Odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednači sudska praksa ili da novo tumačenje prava. Prema stavu 2. te odredbe, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. tog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Predmet ovog spora je zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine po osnovu održaja na delu parcele ... KO ... , u određenim merama i granicama. Tužba je podneta kao protivtužba u parnici koju su tuženi, suvlasnici označene parcele, pokrenuli 07.12.2022. godine radi predaje u državinu njenog dela.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom sporu nema pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Uz reviziju nisu priložene pravnosnažne sudske odluke koje bi, zbog drugačijeg presuđenja u istim ili bitno istovetnim činjenično-pravnim sporovima, opravdavale potrebu da se o posebnoj reviziji tuženih odlučuje radi ujednačavanja sudske prakse. Nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji ni radi novog tumačenja prava, odredbe člana 28. stav 4. u vezi odredbe člana 72. stav 2. i 3. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, čijom primenom su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev jer su utvrdili da se tužilac nalazi u nesmetanoj i savesnoj državini spornog dela predmetne parcele duže od 20 godina, u kojoj ga niko (do podnošenja tužbe suvlasnika parcele za predaju tog dela) nije ometao.

Tvrdnja revidenta da je predmetna parcela bila u društvenoj svojini UTP „Srbija“ iz Pirota, do njene prodaje izvršene u stečajnom postupku tog preduzeća, i da se zato rok za sticanje svojine održajem iz člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa mogao računati od 04.07.1996. godine - dana početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnoviim svojinsko-pravnim odnosima, kojim je brisana zabrana sticanja svojine održajem na stvari u društvenoj svojini (član 29. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima) je tačna, ali u konkretnom slučaju ne opravdava potrebu da se o posebnoj reviziji odlučuje radi novog tumačenja prava, niti bi primena te odredbe dovela do drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari. Zakonski rok za sticanje prava svojine na tuđoj nepokretnosti po osnovu savesnog održaja istekao je 04.07.2016. godine, pre podnošenja tužbe kojom je od tužioca tražena predaja spornog dela parcele u posed, čijim prijemom je tužilac postao nesavestan držalac.

Revizijski navodi da je tužilac postao nesavestan još tokom 2008. godine, kada ga je raniji vlasnik spornog zemljišta upozorio da drži deo njegove parcele i inicirao zaključenje sudskog poravnanja su činjenične prirode i zato bez uticaja na dozvoljenost posebne revizije tuženih, koja se može izjaviti samo zbog pogrešne primene materijalnog prava. Navodima revidenta o pogrešnom stavu drugostepenog suda o prekluziji dokaza o tim činjenicama u žalbenom postupku, ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 372. stav 1. ZPP učinjenu u drugostepenom postupku, koja nije zakonski razlog za posebnu reviziju.

Stoga je, na osnovu člana 404. ZPŠ, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Revizija tuženih nije dozvoljena ni na osnovu člana 403. stav 3. ZPP. Vrednost predmeta spora je u tužbi određena iznosom od 10.000,00 dinara, koji ne prelazi vrednost koja je po navedenoj zakonskoj odredbi merodavna za dozvoljenost revizije. Zbog toga je na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković