Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 519/2025 od 28.03.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavu drugom izreke, tako što je tužbeni zahtev za isplatu regresa za korišćenje gopdišnjeg odmora odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka, sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 261.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija izjavljena protiv stavova drugog i trećeg izreke pobijane presude je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011… 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega u ovom delu nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u navedenom delu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme na poslovima „rukovodilac službe za ...“ po aneksu ugovora o radu od 31.03.2015. godine, prema kom se zarada utvrđuje na način da se cena rada za najjednostavniji rad utvrđena zakonom množi koeficijentom 4,30. Rešenjem Agencije za privredne registre od 14.02.2017. godine, usvojena je registraciona primena pokretanja postupka likvidacije nad tuženim. Veštak ekonomsko-finansijske struke Momčilo Aritonović je izvršio obračun manje isplaćene zarade u odnosu na minimalnu zaradu (cena rada prema odluci socijalno ekonomskog saveta RS po času za standrardni učinak i puno radno vreme, kao minimalna cena rada) i obračun regresa za godišnji odmor, prema članu 66. PKU za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 27 od 18.03.2015. godine), a veštak Siniša Božilović je u nalazu naveo da je tuženi tužiocu u celosti obračunao i isplatio zaradu u skladu sa ugovorom i odredbama zakona i opštih akata koji su bile relevantne za utuženi period, da se osnovna zarada utvrđuje na osnovu koeficijenta posla, cene rada za najjednostavniji rad, koeficijent 1 i mesečnog fonda radnih časova za svaki mesec za koji se vrši isplata, a u odnosu na naknadu regresa za godišnji odmor obračun je izvršen prema odluci od 02.06.2017. godine, odnosno prema članu 41. PKU za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti Grada Vranja („Službeni glasnik Grada Vranja“, br. 9 od 16.06.2015. godine). Kako se veštaci nisu usaglasili u pogledu obračuna određeno je treće veštačenje od strane „Gradskog zavoda za veštačenje“ Beograd. Prema njihovom nalazu od 26.05.2022. godine izvršen je obračun na osnovu podataka iz obračuna zarade proverom obračunatih i isplaćenih zarada tužiocu u spornom periodu po svakoj kategoriji i to za prisutnost na radu, minuli rad, topli obrok, stimulaciju, naknade primenom parametara o broju sati i ceni rada, te je utvrđeno da je tuženi u spornom periodu isplatio tužiocu neto zaradu u iznosu od 2.281.639,57 dinara, u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora i člana 111. i 112. Zakona o radu, koji iznos je veći u odnosu na onaj da je obračun vršen po minimalnoj ceni rada po času. U odnosu na regres prikazan je obračun za sporni period prema odredbama zakona i kolektivnog ugovora u dve varijante i to: po prvoj varijanti obračun za 2015. godinu je izvršen u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora i ugovora o radu, pa tuženi nije isplatio tužiocu regres za 2015. godinu u iznosu od 36.139,53 dinara, a prema drugoj varijanti datoj u skladu sa PKU za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji RS i PKU za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti Grada Vranja potraživanje za 2013, 2014. i 2015. godinu ukupno iznosi 107.239,86 dinara. U izjašnjenju veštaka zavoda od 07.10.2024. godine objašnjeno je da u programima poslovanja nije bila predviđena isplata regresa za korišćenje godišnjeg odmora za sporni period. Cena rada kod tuženog obračunava se po masi sredstava koja se tuženom određuje odlukom o budžetu Grada Vranja za određenu godinu, a što se utvrđuje Programom poslovanja poslodavca, pa tuženi kao indirektni korisnik budžeta može da koristi samo odobrena sredstva.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo i ocenio da tužbeni zahtev za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije osnovan, u ovom delu preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 1. Zakona o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ br. 108/13) propisano je da se ovim zakonom uređuje umanjenje neto zarade i neto drugih primanja zaposlenih, odnosno angažovanih lica u javnom sektoru Republike Srbije, uz određene izuzetke propisane ovim članom zakona. Prema članu 2. zakona, javni sektor Republike Srbije čine između ostalog i javna preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno lokalna samouprava, kao i subjekti čiji je osnivač javno preduzeće. Zarada zaposlenog u javnom sektoru obuhvata: zaradu, odnosno platu i naknadu zarade, odnosno plate u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose, osim za zaposlenog u javnom sektoru koji je upućen u inostranstvo radi obavljanja poslova za pravna lica - rezidente Republike za kojeg je zarada isplaćeni novčani iznos za izvršeni rad, dok drugo primanje zaposlenog u javnom sektoru predstavlja svaki prihod koji ostvaruje zaposleni u javnom sektoru od isplatioca prihoda kao ugovorenu naknadu za rad finansiranu iz sredstava tog isplatioca prihoda ili drugog lica iz javnog sektora, a koji se ne smatra zaradom u skladu sa ovim zakonom. Članom 3. zakona propisano je da umanjeni neto prihod zaposlenog u javnom sektoru predstavlja neto prihod pomnožen koeficijentom za umanjivanje koji je bliže određen ovim članom. Član 4. stav 1. navedenog zakona propisuje da je isplatilac prihoda dužan da obračuna, obustavi i na propisani uplatni račun budžeta Republike Srbije prenese zbir razlika za uplatu obračunatih za svako lice zaposleno u javnom sektoru istoga dana kada ovim licima isplaćuje umanjeni neto prihod, dok je stavom 2. propisano da po isteku kalendarskog tromesečja, a najkasnije do 15. u prvom mesecu narednog kalendarskog tromesečja, Poreska uprava kontroliše da li je za prethodno kalendarsko tromesečje neto prihod zaposlenih u javnom sektoru umanjen u skladu sa ovim zakonom.

Odredbom člana 1. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarade drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, broj 116/14 – stupio na snagu 28.10.2014. godine) propisano je da se ovim zakonom privremeno uređuje osnovica, odnosno vrednost radnog časa, vrednost boda i vrednost osnovne zarade, za obračun i isplatu plata, odnosno zarada kao i drugih stalnih primanja izabranih, imenovanih, postavljenih i zaposlenih lica kao korisnika javnih sredstava sa ciljem očuvanja finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plate i zarada u javnom sektoru. U članu 3. stav 1. navedenog zakona, propisano je da se u ovom zakonu platom smatra zarada zaposlenog kod korisnika javnih sredstava utvrđena u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose, odnosno plate izabranog, imenovanog i postavljenog lica, zaposlenog kod korisnika javnih sredstava utvrđenog u skladu sa zakonom koji uređuje platu u državnim organima, organima lokalne vlasti, organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja i javnim službama. U članu 4. istog zakona, propisano je da su ništave odredbe opšteg ili pojedinačnog akta kojima se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi, na osnovu kojih se povećava iznos plata i drugih stalnih primanja kod subjekata iz člana 2. ovog zakona, donet za vreme primene ovog zakona.

Članom 104. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Odredba člana 105. Zakona o radu propisuje da se zarada sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1.). Pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra se zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade (stav 2.). Pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju se sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4) i 5), člana 118. tač. 1-4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. ovog zakona (stav 3).

Tuženi je korisnik budžetskih sredstava i na njega se, osim pomenutog zakona, primenjuju Zakon o budžetu i Zakon o budžetskom sistemu, pa obaveze koje preuzima moraju odgovarati aproprijaciji koja mu je odobrena za tu namenu u odgovarajućoj budžetskoj godini (član 54. Zakona o budžetskom sistemu).

Pod zaradom se smatraju primanja iz radnog odnosa kao što je, između ostalog, i naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, a što proizlazi iz odredbe člana 105. Zakona o radu, pa pojam zarade u skladu sa Zakonom o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, podrazumeva zaradu utvrđenu u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose. Drugačijim tumačenjem pojma zarade ne bi bio ispunjen cilj Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava (član 1), jer bi to značilo selektivnu primenu zakona, imajući u vidu i da koeficijent za obračun plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, na koje se kao i na zaposlene kod tuženog primenjuje Zakon o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava.

S obzirom da su pravila iz Zakona o privremenom uređivanju osnovnice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, Zakona o budžetu i Zakona o budžetskom sistemu imperativne prirode koja se moraju bezuslovno poštovati, bez prava da se u njima bilo šta menja, kod budžetskog finansiranja plata kod tuženog nije moguće primeniti korektivno pravilo iz člana 8. stav 2. Zakona o radu jer je upravo zakonom određen način utvrđivanja osnovice za plate. Zbog toga i po shvatanju ovog suda, odredbe Posebnog kolektivnog ugovora, donete pre stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, ništave su i kao takve ne mogu da proizvode pravno dejstvo (PKU ne može biti suprotan zakonu na osnovu člana 103. ZOO u vezi člana 240. Zakona o radu), usled čega tužbeni zahtev nije osnovan, kako je to pravilno ocenio drugostepeni sud.

Navodima revizije se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. Odluka drugostepenog suda zasnovana je na činjeničnom stanju utvrđenom tokom prvostepenog postupka iz koga je drugostepeni sud izveo drugačiji činjenično pravni zaključak i primenom odredaba materijalnog prava doneo drugačiju odluku od prvostepenog suda, za koju su dati dovljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Odluka revizijskog suda na koju se tužilac poziva u reviziji doneta je u postupku u kom je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, što nije situacija u konkretnom slučaju.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu trećem izreke pobijane presude, jer je doneta prema konačnom uspehu stranaka u sporu pravilnom primenom čl.153, 154, 163. i 165. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije izjavljene protiv pobijane presude u preostalom delu, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe stava 1. tog člana.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o radu, Zakona o budžetu, Zakona o budžetskom sistemu, Zakona o utvrđivanju maksimalne zarde u javnom sektoru, Zakona o javnim preduzećima i Uredbe o načinu i kontroli obračuna isoplate zarade u javnim preduzećima odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu isplati razliku između isplaćene do pripadajuće zarade, za period od 01.07.2013. godine do 31.07.2016. godine, jer je ocenom dokaza utvrđeno da je tužiocu u spornom periodu zarada obračunata i isplaćena u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora i člana 111. i 112. Zakona o radu u iznosu većem od minimalne zarade. Pravnosnažno rešenje o troškovima drugostepenog postupka, sadržano u stavu četvrtom izreke pobijane presude, doneto je primenom člana 154. i 165. ZPP, nakon ocene drugostepenog suda da tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova za sastav odgovora na žalbu jer to nije bila potrebna radnja za odlučivanje u žalbenom postupku.

Odluke nižestepenih sudova zasnovane su na primeni odgovarajućih odredbi materijalnog prava i u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama ovog suda prema kom ugovorena cena rada može biti niža od minimalne cene rada koju određuje Socijalno-ekonomski savet, ali iznos koji poslodavac isplati zaposlenom na ime zarade ne sme biti niži od minimalne zarade.

Revizijom se, s pozivom na pogrešnu primenu materijalnog prava, osporava i odluka o troškovima žalbenog postupka. Po oceni Vrhovnog suda, odluka o troškovima parničnog postupka kao sporednog potraživanja, ne predstavlja pravno pitanje od opšteg interesa, niti pravno pitanje koje bi se razmatralo u interesu ravnopravnosti građana. To nije pitanje koje iziskuje novo tumačenje prava ili usklađivanje sudske prakse.

Imajući u vidu navedeno, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP u vezi člana 420. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese. (član 403. st.1.i 3.)

Odredbom člana 441. ZPP propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 10.08.2016. godine. Vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude je 1.180.636,91 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Odredbom člana 28. stav 1. ZPP je propisano da se, ako je, između ostalog, za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema članu 2. istog člana ne uzimaju u obzir, između ostalog, troškovi postupka ako ne čine glavni zahtev.

U konkretnom slučaju revizija je izjavljena i protiv rešenja kojim je odlučeno o troškovima žalbenog postupka, što u ovoj pravnoj stvari ne predstavlja glavni zahtev već sporedno potraživanje, zbog čega revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, u vezi člana 420. stav 6. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković