Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1360/22 od 14.12.2022. godine, odbijena je žalba tužioca, a delimično usvojena, delimično odbijena žalba tužene, pa je drugostepeni sud presudu Višeg suda u Šapcu P 39/20 od 11.04.2022. godine u usvajajućem delu preinačio tako što je odbio tužbeni zahteva za naknadu nematerijalne štete preko iznosa od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, odbio zahtev za naknadu troškova sastava zahteva za naknadu štete preko iznosa od 9.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate a u odnosu na odluku o troškovima postupka tako što je smanjio obavezu tuženog do iznosa od 102.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate, dok u preostalom nepreinačenom delu, navedenu presudu potvrdio. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u odbijajućem delu reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim članom 408. ZPP u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je državljanin Republike ... . Protiv tužioca je pred Višim sudom u Šapcu u predmetu Ki 71/11 vođen krivični postupak po zahtevu za sprovođenje istrage VJT u Šapcu od 20.06.2011. godine, zbog krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ o kojem je sud odlučio rešenjem od 18.07.2011. godine. Rešenjem Višeg suda u Šapcu Ki 71/11 od 08.09.2011. godine određen je pritvor prema tužiocu na osnovu člana 142. stav 1. tačka 1. ZKP i određeno je da se isti ima računati od trenutka lišenja slobode. Pritvor je određen iz razloga što okrivljeni živi u stranoj državi, Republici ... i nije dostupan državnim organima RS. Naredbom Višeg suda u Šapcu od 08.09.2011. godine izdata je poternica radi pronalaženja tada okrivljenog i određeno je da će poternicu raspisati MUP, PU Šabac. Rešenjem istog suda Ki 71/11 od 12.09.2011. godine, prekinuta je istraga i određeno da će se nastaviti kada okrivljeni bude pronađen, a raspisana je međunarodna poternica.

Protiv tužioca je istovremeno vođen krivični postupak i po zahtevu za sprovođenje istrage OJT Loznica od 04.02.2011. godine, zbog krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1. KZ, po kome je Osnovni sud u Loznici rešenjem Ki 84/11 od 05.07.2011. godine odredio da se sprovodi istraga protiv tužioca, pa mu je uručen poziv za glavni pretres preko MUP-a BiH. Rešenjem Osnovnog suda u Loznici Ki 84/11 od 03.08.2011. godine, naloženo je PS Loznica da se raspiše poternica za tužiocem, a rešenjem istog suda pod istim brojem i datumom, prema njemu je određen pritvor u trajanju od mesec dana primenom člana 142. stav 2. tačka 1. ZKP iz razloga što izbegava da dođe na zakazano ročište za saslušanje. Rešenjem navedenog suda Ki 84/11 od 20.09.2011. godine prekinuta je istraga u krivičnom postupku protiv osumnjičenog, pa je raspisana poternicu a potom i međunarodna poternica, po kojoj je tužilac lišen slobode u Republici Hrvatskoj, rešenjem Županijskog suda u Vukovaru od 29.06.2018. godine, kojim je protiv njega određen pritvor radi izručenja organima RS i sprovođenja krivičnih postupaka pred Višim sudom u Šapcu, u predmetu Ki 71/11 i Osnovnim sudom u Loznici u predmetu Ki 84/11 od 03.08.2011. godine. Ministarstvo pravde RS je dopisom od 11.07.2018. godine uputilo molbu Ministarstvu pravosuđa Republike Hrvatske za izručenje tužioca po primljenom obaveštenju Interpola.

Tužilac je izručen organima Republike Srbije dana 09.01.2019. godine i sledećeg dana je saslušan od strane sudije za prethodni postupak Višeg suda u Šapcu, u predmetu Ki 71/2011. Nakon saslušanja doneto je rešenje Ki 71/11 od 10.01.2019. godine kojim je ostavljeno na snazi rešenje Višeg suda u Šapcu Ki 71/11 od 08.09.2011. godine, kojim je protiv tada okrivljenog određen pritvor na osnovu člana 142. stav 1. tačka 1. ZKP i određeno da se pritvor po ranijem rešenju računa od 09.01.2019. godine, pa je tužilac lišen slobode do 30 dana. VJT u Šapcu je dopisom od 24.01.2019. godine, obavestilo Viši sud u Šapcu, sudiju za prethodni postupak, da odustaje od daljeg krivičnog gonjenja tužioca, a rešenjem od 24.01.2019. godine ukinut je pritvor koji se računa od 09.01.2019. godine, kada je okrivljeni lišen slobode i određeno da se isti odmah pusti na slobodu. Rešenjem Višeg suda u Šapcu Ki 71/11 od 13.05.2011. godine, obustavljen je postupak istrage protiv okrivljenog.

Po raspisanoj poternici MUP-a – DP, PU Šabac, PS Loznica, PI Loznica, dana 24.01.2019. godine, Osnovnom sudu u Loznici je predat tužilac po raspisanoj poternici od 09.08.2011. godine na osnovu naredbe Osnovnog suda u Loznici Ki 81/11. Istog dana, 24.01.2019. godine tužilac je saslušan u Osnovnom sudu u Loznici kod sudije za prethodni postupak i doneta je naredba Ki 84/11 od 24.01.2019. godine za povlačenje poternice. Dopisom od 30.01.2019. godine, OJT u Loznici je predložio Osnovnom sudu u Loznici da donese rešenje o obustavi istrage jer ne postoje dokazi da je tada osumnjičeni izvršio krivično delo iz člana 204. stav 1. tačka 1. KZ, pa je Osnovni sud u Loznici doneo rešenje Ki 84/2011 od 01.03.2019. godine kojim se obustavlja istraga protiv tužioca zbog krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1. Krivičnog zakonika usled odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja.

Protiv tužioca vođen je i treći, paralelni krivični postupak, a drugi pred Osnovnim sudom u Loznici po rešenju o sprovođenju istrage u predmetu Ki 33/2011 od 26.01.2011. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio produženo krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. u vezi člana 33. i 61. Krivičnog zakonika. Optužnica je podignuta 11.03.2011. godine i uručena tužiocu preko MUP BiH, o čemu je sud obavešten dopisom od 30.03.2011. godine. Naredbom Osnovnog suda u Loznici Kv 430/2016 od 20.12.2016. godine određeno je da se za tada optuženim izda poternica.Rešenjem suda od istog dana tužiocu je određen pritvor s pozivom na odredbu člana 211. stav 1. tačka 1. ZKP, jer se nalazio na nepoznatoj adresi, a bilo mu je poznato da se protiv njega vodi krivični postupak i određeno je da se pritvor računa od momenta lišenja slobode. Nakon saslušanja povodom određenog pritvora, rešenjem Kv 24/19 od 25.01.2019. godine, ostavljeno je na snazi rešenje Osnovnog suda u Loznici Kv 430/2016 od 20.12.2016. godine i odlučeno da se pritvor računa od 24.01.2019. godine, do 30 dana, počev od 23.02.2019. godine. Rešenjem Osnovnog suda u Loznici Kv 55/19 od 20.02.2019. godine pritvor je produžen, a potom, rešenjem Osnovnog suda u Loznici K 25/19 od 22.02.2019. godine ukinut.

Tužilac se u periodu od 01.09.2011. godine do 14.09.2017. godine nalazio u KPZ Tuzla na izdržavanju kazne zatvora po više presuda sudova BiH i za to vreme nije primao obaveštenja da je tražen od organa gonjenja Republike Srbije, kako bi mogao da se izjasni gde se nalazi.

Po oceni nižestepenih sudova, lišavanje slobode tužioca 29.06.2018. godine na osnovu međunarodne poternice koja je raspisana na osnovu rešenja o pritvoru, koji je protiv njega određen u predmetima Višeg suda u Šapcu Ki 71/11 dana 08.09.2011. godine i Osnovnog suda u Loznici Ki 84/11 dana 03.08.2011. godine, s pozivom na član 142. stav 1. tačka 1. ZKP, kojim je bilo propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinio krivično delo, ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstv, nije bio osnovan jer, prema stanju u spisima predmeta, tužilac nije lično primio poziv za saslušanje niti mu je dostavljena naredba o sprovođenju istrage, pa kako se, kao strani državljanin, nalazio u BiH na izdržavanju kazne zatvora po više presuda u periodu od 01.09.2011. godine do 14.09.2017. godine, nije bilo mesta primeni člana 584. stav 2. ZKP, koji isključuje pravo na naknadu štete za lice koje je svojim svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo svoje lišenje slobode.

U periodu od 24.01.2019. godine do 22.02.2019. godine u kome se tužilac nalazio u pritvoru po rešenjima Osnovnog suda u Loznici Kv 430/16 i Kv 24/19, pritvor je određen na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1. ZKP, s obzirom da je bio nedostupan organima RS i nije mu se mogao uručiti poziv za glavni pretres, a bilo mu je poznato da se protv njega vodi krivični postupak, budući da mu je optužnica uredno uručena, pa shodno članu 584. stav 2. ZKP, kojim je propisano da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode, nižestepeni sudovi zaključuju da je tužilac svojim držanjem skrivio razloge određivanja pritvora, što, shodno čl.584. stav 2. ZKP, isključuje njegovo pravo na naknadu štete zbog lišenje slobode.

Sledom navedenog, nižestepeni sudovi zaključuju da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za vreme trajanja pritvora od ukupno 211 dana.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, polazeći od dužine vremena provedenog u pritvoru, da je krivični postupak trajao osam godina a pokrenut u vreme kada je tužilac imao 23.godine, njegovu odvojenost od porodice za vreme trajanja pritvora koji je izdržavao u drugoj državi kao, težinu krivičnog dela koja mu je stavljena na teret i raniju osuđivanost, zaključio da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete zbog narušenog ugleda i časti i povrede prava slobode ličnosti usled neosnovanog lišenja slobode, u iznosu od 1.055.000,00 dinara kao i da mu na ime materijalne štete za sastav obrazloženog podneska upućenom Ministarstvu pravde u cilju mirnog rešenja spora, pripada pravo na iznos od 11.250,00 dinara.

Prihvatajući činjenično utvrđenje prvostepenog suda, drugostepeni sud je s pozivom na odredbu člana 200. stav 2. ZOO, ocenio da ličnost tužioca i stepen ugleda koji je mogao uživati u društvenoj sredini kao višestruko osuđivano lice koje je u to vreme izdržavalo kaznu zatvora od šest godina, ne opravdava visinu dosuđene naknade, tako da mu za duševne bolove zbog lišenja slobode koje nije bilo opravdano ishodom krivičnog postupka, pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za vreme trajanja pritvora od ukupno 211 dana, s obzirom i na sve druge utvrđene okolnosti, u iznosu od 500.000,00 dinara, jer se tim iznosom doprinosi uspostavljanju psihofizičke ravnoteže i ublažavaju pretrpljene duševne patnje zbog neosnovanog lišenja slobode, a ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom naknade, pa je odlučio kao u stavu prvom izreke.

S obzirom da je tužilac pre podnošenja tužbe u ovoj parnici uputio zahtev za naknadu štete nadležnom ministru prema članu 588.ZKP-a, drugostepeni sud zaključuje da tužiocu pripada naknada za sastav tog zahteva srazmerno konačnom uspehu u sporu, u iznosu od 9.000,00 dinara, budući da je reč o potraživanju koje se smatra naknadom troškova nastalih u vezi s postupkom.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Drugostepeni sud je, pravilnom primenom odredbe 200. st.2 Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članu 583. Zakonika o krivičnom postupku, pravilno odlučio kada je tužiocu dosudio naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000,00 dinara, zbog neosnovanog lišenja slobode, pravilno ocenjujući da duševni bolovi usled neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice nematerijalne štete vezane za ličnost oštećenog koje su proistekle iz neosnovanog lišenja slobode kao i da pretrpljeni strah tužioca ne prevazilazi nivo straha koji bi opravdavao dosuđenje posebne naknade za ovaj vid štete.

Pravilna je i odluka drugostepenog suda u odnosu na naknadu troškova za sastav zahteva za postizanje sporazuma o postojanju štete, koju je pravilno dosudio srazmerno uspohu tužioca u sporu.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se navodima revizije ističe da je materijalno pravo od strane drugostepenog suda pogrešno primenjeno prilikom utvrđenja prava i odmeravanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da se u ovom slučaju radi o jedinstvenom vidu nematerijalne štete, a razloge koje je naveo u svemu prihvata i revizijski sud.

Ostvarenje prava na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, koja obuhvata sve štetne posledice izazvane boravkom u pritvorskim uslovima, ne isključuje mogućnost isticanja posebnih zahteva za naknadu nematerijalne štete usled težih oblika ugrožavanja psihičkog i fizičkog integriteta pritvorenog lica ili nastupanja teže bolesti. Ipak, da bi došlo do ostvarenja navedenog prava, opisana povreda integriteta i zdravlja mora da bude u jasnoj uzročno-posledičnoj vezi sa boravkom u pritvorskim uslovima. U konkretnom slučaju, duševne patnje tužioca izazvane pritvorskim uslovima predstavljaju klasične oblike povrede prava ličnosti koje se u celosti kompenzuju dosuđivanjem jedinstvene naknade za neosnovano lišenje slobode.

Prilikom odmeravanja visine naknade za traženi vid štete, po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je vodio računa o svim objektivnim i subjektivnim okolnostima koje utiču na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova nastalih usled neosnovanog lišenja slobode, kao što su priroda i težina krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, dužina trajanja neosnovanog lišenja slobode (211 dana), životno doba, porodični i lični status, ugled koji je oštećeni uživao u svojoj životnoj i radnoj sredini, odnos sredine prema tužiocu, činjenicu da je višestruki povratnik u izvršenju krivičnih dela nakon lišenja slobode kao i značaj povređenog dobra i cilj kome služi ova naknada. Sledom navedenog, Vrhovni sud smatra da je u konkretnom slučaju za ovaj jedinstveni vid štete pravilno odmerena pravična novčana naknada i da dosuđen iznos tužocu pruža satisfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode. Navedeni iznos odgovara značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, jer bi dosuđenje većeg iznosa pogodovalo težanjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom u smislu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Ni ostalim navodima u reviziji, koje je ovaj sud takođe cenio, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke, zbog čega ih posebno nije obrazložio.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta primenom čl. 165. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, odbijen je i zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 165. u vezi člana 153. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković