U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Tatjane Miljuš i Tatjane Đurica, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Željko Pecinjački, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Privredni sud u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr1 453/23 od 22.03.2024. godine, u sednici održanoj 14.12.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr1 453/23 od 22.03.2024. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Beogradu Gžrr1 453/23 od 22.03.2024. godine i presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu Prr1 199/22 od 09.05.2023. godine, u stavu prvom i trećem izreke, tako što SE ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, plati iznos od 40.633,42 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.11.2022. godine kao dana podnošenja tužbe pa do isplate i ODBIJA SE zahtev tužioca da se tužena obaveže da mu naknadi troškove parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove celog postupka u iznosu od 54.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu Prr1 199/22 od 09.05.2023. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tužena obavezana da mu na ime naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, isplati iznos od 40.633,42 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.11.2022. godine kao dana podnošenja tužbe pa do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da na dosuđeni iznos od 40.633,42 dinara isplati tužiocu zakonsku zateznu kamatu za period od 18.12.2013. godine do 17.11.2022. godine kao neosnovan. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 37.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate, u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr1 453/23 od 22.03.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu Prr1 199/22 od 09.05.2023. godine, u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju, predlažući da se revizija odbaci kao nedozvoljena ili odbije kao neosnovana.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio radnik „Navip“ A.D. Beograd, Zemun i za obavljeni rad u vreme kada je pokrenut postupak stečaja zarada mu nije isplaćena. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 268/12 od 15.05.2012. godine otvoren je postupak stečaja nad stečajnim dužnikom „Navip“ A.D. Beograd, Zemun. Zaključkom Privrednog suda u Beogradu St 268/12 od 17.12.2013. godine, tužiocu je utvrđeno potraživanje u iznosu od 124.521,75 dinara. Preostalo tužiočevo potraživanje od 40.633,42 dinara nije namireno. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 5996/2021 od 24.12.2021. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde tužioca i utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 268/2012. Utvrđeno je i da na dan otvaranja stečajnog postupka preduzeće „Navip“ A.D. Beograd nije bilo u većinskom vlasništvu države.

Iz potvrde Agencije za privredne registre od 19.11.2020. godine utvrđeno je, između ostalog, da su rešenjem Fi 981/02 od 02.07.2002. godine, kao osnivači upisani Akcijski kapital po prethodnim zakonima (prema spisku akcionara), Fond PIO – akcijski kapital, akcijski kapital podeljen u prvom krugu svojinske transformacije (prema spisku akcionara) i preostali društveni kapital prenet Akcijskom fondu; da je rešenjem APR Beograd od 09.06.2005. godine ovo društvo prevedeno u registar privrednih subjekata pod punim poslovnim imenom „NAVIP“ AD za proizvodnju i promet pića Beograd, Zemun i da je istim rešenjem kao osnivač registrovan akcijski kapital, udeo 100%.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac ima pravo na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku koju je prouzrokovao Privredni sud za čije propuste odgovara tužena Republika Srbija, kako po osnovu objektivne odgovornosti iz člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 58. Ustava Republike Srbije, a i da postoji uzročno posledična veza između nedelotvrnosti pravnih postupaka pred privrednim sudom u Beogradu i nastale štete za tužioca, a koju tužilac nije skrivio.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom potvrdio prvostepenu presudu prihvatajući argumentaciju prvostepenog suda.

Po oceni Vrhovnog suda, presuda drugostepenog suda zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koji su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda do 02.11.2018. godine, dopunjenog na sednici Građanskog odeljenja od 27.09.2019. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročnoposledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

U konkretnom slučaju, tužilac nije bio u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema svom poslodavcu - „Navip“ a.d. Beograd, Zemun u stečajnom postupku koji je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 268/12 od 15.05.2012. godine. U tom trenutku stečajni dužnik je preduzeće sa većinskim udelom privatnog kapitala. Kako prema utvrđenom činjeničnom stanju poslodavac tužioca nije bilo preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom u relevantnom periodu, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da u ovom slučaju postoji odgovornost tužene za predmetnu štetu. Naime, samo ukoliko se radi o preduzeću sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada se u odnosu na dugovanja tog privrednog društva konstituišu i posebne obaveze Republike Srbije vezane za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku povodom nenamirenog potraživanja u visini priznatog potraživanja u stečajnom postupku. Međutim, to ovde nije slučaj, jer je rešenjem APR Beograd od 09.06.2005. godine poslodavac tužioca preveden u registar privrednih subjekata pod punim poslovnim imenom „NAVIP“ AD za proizvodnju i promet pića Beograd, Zemun i da je istim rešenjem kao osnivač registrovan akcijski kapital, udeo 100%, odnosno privatizovan je, pa suprotno navodima drugostepenog suda, ne postoji objektivna odgovornost Republike Srbije za štetu pričinjenu zaposlenom prema subjektu privatizacije koji nije bio sa većinskim udelom društvenog i državnog kapitala u vreme kada je nastala obaveza isplate ovih potraživanja. Nasuprot zaključcima nižestepenih sudova, tužilac nije dokazao uzročnoposledičnu vezu između dužine trajanja postupka i nenamirenja njegovog potraživanja, niti da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Odgovornost tužene nije objektivna, već je tužilac morao da dokaže postojanje uzročno posledične veze, što je u konkretnom slučaju izostalo. U konkretnom slučaju potraživanje tužioca iz radnog odnosa nije u celini naplaćeno prema poslodavcu za koga je utvrđeno da je u vreme nastanka potraživanja bilo akcionarsko društvo sa akcijskim kapitalom 100 %, pa tužilac nije dokazao da bi iznos dobijen prodajom stečajnog dužnika bio dovoljan za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja koje je svrstano u treći isplatni red i da je kod takve pozitivne imovinske sposobnosti, isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnog organa, potraživanje tužioca ostalo nenaplaćeno.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. 162. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju traženi troškovi celog postupka. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za sastav dva obrazložena podneska od strane pravobranilaštva u iznosu od po 9.000,00 dinara, sastav žalbe i revizije u iznosu od po 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi. Iz tih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković