iznos od 22.500 dinara i da drugotuženom na ime naknade troškova postupka plati iznos od 309.002 dinara; u stavu IV obavezao tužioca da na ime naknade troškova drugostepenog postupka plati prvotuženom iznos od 45.000 dinara i u stavu V izreke da drugotuženom na ime troškova drugostepenog postupka plati iznos od 45.000 dinara.

Privredni apelacioni sud je doneo presudu Pž 8842/22 dana 18.06.2024. godine, kojom je rešio u I stavu izreke da ne dozvoljava stupanje u parnicu NDM ACCET RESOLUTION DOO Beograd na mesto tužioca; u II stavu izreke dopunio je presudu PŽ 8842/22 od 30.11.2023. godine, tako što je iza stava II izreke dodao novi stav kojim odbija kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrđuje presudu Privrednog suda u Beogradu P 2407/2018 od 28.09.2022. godine u stavu III izreke, dok dosadašnji stavovi III, IV i V izreke postaju stavovi IV, V i VI; u III stavu izreke odbio kao neosnovan zahtev drugotuženog za naknadu troškova postupka na ime PDV-a i u IV stavu izreke odbio kao neosnovane zahteve tužioca i drugotuženog za naknadu troškova sastava podnesaka kojima je predloženo donošenje dopunske odluke.

Protiv navedene pravnosnažne presude i dopunske presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju.

Drugotuženi je podneo odgovor na reviziju i dopunu odgovora, sa zahtevom za naknadu troškova povodom odgovora na reviziju.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 420. stav 3. Zakona o parničnom postupku u delu kojim tužilac pobija rešenje sadržano u I stavu izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž 8842/22 od 30.11.2023. godine, kojim je odbačena kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P 2407/2018 od 28.09.2022. godine. U tom delu revizija nije osnovana. Rešenje o odbačaju žalbe je pravilno, u skladu sa odredbom člana 378. stav 3. Zakona o parničnom postupku, zato što tužilac nije imao pravnog interesa da pobija prvostepenu presudu u usvajajućem delu za tužbeni zahtev u II stavu izreke te presude i u delu kojim su tuženi obavezani da tužiocu naknade troškove parničnog postupka, u V stavu izreke te presude. Zbog toga je revizija u ovom delu odbijena kao neosnovana po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku. U delu kojim se revizijom pobija rešenje sadržano u I stavu drugostepene presude kojim se odbacuju žalbe prvotuženog i drugotuženog, tužilac nema pravni interes za podnošenje revizije i u tom delu je revizija nedozvoljena po odredbi člana 410. stav 2. tačka 4. Zakona o parničnom postupku. Iz istog razloga revizija tužioca je nedozvoljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 8842/22 od 30.11.2023. godine u drugom stavu izreke, kojim se odbijaju žalbe prvotuženog i drugotuženog i potvrđuje presuda Privrednog suda u Beogradu P 2407/2018 od 28.09.2022. godine u stavu I i IV izreke i dopunska presuda u stavu I izreke. U navedenom delu nedozvoljena revizija tužioca je odbačena po odredbi člana 410. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tužioca kojom pobija drugostepenu presudu u preinačujućem delu je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

U delu kojim se revizijom pobija dopunska presuda drugostepenog suda, kojom se odbija žalba tužioca i potvrđuje prvostepena presuda u stavu III izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za iznos od 3.091.477,88 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 08.05.2018. godine do isplate, revizija nije dozvoljena po odredbi člana 485. Zakona o parničnom postupku, jer vrednost predmeta spora koji se pobija revizijom ne prelazi revizijski cenzus od dinarske protivvredosti 100.000 evra. Međutim, tužilac je reviziju podneo i pozivom na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, prema kome je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa, pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse i ako je potrebno novo tumačenje prava. O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje veće od pet sudija Vrhovnog suda, po odredbi člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U tom delu je Vrhovni sud ocenio razloge za posebnu reviziju koji se ističu od strane tužioca i odlučio da dozvoli posebnu reviziju iz razloga potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, na osnovu kog je doneta pobijana pravnosnažna presuda u drugom stepenu i dopunska presuda, prvotuženi je kao primalac lizinga bio u ugovornom odnosu sa tužiocem kao davaocem lizinga po osnovu ukupno deset ugovora o finansijskom lizingu, zaključenih 01.12.2008. godine, koji su za predmet lizinga imali 10 motornih vozila. Ugovarači su ugovorima na identičan način definisali bitne elemente predmetnog posla, među kojima i 36 mesečnih lizing rata koje je primalac lizinga dužan da isplati, koje dospevaju na naplatu u skladu sa planom otplate. Drugotuženi je u svojstvu jemca platca preuzeo obavezu da davaocu lizinga ispuni punovažne i dospele obaveze prvotuženog po osnovu navedenih ugovora o finansijskom lizingu, čiji je iznos 14.950,25 EUR u dinarskoj protivvrednosti, obračunato po prodajnom kursu određene banke za valutu EUR na dan uplate. Utvrđeno je da su davalac lizinga i prvotuženi 31.12.2010. godine zaključili i deset aneksa kojima su izmenili plan otplate definisan osnovnim ugovorima, kao i odredbe osnovnih ugovora o broju i iznosu mesečnih rata lizing naknade po svakom od zaključenih ugovora o finansijskom lizingu. Tužilac je jednostrano raskinuo ugovor o finansijskom lizingu broj NS06085 dopisom od 23.12.2014. godine, a zatim i preostalih 9 ugovora. Nakon raskida ugovora, prvotuženi je vozila koja su bila predmet lizinga vratio tužiocu 22.12.2014. godine.

Predmet tužbenog zahteva je naknada štete koju je tužilac trpeo raskidom predmetnih ugovora krivicom prvotuženog, zbog neplaćanja ugovorenih lizing naknada. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su cenili prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja na ime naknade štete koja je posledica povrede ugovorne obaveze iz ugovora o lizingu.

Prvostepeni sud je smatrao da potraživanje tužioca zastareva u opštem zastarnom roku od 10 godina, po odredbi člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, računajući od dana raskida predmetnih ugovora, od kog trenutka je tužilac imao pravo da zahteva naknadu štete. Tužba je podneta 07.05.2018. godine, pre proteka desetogodišnjeg roka zastarelosti, pa prvostepeni sud zaključuje da utuženo potraživanje nije zastarelo. Prvostepeni sud je zaključio da je šteta koja je po tužioca nastala usled raskida ugovora o lizingu jednaka iznosu za koji nije obeštećen prodajom vozila koja su predmet lizinga. Za prvostepeni sud, tužilac je vozilo prodao po ceni značajno nižoj od tržišne, čime je doprineo da obim štete koja je nastala usled raskida ugovora bude veći nego što bi bio prema redovnom toku stvari, odnosno da su predmeti lizinga otuđeni po realnoj tržišnoj ceni. Iz tih razloga je prvostepeni sud obavezao solidarno prvotuženog i drugotuženog kao jemca platca za obaveze prvotuženog, da tužiocu naknade štetu u visini razlike između dospelih a neplaćenih lizing naknada i tržišne vrednosti vozila koja su bila predmet lizinga, a u preostalom delu je tužbeni zahtev odbio.

Drugostepeni sud je smatrao da je na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud doneo pogrešnu odluku, pogrešnom primenom materijalnog prava, kada je odbio prigovor zastarelosti i usvojio tužbeni zahtev, a da je odluka prvostepenog suda u odbijajućem delu pravilna, ali iz drugog razloga. Drugostepeni sud smatra da je potraživanje tužioca u celosti zastarelo. Drugostepeni sud je pošao od odredaba Zakona o finansijskom lizingu kojima je određena priroda posla finansijskog lizinga, koji predstavlja specifičan oblik složenog posla koji se sastoji iz ugovora o isporuci i ugovora o finansijskom lizingu, koji čine celinu posla finansijskog lizinga. Ugovor o isporuci smatra u suštini ugovorom o prodaji, jer davalac lizinga stiče pravo svojine na predmetu lizinga po ugovoru o isporuci koji zaključuje sa isporučiocem koga je izabrao primalac lizinga. Sa druge strane, odnos između davaoca lizinga i primaoca lizinga, po shvatanju drugostepenog suda, ima prirodu klasičnog ugovora o zakupu. Zbog složene pravne prirode posla finansijskog lizinga (prodaja, razmena, zakup, kredit) shodna primena pravila predviđenih za slične poslove ne bi odgovarala zahtevima pravne sigurnosti. Po shvatanju drugostepenog suda, kako je ugovor o finansijskom lizingu kao specifičan pravni posao u konkretnom slučaju zaključen između privrednih subjekata i po svojoj pravnoj prirodi predstavlja promet roba i usluga, potraživanja iz tog pravnog posla zastarevaju u trogodišnjem zakonskom roku zastarelosti, po odredbi člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, suprotno zaključku prvostepenog suda.

Vrhovni sud ne prihvata za pravilnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda na osnovu koje je odlučeno o prigovoru zastarelosti, i odlučeno o tužbenom zahtevu pravnosnažnom presudom donetom u drugom stepenu. Stav drugostepenog suda da potraživanja iz ugovora o finansijskom lizingu, i shodno odredbi člana 376. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima i potraživanja za naknadu štete nastale povredom tog ugovora, zastarevaju u roku iz člana 374. Zakona o obliacionim odnosima je pogrešan. Kako je to iskazano i u primerima sudske prakse na koje se poziva revident, Vrhovni sud je stanovišta da potraživanja za lizing naknade zastarevaju u opštem zastarnom roku iz odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, zato što za potraživanja iz ugovora o finansijskom lizingu zakonom nije predviđen drugi rok zastarevanja. Ugovor o finansijskom lizingu uređen je Zakonom o finansijskom lizingu („Službeni glasnik RS“ br. 55/2003, 61/2005, 31/2011 i 99/2011 – dr. zakon). Odredbama tog zakona uređuje se posao finansijskog lizinga, ugovor o finansijskom lizingu i prava i obaveze subjekata u poslu finansijskog lizinga. Prema odredbi člana 8. stav 2. navedenog zakona, na obligacionopravne odnose subjekata u poslu finansijskog lizinga primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. Ni Zakon o finansijskom lizingu, koji uređuje prava i obaveze subjekata u poslu finansijskog lizinga, ni Zakon o obligacionim odnosima za taj pravni posao ne propisuje poseban rok za zastarelost. To znači da pravilnom primenom odredaba materijalnog prava o prigovoru zastarelosti potraživanja na ime lizing naknade i naknade štete zbog neispunjenja ugovorne obaveze na plaćanje lizing naknade treba odlučiti primenom zastarnog roka propisanog odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Pogrešno je shvatanje drugostepenog suda da status subjekata u konkretnom poslu finansijskog lizinga daje karakter ovom poslu prometa robe i usluga u smislu člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo stoga, što pravnu prirodu ovog posla određuju i elementi pružanja finansijskih usluga, koje nisu roba ni usluga, u smislu člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Osim toga, ugovor o finansijskom lizingu u svojoj pravnoj prirodi je mešovit ugovor, sadrži elemente više ugovora (ugovor o kreditu, o zakupu, o prodaji). On ne predstavlja samo promet robe i usluga između privrednih subjekata, kako to ocenjuje drugostepeni sud. Zbog toga je neophodno da za sve vidove i modalitete ovog ugovora važi jedan zastarni rok, što upućuje na opšti zastarni rok iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako drugostepeni sud zbog ovako pogrešne polazne osnove u primeni materijalnog prava nije odlučivao o svim žalbenim razlozima i pravilnosti prvostepene presude sa aspekta materijalnog prava od čije primene zavisi osnovanost i visina potraživanja tužioca i obaveze tuženih na ispunjenje potraživanja, drugostepena presuda i dopunska presuda ukinute su u odbijajućem delu za tužbeni zahtev, primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, i u tom delu je predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovljenom postupku, sud će odlučiti o troškovima celog postupka po odredbi člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković