Iste stranke su zaključile ugovor o javnoj nabavci radova - izvođenju radova na izgradnji sportske dvorane u Bloku 4 u Inđiji - druga faza. I taj ugovor je raskinut dana 11.11.2009. godine što je konstatovano Sporazumom o raskidu ugovora od 08.11.2010. godine. U Sporazumu je konstatovano da su po navedenom ugovoru izvedeni radovi na izgradnji instalacija, vodovoda i kanalizacije na sportskoj dvorani i izgradnja tribine na gradskom stadionu i da će biti plaćeni po ispostavljenim i overenim situacijama. Za izvedene radove Privredno društvo Montera je ispostavilo Direkciji 12 privremenih situacija potpisanih od strane izvođača radova, nadzornog organa i investitora, a ispostavljena je i okončana situacija po osnovu ugovora o izvođenju radova prva faza sa Aneksom i Aneksom 2, Aneksom 3 i 4, kao i po osnovu Sporazuma o raskidu ugovora o izgradnji sportske hale, druga faza od 08.11.2010. godine.

Na potraživanju Montera doo Beograd, prema pravnom prethodniku tuženog upisano je založno pravo u registar zaloge pod brojem 3L – 1bb 10/2009 od 11.09.2009. godine, na osnovu ugovora o založnom pravu od 20.08.2009. godine. Ugovor je zaključen između tužioca kao založnog poverioca i zalogodavca Montera, radi obezbeđenja potraživanja tužilačke banke po osnovu ugovora o izdavanju garancije, ugovora o kreditnoj liniji, ugovora o kreditu. Založeno je potraživanje Montera prema tuženom po osnovu ugovora o javnoj nabavci – izvođenju radova na izgradnji sportske dvorane u bloku 4 u Inđiji, prva faza, a maksimalan iznos potraživanja je 2.123.281 evro. Utvrđeno je da je dana 13.10.2009. godine, JP Direkcija dobila od banke obaveštenje o postojanju zaloge upisane u registar, a da je dana 30.08.2011. godine primila i izvod iz registra založnog prava na pokretnim stvarima ZL 16609/2009 od 13.08.2011. godine. Direkcija je počela sa uplatama banci nakon prijema izvoda iz registra založnog prava, odnosno od 23.09.2011. godine. Uplatu je vršila do obustave izvršnog postupka pred prvostepenim sudom pod brojem Iv 30943/11 od 16.03.2016. godine, koje rešenje o izvršenju je doneo Privredni sud u Beogradu na osnovu tužiočevog predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave protiv izvršnog dužnika Montera. Pod brojem Iv 30943/2011 doneto je rešenje kojim je izvršenje određeno popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari, a u toku postupka sredstvo izvršenja je promenjeno tako što je Zaključkom od 28.04.2014. godine određeno izvršenje zaplenom potraživanja koje izvršni dužnik „Montera“ ima prema svom dužniku - JP „Direkcija za izgradnju Opštine Inđija“ , po osnovu izdatih, overenih i potpisanih 12 privremenih i 13-te okončane situacije. Zalogom su obezbeđena potraživanja tužioca, banke po osnovu dva ugovora o kreditu, oba po 2.000.000 evra i po ugovoru o izdavanju bankarske garancije osnovni iznos obezbeđenog potraživanja je 2.000.000 evra, dok je Privredni sud u Beogradu doneo rešenje o izvršenju kojim je „Montera“ obavezana da izvršnom poveriocu „Raiffeisen Banka“, po osnovu dva kredita isplati iznose od 784.599,46 evra i 749.062 evra sa pripadajućom kamatom. Zaključak Privrednog suda od 28.04.2014. godine Direkcija je primila 07.05.2014. godine a „Montera“ 08.05.2014. godine. „Raiffeisen Banka“, a.d. Beograd je založno pravo na zaplenjenom potraživanju koje nije bila predmet ugovora o zalozi, stekla 08.05.2014. godine shodno članu 154. Zakona o izvršenju i obezbeđenju kada je ovo pravo upisano kod nadležne Agencije za privredne registre. Između tužilačke banke kao založnog poverioca i tuženog kao dužnika založenog potraživanja zaključen je Sporazum o načinima i rokovima izmirenja obaveza, utvrđen je nesporni preostali dug, kamata, ugovoreno je plaćanje u 32 jednake mesečne rate, te konstatovano da je izvršeno umanjenje za nesporno izvršenu uplatu od 577.986.567,76 dinara čija je protivvrednost 5.763.758,24 evra.

Nad društvom „Montera“ otvoren je stečaj rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 78/15 od 26.10.2015. godine. U tom postupku tužilačka banka je podnela prijavu potraživanja kao razlučni i kao stečajni poverilac. Utvrđena je osnovanost obezbeđenog potraživanja u iznosu od 658.413.759,91 dinar, a osporeno je 60.055.650,00 dinara na ime kamate na glavni dug. I Direkcija je u stečajnom postupku podnela prijavu potraživanja za plaćanje vršeno stečajnom dužniku „Montera“ te prijavila potraživanje u iznosu od 710.089.689,66 dinara.

Nižestepeni sudovi su saglasni u stavu da tužilac nema razlučno potraživanje prema „Monteri“ zbog čega bi bio dužan da svoje potraživanje realizuje u okviru stečajnog postupka koji se sprovodi nad „Montera“ doo Beograd. I prema stanovištu Vrhovnog suda izraženog u odluci Prev 233/2019, u postupku izvršenja koje je tužilačka banka vodila protiv tužioca po tužbi za glavno mešanje kao svog dužnika, donet je Zaključak kojim je na tužioca, banku, preneto potraživanje koje izvršni dužnik „Montera“ ima prema svom dužniku JP „Inđija put“, a zaključak o prenosu je donet pre nego što je nad „Monterom“ otovren stečajni postupak koji je otvoren 26.10.2015. godine. Iz toga sledi da potraživanje koje je bilo predmet prenosa u izvršnom postupku nije bilo deo stečajne mase zbog čega se na njemu nije ni moglo steći razlučno pravo. Takođe nižestepeni sudovi zaključuju da je prema odredbi člana 11. Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar, obaveza dužnika založenog potraživanja da isplatu vrši založnom poveriocu nastaje od prijema obaveštenja, nezavisno od toga da li mu je dostavljen izvod iz javnog registra, o čemu je Vrhovni sud svoj stav iskazao u odluci Prev 233/2019.

Prvostepeni sud delimično usvaja, a delimično odbija tužbeni zahtev tužioca. Drugostepeni sud delimično preinačava odluku prvostepenog suda i usvaja tužbeni zahtev za potraživanje umanjeno za uplate izvršene tužiocu, ali ne i za uplate vršene trećim licima, pa ni za one koje su izvršene po ugovoru o faktoringu zaključenom pre ugovora o založnom pravu jer su uzete u obzir prilikom utvrđenja visine potraživanja koje je predmet zaloge, a uplate po ugovoru o faktoringu zaključenom posle zasnivanja založnog prava, jer ne mogu biti od uticaja na visinu potraživanja tužioca..

Vrhovni sud nalazi da je odluka drugostepenog suda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Revident istrajava na stanovištu da je obaveza tuženog kao dužnika izvođača radova za naknadu za izvedene radove, da isplatu vrši založnom poveriocu mogla nastati tek po prijemu izvoda iz registra. Navodi revidenta da je član 11. Zakona o o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar, pogrešno primenjen, nisu osnovani.

Član 11. zakona koji nosi naslov „Dejstvo zaloge potraživanja“, propisuje da dužnik založenog potraživanja može ispunjavati svoju obavezu zalogodavcu dok ne bude pismeno obavešten o nastanku založnog prava. O tome ga mogu obavestiti zalogodavac ili založni poverilac. Od dana dostavljanja obaveštenja o postoanju založnog prava dužnik založenog potraživanja može ispuniti dug samo založnom poveriocu, a ne i zalogodavcu, osim ako je založni poverilac dao drukčija uputstva. Izvod iz registra o tome da poverilac ima založno pravo na potraživanju je dokaz za dužnika založenog potraživanja da potraživanje isplati založnom poveriocu.

Iz navedenog sledi založni poverilac ili zalogodavac imaju samo obavezu: da dostave obaveštenje dužniku založenog potraživanja; da obaveštenje mora biti u pisanoj formi i da je sadržina obaveštenja da je založno pravo nastalo. Založno pravo se prema članu 4. istog zakona stiče, odnosno nastaje danom upisa u javni registar. Prema zakonsoj odredbi, ne postoji obaveza dostave izvoda iz registra. To je u skladu sa pravilom da se založno pravo stiče upisom u registar, da je registar zaloge javan, da je dostupan svim licima bez obzira na mesto i teritoriju sa koje se pristupa registru, te da dužnik ima mogućnost da pribavi izvod iz registra, a to jeste u njegovom interesu, jer mu izvod služi kao dokaz o plaćanju založnom poveriocu.

U konkretnom slučaju tuženi je primio obaveštenje 13.10.2009. godine od založnog poverioca, banke i od tada je po zakonu bio dužan da plaćanje vrši založnom poveriocu.

Revident neosnovano ističe da prema odredbi člana 11. zakona založni poverilac može dati uputstvo da se uplata vrši na drugačiji način, pa i dužniku poveriocu založnog potraživanja, te da je u skladu sa tim ovo bilo deo dogovora među strankama.

Po svojoj prirodi uputstvo je jednostrana izjava volje. Po zakonu samo založni poverilac ima ovlašćenje za davanje uputstva i saglasnost dužnika založenog potraživanja nije potrebna. Stoga je bez uticaja da li se dužnik izričito ili prećutno saglasio sa datim uputstvom, jer je bez obzira na to dužan da po njemu postupi. Suprotno navodima revidenta ne postoji mogućnost da se založni poverilac prećutno saglasi sa postupanjem dužnika. Uputstvo se ne može dati prećutno, već samo izričito. Inicijativa za davanje uputstva mora poticati od lica koje je na to ovlašćeno, a to je založni poverilac. Tim pre u situaciji kada je založno pravo uspostavljeno radi obezbeđenja potraživanja iz ugovora o kreditu koji se obavezno zaključuje u pisanoj formi, po ugovoru o zalozi koji takođe mora biti zaključen u pisanoj formi, ne bi mogli imati dejstvo neformalni sporazumi. Zato revizijski navodi o dogovoru da se izvođač radova „održi u životu“ i slično nisu od uticaja na odluku o ovoj pravnoj stvari, te je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su posle prijema obaveštenja samo uplate izvršene založnom poveriocu mogle dovesti do gašenja odnosno umanjenja obaveze ovde tuženog kao dužnika.

Neosnovani su revizijski navodi da je o razlučnom pravu banke tužioca pravnosnažno presuđeno u stečajnom postupku. Odredbe o pravnosnažnosti presude se ne mogu primeniti na rešenja i zaključke donete u stečajnom postupku, a o razlozima nepostojanja razlučnog prava tužioca Vrhovni sud je već iskazao stav u odluci Prev 233/2019. potraživanje preneto u izvršnom postupku pre pokretanja stečaja nad društvom Montera, u vreme otvaranja stečaja nije bilo deo stečajne mase i na njemu se nije moglo steći razlučno pravo. O tome su nižestepeni sudovi dali jasno obrazloženje.

Nisu osnovani ni revizijski navodi da je prema odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, naplata prenetog potraživanja mogla biti izvršena samo u izvršnom postupku te da je pravo prestalo momentom obustave izvršnog postupka zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečaja nad društvom „Montera“. Tačno je da Zakon o izvršenju i obezbeđenju razlikuje prenos potraživanja radi naplate i prenos umesto isplate i da se u konkretnom slučaju radilo o prenosu radi naplate, ali iz toga sledi da je od momenta prenosa potraživanja sticalac aktivno legitimisan da potražuje isplatu od dužnika i to ne samo u tom izvršnom postupku, već i u parničnom postupku, kakav je ovde slučaj. Zbog obustave izvršenja nisu ukinute sprovedene radnje, pa ni izvršna radnja prenosa potraživanja zaključkom od 28.04.2014. godine, preduzeta pre pokretanja stečaja nad Društvom „Montera“.

Neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni odredbi ZOO, koje uređuju pravo na ugovornu kaznu. Nižestepeni sudovi su obrazložili svoj stav da je tuženi izgubio pravo na isplatu ugovorne kazne, s obzirom da ovaj zahtev nije blagovremeno podnet. Prema stanovištu prvostepenog suda zahtev se mogao najdocnije istaći u zapisniku o primopredaji, a prema stanovištu drugostepenog suda već kod izjave o raskidu. Revident smatra da nije neblagovremen zahtev za isplatu ugovorne kazne istaknut u zapisniku o konačnom obračunu s obzirom na sadržinu zapisnika o primopredaji prema kome je za naredna tri dana odloženo preuzimanje materijala, predaja ključeva i slično.

Prema članu 273. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima, poverilac ne može zahtevati ugovornu kaznu zbog zadocnjenja ako je primio ispunjenje obaveze, a nije bez odlaganja saopštio dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu. Zakon ne uređuje šta se podrazumeva pod pojmom „bez odlaganja“ koji je u zakonu upotrebljen i u drugim situacijama (npr. u vezi prigovora na materijalne nedostatke). U praksi se pod tim, kao i pod pojmom „odmah“ po pravilu podrazumevao najduže rok od 8 dana.

Prema stanovištu ovog suda rok „bez odlaganja“ nije počeo da teče od sačinjavanja konačnog obračuna, već od izvršene primopredaje o kojoj je sačinjen zapisnik, bez obzira na odloženu predaju ključeva, materijala, jer je primopredaja u bitnom izvršena. I kada bi bili osnovani navodi da je primopredaja izvršena tek 03.06.2013. godine, isticanje zahteva za ugovornu kaznu na zapisniku o konačnom obračunu od 17.06.2013. godine ne bi bilo blagovremeno, s obzirom na uspostavljeni standard da se pod tim podrazumeva najduže rok od osam dana.

Iz svega navedenog sledi da je pravilna odluka drugostepenog suda da delimično preinači prvostepenu presudu i usvoji tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa koji je obračunat u nalazu veštaka tako što su uzete u obzir sve uplate koje je tuženi vršio na račun tužioca, a nisu uzete u obzir uplate vršene na račun Privrednog društva „Montera“ ili trećih lica, sa kamatom kako je opredeljena, pravilno ocenjujući da je od momenta prijema obaveštenja tuženi imao obavezu da isplatu vrši založnom poveriocu, da mu je preneto potraživanje u izvršnom postupku, da je aktivno legitimisan da od dužnika založenog potraživanja zahteva isplatu, da je neblagovremeno podnet zahtev za isplatu ugovorne kazne, zbog čega nisu postojali uslovi da se potraživanje umanjuje za iznos obračunate ugovorne kazne, kao i da nisu osnovani navodi da postoji prećutna saglasnost da se uplate i nakon prijema obaveštenja ne vrše založnom poveriocu već poveriocu iz osnovnog pravnog posla o izvođenju radova.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci ove presude.

Odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka- zahtev tuženog jer u sporu nije uspeo, a zahtev tužioca jer ti troškovi nisu bili neophodni za vođenje revizjskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Jasmina Stamenković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković