Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na određeno vreme od 2017. godine, a potom na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu od 18.03.2019. godine radi obavljanja poslova radnog mesta „radnik u proizvodnji“, sa I stepenom stručne spreme. Tužilja je kod tuženog radila na liniji proizvodnje kablova broj ..., na kojoj je, pored nje, u istoj smeni radilo još sedmoro zaposlenih: BB, VV, GG, DD, ĐĐ i EE, dok je šef na predmetnoj liniji bila zaposlena ŽŽ. Na ovoj liniji radilo se sa žicama koje su stalno u pokretu i koje za određeno vreme moraju da se odrade, pri čemu na istoj liniji treba svi da rade kao kolektiv, da dodaju jedno drugom aparat za klipsiranje (koji je jedan na liniji) i svaki radnik kada uradi posao sa tim aparatom treba da ga doda drugom radniku. Zaposlena EE bila je nova radnica koja je počela da radi kod tuženog od 25.09.2019. godine pa nije imala potrebnu brzinu tako da tužilji i ostalim radnicima na liniji nije dodavala žice na vreme, zbog čega joj je tužilja jednom rekla da požuri i da joj doda žice na vreme, nakon čega je ona izašla napolje plačući.

Nakon štrajka radnika od 09.10.2019. godine (kada je cela proizvodnja stala), kod tuženog je u toku oktobra 2019. godine održan sastanak radnika sa delegacijom tuženog iz Nemačke i menadžmentom tuženog, o kom sastanku su radnici obavešteni i pozvani od strane kadrovske službe da dođu i iznesu svoje mišljenje o uslovima rada na liniji, o normi, o problemima u proizvodnji i problemima u vezi platnih lista, sa ciljem poboljšanja uslova rada, pri čemu im je rečeno da slobodno kažu šta imaju i da neće snositi posledice. Prisustvo sastanku je bilo dobrovoljno. Tužilja se prijavila kao predstavnik svoje linije i kada se na sastanku javila za reč, za razliku od drugih radnika koji su govorili nakon nje, pričala je o stanju u proizvodnji, o ponašanju šefova na liniji (o šefu koji zviždi kada poziva radnike), o ponašanju šefova prema koleginicama koje su imale probleme i drugim problemima. Pre tog sastanka, tokom 2,5 godina rada, tužilja nije imala nikakvih problema u odnosu sa poslodavcem, dok se odnos poslodavca prema tužilji nakon tog sastanka promenio.

Nekoliko dana posle tog sastanka, zaposlena ZZ, koja je pretpostavljena tužiljinom šefu, rekla je tužilji da se zbog neslaganja sa koleginicama premešta na drugo radno mesto (od novembra 2019. godine). Takođe, nakon navedenog sastanka, pravnik II, pozvao je tužilju u svoju kancelariju, gde joj je predočio izjavu zaposlene EE (izjava od 24.10.2019. godine u kojoj je opisala ponašanje tužilje prema njoj). Tužiljina pretpostavljena ŽŽ nije proveravala kod ostalih zaposlenih da li je tužilja vređala zaposlenu EE. U vezi sa time tužilja se požalila tadašnjem predsedniku sindikata JJ, koji je to preneo direktoru i menadžmentu tuženog. Predsedniku sindikata je data mogućnost da ispita situaciju. Obavio je razgovor za zaposlenima u radnoj okolini tužilje, kojom prilikom se niko nije žalio na tužilju (ni zaposleni, ni šefovi) što je predočeno menadžmentu na sastanku na kome je trebalo da se rešava da li će tužilja da dobije otkaz.

Dana 20.11.2019. godine, tehnički koordinator proizvodnje KK sačinio je pismenu prijavu o povredi radne obaveze ili radne discipline od strane tužilje, u kojoj je navedeno da je 20.11.2019. godine prekršila član 4. tačka 9. Kodeksa ponašanja zaposlenih kod poslodavca („nedolično ponašanje prema ostalim zaposlenima, poslodavcu, prema zaposlenima u službi obezbeđenja koje je angažovano kod poslodavca i prema trećim licima i vidu svađe, uvrede, pretnji, psovanje i slično), uz koju su priložene izjave lica koja mogu potvrditi navode iz prijave ili neposrednih rukovodilaca (šef smene LL i predradnik – šef linije KSK ŽŽ). Tuženi je doneo pismeno upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu od 28.11.2019. godine, koje je tužilji predao istog dana pravnik II, a koje tužilja odbila da potpiše, nakon čega joj je ono nje dostavljeno na kućnu adresu putem pošte dana 24.01.2020. godine. Upozorenjem joj je stavljeno na teret postojanje razloga za otkaz ugovora o radu: povreda radne discipline iz člana 179. stav 5. tačka 8. Zakona o radu, člana 160. stav 3. tačka 8. Kolektivnog ugovora kod poslodavca i nepoštovanja radne discipline iz člana 4. tačka 9. Kodeksa ponašanja zaposlenih kod poslodavca, zbog nedoličnog ponašanja u više navrata prema zaposlenoj EE u oktobru 2019. godine, tokom radnog vremena, u prostorijama poslodavca i prema zaposlenom LJLJ. Uz upozorenje su priloženi dokazi (prijava povrede radne obaveze ili radne discipline od 20.11.2019. godine, podneta od strane tehničkog koordinatora proizvodnje KK, a potpisana od strane smenovođe smene LL i predradnika – šefa linije KSK ŽŽ, pisana izjave zaposlenih EE od 24.10.2019. godine, LJLJ bez datuma sačinjavanja, DD bez datuma sačinjavanja i GG od 19.11.2019. godine). Tužilja se u ostavljenom roku nije izjasnila na upozorenje.

Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 18.02.2020. godine, tuženoj je kao zaposlenoj na neodređeno vreme kod tuženog na poslovima „radnik u proizvodnji KSK“ otkazan ugovor o radu od 18.03.2019. godine, sa prestankom radnog odnosa zbog povrede radne discipline iz člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu („ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca“, člana 160. stav 3. tačka 8. Kolektivnog ugovora kod poslodavca („ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu Kodeksom ponašanja zaposlenog kod poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca“) i člana 4. tačka 9. Kodeksa ponašanja zaposlenog kod poslodavca zbog nepoštovanja radne discipline („ako se zaposleni nedolično ponaša prema ostalim zaposlenima, poslodavcu prema zaposlenima službe obezbeđenja koje je angažovano kod poslodavca i prema trećim licima u vidu svađe, uvrede, pretnje i slično), pri čemu joj radni odnos prestaje danom dostavljanja rešenja, uz odjavljivanje odmah sa obaveznog socijalnog osiguranja. Tužilji je stavljeno na teret da se u oktobru 2019. godine, tokom radnog vremena u prostorijama poslodavca u više navrata nedolično ponašala prema zaposlenoj EE obraćajući joj se neprimereno i povišenim tonom, kao i prema LJLJ obraćajući mu se rečima „da li znaš da je tebe mogu da ubijem i da za to ne odgovaram jer imam papire“, bez navođenja datuma kada je mu uputila ove reči.

Ocenom iskaza tužilje i više saslušanih svedoka (BB, ĐĐ, VV) utvrđeno je da se tužilja prema zaposlenoj EE ponašala kolegijalno, pomagala joj u radu, nije nagovarala ostale kolege da joj ne pomažu, nije joj se obraćala povišenim tonom, nije je vređala. Nije poklonjena vera iskazu svedoka EE da joj tužilja nije pomagala, da je bila maltretirana na poslu od strane tužilje, da joj tužilja nikad nije dodavala aparat za klipsiranje koji je jedini na liniji, a ni iskazu svedoka LJLJ (da mu je tužilja uputila reči koje su joj stavljene na teret upozorenjem) i ostalih saslušanih svedoka, jer su u suprotnostima sa drugim izvedenim dokazima, prihvaćenim od strane suda, kao i pisanom izjavom svedoka ŽŽ od 12.02.2020. godine u kojoj se navodi da je tužilja kolegi LJLJ na njegovo pitanje šta se dešava, jer je ona u tom momentu plakala, odgovorila: „Šta je? Ja sad mogu da ubijem i ne odgovaram, imam papir“.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, zaključivši da tuženi nije dokazao da su se u radnjama tužilje stekli otkazni razlozi koji su joj stavljeni na teret, s pozivom na odredbe člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, člana 163. stav 3. tačka 8. Kolektivnog ugovora tuženog od 20.02.2015. godine i člana 4. stav 1. tačka 7. Kodeksa ponašanja zaposlenih kod tuženog od 20.01.2017. godine. U konkretnom slučaju, tužilji je stavljeno na teret nepoštovanje radne discipline koja se sastoji od nedoličnog ponašanja prema drugoj zaposlenoj EE, pri čemu je kao vreme izvršenja ponašanja koje se tužilji stavlja na teret neodređeno navedeno „tokom oktobra 2019. godine“, uz izostanak utvrđenja konkretnih radnji tužilje koje poslodavac smatra nedoličnim ponašanjem, što je bitna činjenica relevantna sa aspekta ispitivanja zakonitosti otkaznog razloga. Pored toga, izvedenim dokazima nisu potvrđene tvrdnje tuženog o nedoličnom ponašanju tužilje prema ovoj zaposlenoj (svađe, uvreda, pretnja, psovanja i slično) koje je takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Što se tiče otkaznog razloga koji su tužilji stavljeni na teret u odnosu na zaposlenog LJLJ tuženi nije dokazao svoje tvrdnje, imajući u vidu da nije poklonjena vera njegovom iskazu datom u svojstvu svedoka (iz čije izjave se ne može utvrditi datum kada mu je tužilja uputila reči koje je poslodvac ocenio kao nedolično ponašanje tužilje), pri čemu ni njegova pisana izjava koja je teretila tužilju nije sadržala datum sačinjavanja, kao ni iskazima više saslušanih svedoka na čijim izjavama je tuženi zasnovao navode upozorenja i predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji. Prvostepeni sud je ocenio da je tužba podneta u zakonskom roku, jer je predmetno rešenje uručeno tužilji lično 24.02.2019. godine, dok je tužba podneta 29.05.2020. godine, imajući u vidu Uredbu o rokovima u sudskim postupcima za vreme vanrednog stanja proglašenog 15.03.2020. godine (donetom 20.03.2020. godine).

Drugostepeni sud je prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda.

Neosnovani su navodi revizije da je drugostepena odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 171. stav 3. tačka 8. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br 24/05...95/18-autentično tumačenje), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to: ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takov da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Odredbom člana 180. ovog zakona, propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stavovi 2. i 3. ovog zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje 8 dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. Odredbom člana 185. stavovi 1. i 5. ovog zakona, propisano je da se ugovor o radu otkazuje rešenjem, u pisanom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku. Odredbom člana 191. stav 1. ovog zakona, propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, pored ostalog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.

Odredbom člana 160. stav 3. tačka 8. Kolektivnog ugovora tuženog od 20.02.2015. godine, sa poslednjim Aneksom br. 7 od 26.02.2017. godine (objavljenog na oglasnoj tabli tuženog 26.10.2017. godine), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu Kodeksom ponašanja zaposlenih kod poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da se nastavi rad kod poslodavca.

Odredbom člana 4. stav 1. Kodeksa ponašanja zaposlenih kod tuženog od 20.01.2017. godine, propisano je da se smatra da zaposleni nesavesno i neodgovorno obavlja poslove na kojima radi, te da ne poštuje organizaciju rada i poslovanja utvrđenu kod poslodavca, odnosno ne poštuje radnu disciplinu u sledećim slučajevima: ako se nedolično ponaša prema zaposlenima, poslodavcu, prema zaposlenima službe obezbeđenja koja je angažovana kod poslodavca i prema trećim licima (svađe, uvreda, pretnja, psovanje i slično).

Pravilno je stanovište drugostepenog suda da tuženi tokom postupka nije dokazao, imajući u vidu pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, da je tužilja učinila povredu radne discipline koja joj je stavljena na teret, što predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim. Pored toga, propuštanje poslodavca da u rešenju o otkazu ugovora o radu navede tačan datum kada je zaposleni učinio povredu radne discipline, koja mu se stavlja na teret, i da konkretizuje radnje koje čine obeležje povrede radne discipline takođe čine rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonitim. U konkretnom slučaju u odnosu na povredu radne discipline u vidu nedoličnog ponašanja učinjene na štetu zaposlene EE izostalo je ne samo tačno navođenje vremena kada je povreda radne discipline u vidu nedoličnog ponašanja učinjena, već i konkretizacija radnji koje čine nedolično ponašanje tužilje, dok je u odnosu na povredu radne discipline učinjene na štetu zaposlenog LJLJ izstalo navođenje datuma kada je učinjena, pri čemu u oba slučaja tuženi izvedenim dokazima nije ni dokazao da je tužilja učinila tu povredu radne discipline.

Ostalim revizijskim navodima napada se zapravo pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što ne može biti revizijski razlog na osnovu člana 407. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković