U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa čl. 7., 8. i 231. ZPP, kao i člana 396. istog zakona. Drugostepeni sud je potpuno i pravilno primenio sve odredbe procesnog zakona koje su bile od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, ocenio žalbene navode od značaja i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su zaključili ugovor o zajmu i garanciji od 20.01.2020. godine, kojim je utvrđeno da zajmodavac daje zajmoprimcima iznos od 63.000 evra, te zajmoprimci na dan zaključenja ovog ugovora stiču pravo raspolaganja primljenim novčanim sredstvima (član 1.). Zajmoprimci se obavezuju da novac vrate zajmodavcu najkasnije do 11.05.2020. godine, sve bez kamate, a ukoliko zajmoprimci zakasne sa ispunjenjem obaveze obavezuju se da plate zajmodavcu domicilnu kamatu od dana padanja u docnju - 12.05.2020. godine. Zajmoprimci se obavezuju da će novac vratiti zajmodavcu u dogovrenom roku i za to garantuju svojom pokretnom i nepokretnom imovinom, koja je bliže navedena u članu 4. ugovora. Novac je predat zajmoprimcima na dan zaključenja ugovora u prisustvu svih ugovornih strana i svedoka obe ugovorne strane. Utvrđeno je da se tužilja bavi otkupom stoke i preradom mesa, da je bila u poslovnom odnosu sa tuženima i da je zajam ugovoren u protivrednosti kupoprodajne cene za 30 grla tovnih bikova, a da je tužilja predala tuženom VV ovaj iznos kao novčanu pozajmicu zbog njegove finansijske situacije, s tim što je tuženi trebalo da isporučuje tužilji dva do tri grla nedeljno, sukcesivno i da joj sporni iznos vrati u roku od četiri meseca. Tuženi nisu tužilji vratili dug, niti su joj isporučili robu.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je u pobijanim nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo iz člana 557, 562. i 277. ZOO kada su obavezani tuženi da tužilji vrate dug iz ugovora o zajmu sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća, budući da su parnične stranke kao ugovorne strane zaključile ugovor o zajmu iz kojeg je nastala obaveza tuženih kao zajmoprimaca da vrate tužilji iznos dinarske protivvrednosti 63.000 evra u ugovorenom roku - 11.05.2020. godine koji je rok za ispunjenje obaveze protekao, a da tuženi nisu tužilji vratili dugovni iznos u novcu, niti su joj isporučili robu u vrednosti navedenog iznosa, što je bila njihova fakultatativna obaveza po usmenom dogovoru ugovornih strana.

Neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, imajući u vidu da je tužilja pružila dokaze iz kojih sledi da sporna novčana pozajmica predstavlja jedan vid kreditiranja cene robe (30 tovnih bikova) koju su tuženi umesto vraćanja zajma bili u obavezi da joj isporuče, što po oceni revizijskog suda ne menja pravnu prirodu ugovora o zajmu i ne čini ga prividnim pravnim poslom. Tuženi u smislu pravila o teretu dokazivanja nisu pružili dokaze za suprotno - da je reč o manjoj pozajmici (iznos 6.000,00 evra sa kamatom koja višestruko veća od glavnog duga), koju nisu uspeli da vrate, čime bi potkrepisili svoje tvrdnje da je ugovor o zajmu bio zelenaški ugovor (čl.148.ZOO) ili da je zaključen kao prividan pravni posao (čl.66. ZOO). U ovom slučaju nije reč o disimulovanoj kupoprodaji, već o zajmu sa usmeno ugovorenom fakultativnom obavezom zajmoprimaca.

Vrhovni sud nije razmatrao revizijske navode o pogrešnoj oceni dokaza kojima se zapravo ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, jer se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković