Stavom drugim, navedene presude, okrivljeni VV, na osnovu odredbe člana 423. tačka 2) ZKP, oslobođen je od optužbe da je izvršio krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. Krivičnog zakonika i dva krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika u sticaju sa dva krivična dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika.

Troškovi krivičnog postupka u odnosu na okrivljenog VV padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Presudom Višeg suda u Valjevu Kž1 9/26 od 02.03.2026. godine, u stavu prvom, odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenih AA i BB i njihovog branioca, advokata Miloša Božića i presuda Osnovnog suda u Mionici K 133/23 od 12.12.2025. godine (stav I) je potvrđena. Drugim stavom izreke navedene presude, usvajanjem žalbe javnog tužioca OJT u Mionici ukinuta je presuda Osnovnog suda u Mionici K 133/23 od 12.12.2025. godine, u stavu II tačka 1. i spisi predmeta su u tom delu vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je trećim stavom izreke drugostepene presude, povodom žalbi privatnih tužilaca AA i BB i njihovih punomoćnika, a po službenoj dužnosti, preinačena prvostepena presuda, u stavu II tačka 2. i prema okrivljenom VV, na osnovu odredbe člana 422. tačka 3) ZKP odbijena je optužba, zbog dva krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika u sticaju sa dva krivična dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika i određeno je da troškovi krivičnog postupka, po privatnoj tužbi privatnih tužilaca AA i BB, padaju na teret budžetskih sredstava suda, a privatni tužioci su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva, upućeni na parnicu.

Protiv stava I navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih AA i BB, advokat Miloš Božić, zbog povrede odredbe člana 16. stav 1. i 5 i članova 85. do 90. ZKP i pogrešne primene odredbe člana 33. Krivičnog zakonika, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine odluku donetu po redovnom pravnom leku i predmet vrati na ponovnu odluku drugostepenom sudu.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao da je predmetni zahtev za zaštitu zakonitosti u delu u kome je podnet u odnosu na okrivljenog BB, neosnovan, dok je u delu koji se odnosi na okrivljenog AA, neblagovremen.

Advokat Miloš Božić, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, u delu koji se odnosi na okrivljenog BB, iako formalno ne označava bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, iznetim navodima suštinski ukazuje da se pobijane presude zasnivaju na nezakonitom dokazu, navodeći da je okrivljeni VV tokom postupka saslušan u svojstvu okrivljenog pred javnim tužiocem i pred sudom, a da pri tom nije ispitan u izmenjenoj procesnoj ulozi – u svojstvu svedoka, zbog čega se prema stavu branioca, njegov iskaz nije mogao koristiti koristiti kao dokaz protiv saokrivljenog BB.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni VV tokom postupka saslušan u svojstvu okrivljenog pred nadležnim javnim tužiocem i pred sudom, zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. Krivičnog zakonika, koje mu je stavljeno na teret optužnim aktom OJT u Mionici Kt 24/22 od 12.12.2023. godine i zbog dva krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika u sticaju sa dva krivična dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika, koja su mu stavljena na teret privatnom krivičnom tužbom privatnih tužilaca AA i BB od 27.04.2022. godine, pri čemu je njegovo saslušanje, po oceni Vrhovnog suda, obavljeno u svemu u skladu sa odredbama članova 85. – 90. ZKP, koje uređuju dokaznu radnju saslušanja okrivljenog. Imajući u vidu da su okrivljeni VV i ostali okrivljeni, tokom čitavog postupka imali svojstvo saokrivljenih u istom krivičnom postupku, to po nalaženju Vrhovnog suda, njegova odbrana predstavlja zakonit dokaz koji je sud ovlašćen da ceni u sklopu svih ostalih izvedenih dokaza, dok okolnost da okrivljeni VV, nije ispitan u svojstvu svedoka, suprotno navodima branioca, ne čini njegov iskaz nezakonitim dokazom, budući da lice koje u konkretnom postupku ima svojstvo okrivljenog, ne može istovremeno imati i procesno svojstvo svedoka.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da se, neosnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB, ističe da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Ostalim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, u delu koji se odnosi na okrivljenog BB, branilac suštinski ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, osporavajući pravilnost i potpunost razloga datih u pobijanim presudama, kao i ocenu dokaza u smislu člana 16. stav 1. i 5. ZKP. Međutim, kako povrede navedenih odredbi, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, nisu dozvoljeni razlozi za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom preko branioca zbog povrede zakona, to se, Vrhovni sud se u razmatranje i ocenu istih, nije upuštao.

Vrhovni sud se, shodno odredbi člana 489. stav 1. ZKP, nije upuštao ni ocenu navoda branioca, iznetih u odnosu na okrivljenog BB, a kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, imajući u vidu da u zahtevu nije konkretizovano u čemu se navedena povreda zakona sastoji, niti su izneti razlozi koji bi upućivali na pogrešnu primenu navedene zakonske odredbe, nalazeći da zahtev u ovom delu nema propisan sadržaj, u smislu člana 484. ZKP.

Kada je u pitanju podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, u delu koji se odnosi na okrivljenog AA, Vrhovni sud nalazi da iz spisa predmeta – povratnice, proizilazi da je okrivljeni AA, presudu Višeg suda u Valjevu Kž1 9/26 od 02.03.2026. godine, primio dana 19.03.2026. godine, pa je poslednji dan roka od 30 dana za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, isticao protekom dana 18.04.2026. godine (subota - neradni dan), odnosno protekom prvog narednog radnog dana 20.04.2026. godine.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je prema prijemnom pečatu Vrhovnog suda, zahtev za zaštitu zakonitosti podnet elektronski dana 21.04.2026. godine, dakle nakon proteka roka od 30 dana za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, propisanog članom 485. stav 4. ZKP, to je Vrhovni sud predmetni zahtev za zaštitu zakonitosti, u delu u kome je podnet u odnosu na okrivljenog AA, odbacio kao neblagovremen.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci presude, i to u delu koji se odnosi na okrivljenog BB, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a u delu koji se odnosi na okrivljenog AA, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 1) u vezi člana 485. stav 4. ZKP

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković