U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milene Rašić, predsednika veća, Gordane Kojić, Aleksandra Stepanovića, Jasmine Vasović i Slobodana Velisavljevića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarom, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 2. u vezi člana 180. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Miloša Satarića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Požegi K.br.178/25 od 08.01.2026. godine i Višeg suda u Užicu Kž1 38/26 od 17.03.2026. godine, u sednici veća održanoj dana 10.06.2026. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Miloša Satarića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Požegi K.br.178/25 od 08.01.2026. godine i Višeg suda u Užicu Kž1 38/26 od 17.03.2026. godine, u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požegi K.br.178/25 od 08.01.2026. godine okrivljeni AA je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 2. u vezi člana 180. stav 1. KZ i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 18.08.2025. godine pa nadalje dok isti bude trajao. Određeno je da će se prema okrivljenom AA, posle izdržane kazne zatvora, sprovesti sledeće posebne mere i to obavezno javljanje nadležnom organu policije i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, zabrana posećivanja mesta na kojima se okupljaju maloletna lica (vrtići, škole i slično), obavezno posećivanje profesionalnih savetovališta i ustanova, obavezno obaveštavanje o promeni prebivališta, boravišta ili radnog mesta i obavezno obaveštavanje o putovanju u inostranstvo, a radi sprovođenja navedenih mera okrivljeni je dužan da se u roku od 3 dana od dana izvršenja izrečene kazne zatvora lično javi povereniku Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, Odeljenje za izvršenje vanzavodskih sankcija i mera Poverenička kancelarija u Užicu, ulica Dimitrija Tucovića broj 36/20.

Istom presudom maloletna oštećena BB je upućena da u parničnom postupku može ostvariti imovinskopravni zahtev. Okrivljeni je obavezan da naknadi troškove krivičnog postupka, a o čijoj visini će sud odlučiti naknadno posebnim rešenjem.

Presudom Višeg suda u Užicu Kž1 38/26 od 17.03.2026. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA - advokata Miloša Satarića i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Požegi K.br.178/25 od 08.01.2026. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Miloš Satarić, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) u vezi članova 15. i 74, člana 438. stav 1. tačka 4), člana 460. stav 1. i člana 503. stav 1. u vezi člana 338. stav 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, te da u celini ukine presude Osnovnog suda u Požegi K.br.178/25 od 08.01.2026. godine i Višeg suda u Užicu Kž1 38/26 od 17.03.2026. godine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da u celini preinači navedene presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe za krivično delo za koje je optužen.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da su u donošenju pobijane drugostepene presude Višeg suda u Užicu Kž1 38/26 od 17.03.2026. godine učestvovali sudija Dejan Vlahović kao predsednik veća i sudije Biljana Tomović i Verica Pantelić kao članovi veća, a koje sudije su bile dužne da se izuzmu od postupanja u predmetu, iz razloga jer su u ovom krivičnom predmetu prethodno u više navrata odlučivali o žalbama branioca okrivljenog izjavljenim na prvostepena rešenja o produženju pritvora prema okrivljenom i to svo troje sudija u donošenju tri rešenja Višeg suda u Užicu i to rešenja Kž2.br.130/25 od 03.11.2025. godine, Kž2.br.144/25 od 24.11.2025. godine i Kž2.br.10/26 od 27.01.2026. godine, a sudije Dejan Vlahović i Biljana Tomović su učestvovali i u donošenju rešenja Višeg suda u Užicu Kž2.br.169/25 od 29.12.2025. godine. Prema navodima zahteva, prilikom donošenja navedenih rešenja sudije Dejan Vlahović, Biljana Tomović i Verica Pantelić su višestrukim odlučivanjem o produženju pritvora prema okrivljenom AA stekle određeno predubeđenje u pogledu krivice okrivljenog, a koje predubeđenje je po braniocu takvog kvaliteta da predstavlja okolnost koja narušava pretpostavku nepristrasnosti sudije, zbog čega su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za obavezno izuzeće ovih sudija u postupku meritornog odlučivanja po žalbi na pobijanu prvostepenu presudu.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Najpre, suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po nalaženju Vrhovnog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući i odluke vezane za pritvor, opravdava strah da taj sudija nije nepristrasan. Ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost dotičnih sudija podložna sumnji, te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog proizilazi da, po pravilu, učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru sudija zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U konkretnom slučaju, iz spisa predmeta proizilazi da su krivična veća Višeg suda u Užicu, a u čijem sastavu su bile sudije Dejan Vlahović, Biljana Tomović i Verica Pantelić, u navedenim rešenjima kojima je odlučivano o pritvoru prema okrivljenom AA, a na koja rešenja se u zahtevu poziva branilac, analizom dostupnih podataka utvrdila postojanje opravdane sumnje da je okrivljeni AA izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret optužnim aktom javnog tužioca, a što je neophodan uslov za produženje pritvora prema okrivljenom, te da su krivična veća Višeg suda u Užicu pri tome dala razloge zbog kojih nalaze da su ispunjeni uslovi za produženje pritvora prema okrivljenom propisani odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, a što je inače neophodan sadržaj svakog rešenja o produženju pritvora prema okrivljenom.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - predstavka broj 68955/11), sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio predpretresne odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazan o njegovoj nepristrasnosti, već samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera koje je preduzeo sudija. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o produženju pritvora nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela, dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, stav 55, predstavka broj 30865/96 od 20.12.2005. godine).

Dakle, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava, ocena postojanja zakonskih uslova za produženje pritvora, a koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrdi branilac okrivljenog, a koje dovodi u sumnju zakonsku pretpostavku nepristrasnosti sudije.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni sud nalazi da sama činjenica da su sudije koje su donele pobijanu drugostepenu presudu Višeg suda u Užicu, kojom je potvrđena prvostepena presuda kojom je okrivljeni AA oglašen krivim i osuđen, i to sudija Dejan Vlahović kao predsednik veća, a sudije Biljana Tomović i Verica Pantelić kao članovi veća, u ranijoj fazi postupka, nakon podnošenja optužnog akta javnog tužioca i to optužnog predloga Osnovnog javnog tužioca u Požegi KTO.br.146/25 od 16.09.2025. godine, učestvovale u sastavu veća u donošenju odluka koje su vezane za odlučivanje o meri pritvora prema okrivljenom AA i to svo troje sudija u donošenju rešenja Višeg suda u Užicu Kž2.br.130/25 od 03.11.2025. godine, Kž2.br.144/25 od 24.11.2025. godine i Kž2.br.10/26 od 27.01.2026. godine, a sudije Dejan Vlahović i Biljana Tomović i u donošenju rešenja Višeg suda u Užicu Kž2.br.169/25 od 29.12.2025. godine, a u kom odlučivanju se veće uopšte nije bavilo pitanjem krivice okrivljenog, po nalaženju Vrhovnog suda, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod odlučivanja o krivici ovog okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijane drugostepene presude, zbog čega pobijanom drugostepenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, a kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Pored toga, činjenica da je u obrazloženjima navedenih rešenja Višeg suda u Užicu, kojima je odlučivano o žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj na rešenja prvostepenog suda o produženju pritvora prema okrivljenom, prilikom obrazlaganja suda da i dalje postoje razlozi za produženje pritvora prema okrivljenom, konstatovano da postoji „opravdana sumnja“ da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret optužnim aktom javnog tužioca, po nalaženju Vrhovnog suda, sama po sebi ne znači da su se navedene sudije izjasnile sa većim stepenom jasnoće u pogledu krivice okrivljenog.

Naime, iako sudije Višeg suda u Užicu u obrazloženjima navedenih rešenja o produženju pritvora prema okrivljenom koriste termin „opravdana sumnja“, a ovo iz razloga jer su navedena rešenja doneta nakon podnošenja optužnog predloga javnog tužioca dana 16.09.2025. godine, ove sudije nisu cenile niti obrazlagale nove činjenice u vezi opravdane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret optužnim aktom javnog tužioca, niti su iste navele ocenu dokaza i izrazile visok stepen jasnoće u pogledu krivice okrivljenog i to u većoj meri od onoga što je to neophodno za donošenje odluke o pritvoru, već su samo cenjene okolnosti u vezi obeležja krivičnog dela, ali bez dodatnog izjašnjenja ili obrazlaganja u pogledu krivice koja bi bila izvan granice ispitivanja osnovane sumnje i bez bavljenja pri tome dokaznim razlozima.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, isticanjem da je pobijana osuđujuća presuda zasnovana na dokazima na kojima se po odredbama ZKP ne može zasnivati i to na iskazu svedoka maloletne VV i iskazu zakonske zastupnice maloletne oštećene - GG, a koji iskazi su dati na zapisnicima sastavljenim pred javnim tužiocem OJT Požega pod brojem KT.322/25 i to svedoka maloletne VV dana 08.10.2025. godine, a zakonske zastupnice maloletne oštećene - GG dana 23.09.2025. godine. Kao razlog nezakonitog izvođenja navedenih iskaza svedoka maloletne VV i iskaza zakonske zastupnice maloletne oštećene - GG datih na zapisnicima sačinjenim pred javnim tužiocem Osnovnog javnog tužioca u Požegi, branilac okrivljenog navodi da su ovi iskazi nezakonito pribavljeni, obzirom da javni tužilac nije obavestio odbranu o terminu i mestu preduzimanja dokazne radnje ispitivanja navedenih svedoka radi prisustvovanja istoj, već je navedene svedoke ispitivao bez prisustva odbrane, pri čemu je u odnosu na okrivljenog u konkretnom slučaju bila predviđena obavezna odbrana shodno odredbi člana 74. ZKP, a takođe javni tužilac nikada nije shodno odredbi člana 15. ZKP predložio izvođenje navedenih dokaza, zbog čega po stavu branioca sud nije imao ovlašćenje da po službenoj dužnosti izvrši uvid u navedene zapisnike.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se ne mogu prihvatiti kao osnovani. Ovo sa razloga jer činjenica da je ispitivanje svedoka maloletne VV i zakonske zastupnice maloletne oštećene - GG pred javnim tužiocem Osnovnog javnog tužilaštva u Požegi obavljeno bez urednog obaveštavanja branioca okrivljenog AA od strane javnog tužioca, po oceni Vrhovnog suda, ne predstavlja razlog za izdvajanje iz spisa predmeta zapisnika o njihovom ispitivanju, budući da je u pitanju nedostatak koji se može otkloniti na glavnom pretresu neposrednim ispitivanjem navedenih svedoka, a što je u konkretnom slučaju u ovom krivičnom postupku i učinjeno neposrednim ispitivanjem na glavnom pretresu održanom dana 28.10.2025. godine zakonske zastupnice maloletne oštećene - GG, a na glavnom pretresu održanom dana 28.11.2025. godine svedoka maloletne VV, a u prisustvu okrivljenog AA i njegovog branioca - advokata Miloša Satarića (koji je podneo predmetni zahtev za zaštitu zakonitosti), te u prisustvu zakonske zastupnice maloletne VV, gde su se navedeni svedoci u okviru svojih iskaza izjasnili da u svemu ostaju pri svojim iskazima datim na zapisnicima pred javnim tužiocem Osnovnog javnog tužilaštva u Požegi, dodajući pri tome određena pojašnjenja i odgovarali su na postavljena pitanja branioca okrivljenog, postupajućeg sudije i javnog tužioca, dakle okrivljeni AA i njegov branilac su, po nalaženju ovoga suda, imali mogućnost da u kontradiktornom postupku na glavnom pretresu svedoku maloletnoj VV i zakonskoj zastupnici maloletne oštećene - GG postavljaju pitanja i iznose primedbe. Osim toga, imajući u vidu da je odredbom člana 15. stav 4. ZKP sudu data mogućnost, odnosno ovlašćenje, da izuzetno sam odredi da se dopunski dokazi izvedu, ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio, a što je u predmetnom krivičnom postupku upravo bio slučaj, to stoga, i po nalaženju Vrhovnog suda, prvostepeni sud u konkretnom slučaju nije nezakonito na glavnom pretresu održanom dana 08.01.2026. godine izveo kao dokaze zapisnike o iskazima svedoka maloletne VV i zakonske zastupnice maloletne oštećene - GG koji su dati u istražnom postupku i to čitanjem istih. Sledstveno svemu napred navedenom, kao neosnovani se ocenjuju navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je izvođenjem od strane suda navedenih dokaza učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva kao razlog njegovog podnošenja navodi povredu odredbe člana 460. stav 1. ZKP, isticanjem da drugostepeni sud nije u obrazloženju drugostepene presude uopšte ocenio žalbene navode branioca okrivljenog, već je u vezi žalbenih navoda odbrane samo dao paušalne i uopštene konstatacije. Pored toga, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva navodi i povredu odredbe člana 503. stav 1. u vezi člana 338. stav 1. ZKP. Osim toga, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu navodi i da su razlozi suda koji su dati u obrazloženjima pobijanih nižestepenih presuda kontradiktorni i nejasni i to posebno vezano za ocenu iskaza ispitanih svedoka, a koji navodi branioca bi po nalaženju Vrhovnog suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Takođe, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe i da tokom krivičnog postupka nije na nesumnjiv način utvrđeno da je okrivljeni učinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, osporavajući pri tome ocenu izvedenih dokaza datu od strane prvostepenog suda i ukazujući na postojanje po njemu kontradiktornosti u iskazima ispitaniih svedoka, a kojim navodima branilac okrivljenog po nalaženju ovoga suda ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu izvedenih dokaza, a što predstavlja povredu odredbe člana 440. ZKP.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti nižestepene presude pobija zbog povreda odredaba člana 438. stav 2. tačka 2), člana 440, člana 460. stav 1. i člana 503. stav 1. u vezi člana 338. stav 1. ZKP, a koje povrede odredaba ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Miloša Satarića, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedene povrede zakona odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Milena Rašić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković