Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je podneo dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, zbog prekoračenja tužbenog zahteva učinjenog u postupku pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011… 10/23 – dr. zakon) i zaključio da je revizija osnovana, zbog sledećeg.

Jeste prekoračen tužbeni zahtev od strane drugostepenog suda. Drugostepenom presudom tuženi je obavezan da tužiocu plati glavni dug od 24.139.039,83 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose koji u zbiru iznose 25.551.107,57 dinara, što je veća osnovica od glavnog duga za 1.412.067,74 dinara, i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 13.255.398,40 dinara od 23.12.2016. godine do 20.09.2019. godine. Međutim, i u odgovoru na reviziju tužilac je naveo da je tužbenim zahtevom tražio zakonsku zateznu kamatu na iznos od 24.139.039,83 dinara (dakle ne na 25.551.107,57 dinara). Nadalje, naveo je i da mu nije dosuđen iznos kapitalizovane zatezne kamate kako je tražio tužbenim zahtevom sa pripadajućom zateznom kamatom od dana utuženja do isplate, već je tuženi obavezan da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 13.255.398,40 dinara za period od 23.12.2016. godine do 20.09.2019. godine. Tužbenim zahevom je tužilac na ime uglavničene zatezne kamate na osnovicu od 13.255.398,40 dinara za period od 23.12.2016. godine do 20.09.2019. godine tražio 4.047.741,36 dinara, pa se opisno dosuđene zakonske zatezne kamate na navedenu osnovicu za period od 23.12.2016. godine do 20.09.2019. godine ne mogu dovesti u vezu za traženim iznosom za taj period od 4.047.741,36 dinara, i ne može oceniti da li su dosuđene kamate u granicama postavljenog tužbenog zahteva. Navedeno jeste razlog za ukidanje drugostepene presude u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev tužioca, po odredbi člana 407. stav 1. tačka 5. i člana 417. Zakona o parničnom postupku.

Prema sadržini drugostepene presude, tužbeni zahtev tužioca odnosi se na iznose na ime 3 privremene situacije koje je tužilac ispostavio tuženom za radove u ulici ... broj ..., zatim na zateznu kamatu na dug plaćen u docnji po okončanom računu broj 15-12/16 od 15.12.2016. godine za radove u ul. ... ..., i na umanjenje okončane situacije za radove izvedene u ulici ... broj ... . Odbijen je tužbeni zahtev za umanjenje okončane situacije, u kom delu nije izjavljena revizija.

Utvrđeno je da je ugovor o izvođenju radova na objektu u ... ... raskinut od strane tuženog 20.05.2020. godine i da na taj dan radovi nisu izvedeni u potpunosti (strana 18. stav 6 drugostepene presude). Drugostepeni sud je pravilno zaključio da u situaciji kada postoje privremene situacije potpisane i overene od strane tuženog, teret dokazivanja da su radovi navedeni u privremenim situacijama izvedeni nekvalitetno ili da nisu izvedeni u količinama koje su navedene, pada na teret tuženog. Međutim, pozivom na odredbe Posebnih uzansi o građenju smatra relevantnim samo pismene primedbe, a tuženi nije dostavio dokaz da je na ispostavljene tri privremene situacije stavio pismene primedbe. Tuženi u reviziji ističe pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu primena odredaba Posebnih uzansi o građenju, koje se odnose na primedbe na izvedene radove. Vrhovni sud ukazuje da je u prvostepenoj presudi sadržano (na strani 13.) da se primenjuju Posebne uzanse o građenju s obzirom da primena uzansi nije isključena ugovorom. Drugostepeni sud takođe primenjuje Posebne uzanse o građenju. Međutim, prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima iz člana 1107. stav 1. odredba opštih ili posebnih uzansi kojom se utvrđuje pretpostavka da su ugovorne strane pristale na primenu uzansi, ukoliko ih nisu ugovorom isključile, neće se primenjivati posle stupanja na snagu ovog zakona, što znači da do primene uzansi ne dolazi time što njihovu primenu ugovorne strane nisu isključile, već upravo obrnuto, njihova primena mora biti ugovorena, na šta upućuje i odredba stava 3. istog člana zakona.

Sama činjenica da su u ugovoru stranke ugovorile izdavanje privremenih situacija, osiguranje od uobičajenih rizika radova i vođenje građevinskog dnevnika, nije ugovaranje primene uzansi o građenju. To nije klauzula kojom se ugovara primena Posebnih uzansi o građenju, a pomenute institute poznaje i zakon i tehničko- građevinska praksa. Stoga, sam po sebi zaključak drugostepenog suda da prigovori na kvalitet i količinu izvedenih radova moraju biti isključivo u pismenoj formi nema utemeljenje u iznetoj primeni materijalnog prava iz člana 8. stav 4. Posebnih uzansi o građenju.

Zbog iznetog se za sada ne može prihvatiti za pravilnu odluka o dosuđenju iznosa po tri privremene situacije, za radove u ... ..., i to kod raskinutog ugovora zato što tužilac radove nije izveo u celosti.

Tuženi je u toku postupka isticao da tužiocu ne pripada iznos na ime PDV-a prema odredbama ugovora (ukupno 23.643.812,40 dinara), već iznos bez PDV-a od 16.253.817,38 dinara. Drugostepeni sud obrazlaže (na strani 17.) da je prvostepenom sudu bilo ukazano da treba otkloniti nedoumicu u pogledu činjenice da li iznos duga tuženog prema tužiocu treba da sadrži i PDV. Nadalje drugostepeni sud utvrđuje da je u članu 2. Ugovora o izvođenju radova utvrđeno da je vrednost radova prema količinama i vrednostima iz ponude bez PDV-a, da iznosi 398.214,00 evra i ništa više, i obrazlaže da je u tom slučaju bez uticaja ko je na taj iznos kasnije platio PDV. Međutim, drugostepenom presudom je usvojen tužbeni zahtev za 24.139.039,83 dinara (šta više u zbiru pojedinačnih iznosa 25.551.107,37 dinara) bez iznetih razloga o primeni materijalnog prava kako je prethodno navedeno. Zbog toga se pravilnost primene materijalnog prava u navedenom delu za sada ne može prihvatiti.

Tuženi u reviziji osporava pravilnost činjenično-pravnog zaključka drugostepenog suda da je tuženi sa tužiocem zaključio ugovor o zakupu stanova 2. i 3. u zgradi u ulici ... broj ..., te da je tužiocu dao pravo da te stanove izdaje u zakup i koristi za sopstvene potrebe, na osnovu pogrešne ocene nepotpisanog od strane tuženog Ugovora o ustupanju prava na korišćenje objekta, zbog čega je odbio protivtužbeni zahtev za isplatu 14.745.812,80 dinara na ime neosnovanog obogaćenja tužioca neosnovanim ubiranjem zakupnine za te stanove.

U pogledu tužbenog zahteva za zakonske zatezne kamate za docnju u plaćanju okončane situacije, tuženi osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja o docnji tuženog u plaćanju iznosa od 13.255.398,40 dinara za radove na objektu u ulici ... ... s obzirom na sporazum stranaka da tužilac stekne svojinu na stanu br.2. na ime naknade za te radove, da je tužilac taj stan koristio od 15.09.2016. do 16.08.2019. godine, te kasniji zahtev tužioca da se taj stan proda i od iznosa kupoprodajne cene da se tužiocu isplati naknada, te je tako i isplaćeno, po sporazumu stranaka 13.255.39840 dinara za radove na objektu u ... ... i 148.224,56 evra kao avans za radove u ... ..., a zatim još 20.000,00 evra.

U vezi sa ovim navodima revizije stoje navodi tužbe, prema kojima je tuženi predložio da obaveze po okončanom računu za radove na objektu u ul. ... br. ... preda tužiocu predmetni stan, pa je tužilac trebalo da umanji iznos okončane situacije za cenu stana od 70.000 evra, da je tuženi tužiocu predao stan broj 2 i broj 3. kao sredstvo obezbeđenja jer ugovori o prodaji stanova nisu bili sačinjeni. Zatim, tužilac je naveo u tužbi da je bilo predviđeno i da tuženi za izvedene radove u ul. ... br. ... tužiocu plati kompenzacijom za cenu stana br. 2. i 3., ali da je po izvršenim radovima u ul. ... u pretežnom delu, tuženi obavestio tužioca 12.05.2020. godine da raskida ugovor. Navodi da je na zahtev tuženog vratio stan broj 2 kako bi prodajom tuženi finansirao dalju gradnju, pa je stan i prodat u septembru 2019. godine. Naveo je da nije bio dogovor da mu se stanovi izdaju u zakup, već su mu stanovi predati saglasno navedenom dogovoru stranaka da tužilac stanove kupi od tuženog. Ovakvi navodi tužioca dovode u pitanje pravilnost zaključka drugostepenog suda o dospeću obaveze tuženog na plaćanje po okončanoj situaciji za radove u ul. ... . Sa druge strane, dovedeno je u pitanje utvrđenje drugostepenog suda da su stranke zaključile ugovor o zakupu nepokretnosti, bez obaveze tužioca da plaća zakupninu. Tuženi u reviziji ističe da taj Ugovor nije potpisan, što uz navode tužbe na koje je ukazano, dovodi u pitanje pravilnost zaključaka drugostepenog suda o osnovu korišćenja predmetnih stanova od strane tužioca. Prvostepeni sud je (na strani 18, pretposlednji stav) obrazložio da ugovori o ustupanju prava na korišćenje objekta od 25.02.2017. godine nisu potpisani od strane tuženog iz čega sledi da pisani ugovori nisu zaključeni.

Utvrđeno činjenično stanje ne daje odgovore na pitanja ekonomske opravdanosti i logike. Ako su se stranke sporazumele da tužilac besplatno koristi dva stana koja mu je predao tuženi, a sam tužilac navodi da je trebalo da stekne svojinu na stanovima na ime radova koje će izvesti za tuženog, pa je jedan od tih stanova vratio tuženom, tuženi ga prodao i ostvarenu cenu predao tužiocu, zašto bi pored takve koristi za tužioca, tuženi bio dužan i zatezne kamate za isto vreme. Na ovo osnovano ukazuje revident. Sa druge strane, kada je predaja stanova tužiocu bila u vezi sa ugovorima o građenju i radi namirenja cene za radove tužioca, ako je tužilac izveo ugovorene radove, tada nije dužan da tuženom isplati korist koju je imao od korišćenja stanova. Prema odredbi člana 39. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, samo nesavestan držalac dužan je predati vlasniku stvari sve plodove, što se odnosi i na ostvarene zakupnine, kao civilne plodove stvari. Obrnuto, ako je opravdano tuženi raskinuo ugovor a tužilac nije izveo radove za koje je trebalo da mu pripadne stan broj 3, tada bi bio u obavezi da tuženom naknadi korist koju je imao od upotrebe tog stana kao nesavestan.

Sve ukazuje da drugostepeni sud nije pravilno raspravio stvarnu volju i sporazum stranaka u vezi predaje dva stana sa strane tuženog tužiocu, što je nesporno bilo u vezi sa izvođenjem radova tužioca po ugovorima o izgradnji objekata u ulici ... i ..., i posledice takvog sporazuma, već je protivno i izjašnjenju tužioca, ovaj sporni odnos smatrao ugovorom o zakupu, na temelju pismenog ugovora za koga je prvostepeni sud utvrdio da nije zaključen.

Osim toga što je zaključak drugostepenog suda o docnji tuženog u plaćanju po okončanom računu doveden u pitanje sa napred iznetih razloga, i što je i u tom delu sporno prekoračenje tužbenog zahteva od strane drugostepenog suda kako je napred navedeno, pogrešna je odluka o usvajanju tužbenog zahteva za zakonske zatezne kamate na iznos od 13.225.398,40 dinara za period od 23.12.2016. do 20.09.2019. godine i zato što je drugostepeni sud utvrdio da je deo iznosa glavnice od 11.780.000,00 dinara tuženi platio 29.08.2019. godine (strana 20. stav 6. i 7.).

Nadalje, revident osporava pravilnost odluke o odbijanju protivtužbenog zahteva za naknadu štete u vidu izmakle koristi tuženog zbog propuštenih zakupnina za lokale koji se nalaze u objektu u ... ..., u iznosu od 13.713.590,35 dinara. Osnovano pobija pravilnost razloga drugostepenog suda koji ne prihvata za dokazanu okolnost o izdavanju lokala od strane tuženog, i samim tim i pravilnost primene odredbe člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud nije prihvatio, kao dokaz da je na strani tuženog nastala šteta u vidu izgubljene dobiti, dva ugovora o zakupu sa privrednim društvima AA i BB, zato što nalazi da oba zakupca po redovnom toku stvari ne bi prihvatila da zaključe ugovore o zakupu na osnovu kojih bi stupili u posed zakupljenih nepokretnosti u trenutku kada tužilac na objektu nije u potpunosti izveo radove na izradi i montiranju fasadne bravarije i ventilirajuće fasade, pa se radi o neizgrađenom i nezavršenom objektu, pa zakupnina po tim ugovorima nije dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari u smislu člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Osim što je zaključak drugostepenog suda zasnovan na pretpostavci o volji potpisnika ugovora o zakupu bez utemeljenja u određenim činjenicama, a protivno ovim pismenim dokazima, opravdano revident ukazuje da je ugovorima početak zakupa i plaćanje zakupnine određeno od 01.04.2020. godine i od 01.05.2020. godine, dakle na 2 meseca od zaključenja ugovora 24.02.2020. godine i 03.03.2020. godine, do kad je tužilac mogao da završi radove sa kojima je bio u docnji. Pri tom, ugovor sa tužiocem tuženi je raskinuo tek 12.05.2020. godine.

Sve napred izneto razlog je za ukidanje pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, zbog prekoračenja tužbenog zahteva, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava, od značaja za pravilnost odluke o tužbenim zahtevima tužioca, protivtužbenom zahtevu tuženog i o kompenzacionom prigovoru tuženog, na osnovu odredaba člana 416. stav 2, člana 417. i člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija,

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković