Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP što ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom pred drugostepenim sudom, pred kojim je otvorena rasprava u smislu odredbe člana 383. stav 4. ZPP, tužilac je bio član Omladinske zadruge „Faks“ iz Kragujevca i kod tuženog je bio angažovan kao zadrugar te zadruge, po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima tokom spornog perioda i to od 01.01.2013. godine do 16.12.2013. godine, od 15.01.2014. godine do 31.12.2014. godine i od 15.01.2015. godine do 10.11.2015. godine. Rad je započeo na poslovima magacionera, a u spornom periodu je obavljao poslove vozača kombija i razvoza štampe. Ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, tokom spornog perioda, nije ugovorena cena rada po radnom času, niti radno vreme. Tužilac je naveo da mu je naknada za rad u početku bila 18.000,00 dinara, a u utuženom periodu 23.000,00 dinara i isplaćivana je na ruke tako što je 01. u mesecu primao 10.000,00 dinara, a 10. u mesecu preostali iznos od 13.000,00 dinara. Iznos od 1.150,00 dinara nije bila ugovorena dnevnica za rad kod tuženog, nego se sa kolegom interno dogovorio da mu on za dan kad ga menja daje ovaj iznos. U vezi načina rada i iznosa naknade za rad se dogovarao sa BB kojim mu je lično naložio da u putnim nalozima upiše vreme – početak vožnje i da na taj početak doda 4 sata, a da ne upiše stvarno vreme koje je proveo na putu. Nije vodio ličnu evidenciju o vremenu provedenom na radu, a vreme polaska vozila zavisilo je od vremena štampe novina. U 2013. godini nije imao godišnji odmor, a u 2014. i 2015. godini mu je rečeno da ima 14 dana odmora u koji ulaze i vikendi i on je za 2014. i 2015. godine iskoristio godišnji odmor. Prema nalazu veštaka saobraćajne struke, koji je izvršen na osnovu putnih naloga koji glase na ime tužioca i uvida u GPS sistem, za relaciju Čačak – Bistrica – Čačak potrebno je najmanje 7 sati vožnje, tako da putni nalozi i popunjeno vreme od 4 sata nisu u skladu sa realnim vremenom potrebnim za obavljanje aktivnosti tužioca. Veštak ekonomsko-finansijske struke utvrdio je visinu utuženih potraživanja za ostvareni prekovremeni rad u dve varijante i to: u prvoj varijanti za iskazivanje zarade tužioca za period kada tuženi nije imao dokumentaciju o vremenu provedenom na radu, primenjena je prosečna cena rada za period od maja 2014. godine i 2015. godinu (tuženi nije dostavio evidentirane sate rada tužioca za period od januara 2013. do aprila 2014. godine) koja je iznosila 174,15 dinara i u drugoj varijanti gde je primenjena cena rada prema fiksnoj isplaćenoj zaradi (9.000,00 dinara) i mesečnom proseku radnih sati od 168 sati, što iznosi 53,57 dinara.

Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja odbio tužbeni zahtev na osnovu člana 30. stav 1, 108. stav 1. tačka 3, 114. stav 1. i 197. stav 1. tačka 1. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda pravilna je odluka drugostepenog suda kojom je odbijen tužbeni zahtev.

Naime, radni odnos se shodno članu 30. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 sa svim izmenama i dopunama) zasniva ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku. Odredbom člana 197. ovog zakona propisano je da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. U konkretnom slučaju tužilac je angažovan na obavljanju poslova i zadataka kod tuženog na osnovu više zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima i u spornom periodu je obavljao poslove vozača kombija i razvoza štampe. Imajući u vidu karakter posla i zaključene ugovore o privremenim i povremenim poslovima, zakon ovu vrstu rada tretira kao rad van radnog odnosa i isplaćuje se ugovorena naknada za rad. U konkretnoj situaciji zaključenim ugovorima o privremenim i povremenim poslovima tokom spornog perioda, nije ugovorena cena rada po radnom času niti radno vreme, a tužilac na kome je bio teret dokazivanja u smislu člana 231. ZPP nije dokazao koliko je iznosila cena rada i broj ostvarenih sati eventualno faktičkog rada kod tuženog za utuženi period, kako pravilno zaključuje drugostepeni sud. Stoga su pravno prihvatljivi razlozi drugostepenog suda da ne prihvati nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke ni u prvoj ni u drugoj varijanti s obzirom na navedeno odsustvo dokaza za obim i visinu naknade za ostvareni faktički rad kod tuženog.

Osim toga, ugovor o privremenim i povremenim poslovima predstavlja rad van radnog odnosa, što znači da se na tužioca ne primenjuju odredbe Zakona o radu o pravima iz radnog odnosa, kako što je godišnji odmor, već ima samo ona prava po osnovu rada koja su utvrđena konkretnim ugovorom.

Navodima revizije tužioca o tome da je sve vreme bio radno angažovan za obavljanje poslova koji, po svojoj prirodi, ne predstavljaju privremene i povremene poslove, već su u pitanju poslovi istovrsne prirode iz delatnosti rada tuženog, nisu od uticaja na pravilnost pobijane odluke. Tužilac nije vodio postupak za utvrđenje ništavosti zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima, niti je dokazao u tom svetlu stalnost i neprekidni kontinuitet rada kod tuženog. Ostalim revizijiskim navodima se faktički osporava činjenično stanje i ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 231. ZPP, kroz iznošenje sopstvenog viđenja vremena obavljanja rada i cene rada, koji nisu prihvatljivi, s obzirom da je drugostepeni sud prema činjenicama utvrđenim pravilno izveo zaključak da tužilac nije dokazao obim i visinu naknade za ostavareni rad.

Iz iznetih razloga na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen, jer navedeni troškovi nisu bili potrebni u postupku odlučivanja po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković