Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Posebna revizija je izuzetno pravno sredstvo propisano odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) koje se zbog pogrešne primene materijalnog prava može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije, saglasno odredbama navedenog i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), odlučuje Vrhovni sud ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse, ili novog tumačenja prava.

Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tužene u ovom sporu potrebno je odlučivati pošto je u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneto više presuda kojima je odbijen istovrsni tužbeni zahtev, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih odredbama člana 408. ZPP, pa je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, izvršnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 7792/21 od 09.05.2023. godine obavezana je tužena da isplati tužiocu neisplaćenu zaradu za period od juna 2012. zaključno sa decembrom 2020. godine. Na dosuđene iznose zarade u označenom periodu tužena nije uplatila za tužioca doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, niti su oni bili predmet tužbenog zahteva u toj parnici. Tužba za uplatu doprinosa podneta je 07.02.2024. godine. Tužena je istakla prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredaba čl. 2, 3. i 51. st. 1. i 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, čl. 105. stav 1. i 2. i 164. Zakona o radu i čl. 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima usvojili tužbeni zahtev. Po stanovištu sudova, tužiočevo potraživanje nije zastarelo, jer su doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, saglasno članu 4. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, javni prihod pod kontrolom i na raspolaganju organizacija za obavezno socijalno osiguranje, i ne isplaćuju se zaposlenom već fondovima u cilju obezbeđivanja sredstava za finansiranje obaveznog socijalnog osiguranja, tako da osnov potraživanja tužioca u konkretnom sporu za uplatu doprinosa nije naknada štete, već zakonom ustanovljena obaveza poslodavca da uplati javni prihod, te se trogodišnji rok zastarelosti iz člana 196, u vezi sa članom 105. stav 2. Zakona o radu, u konkretnom slučaju ne može primeniti.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenta da je istaknuti prigovor zastrelosti ocenjen pogrešnom primenom materijalnog prava.

Doprinosi koji se plaćaju iz zarade, u smislu člana 105. stav 2. Zakona o radu, koje je poslodavac dužan da obračuna i uplati u svoje ime a u korist zaposlenog sastavni su deo zarade i predstavljaju potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa, koji je po svojoj prirodi građansko-pravni, obligacioni odnos. Zato se na sporni odnos stranaka u pogledu zastarelosti potraživanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje (u konkretnom slučaju za penzijsko i invalidsko osiguranje), kao sastavnog dela zarade koja je u utuženom periodu dosuđena izvršnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 7792/21 od 09.05.2023. godine, primenjuje odredba člana 196. Zakona o radu, u vezi sa čl. 360, 261. i 362. Zakona o obligacionim odnosima. Na taj pravni odnos ne može se primeniti odredba člana 114e Zakona o poreskom postupku i poreskoj administracija, kojom je propisano da se odredbe tog zakona o zastarelosti prava na utvrđenje i naplatu ne primenjuju na doprinose na penzijsko i invalidsko osiguranje i doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje, jer se u konkretnom slučaju ne radi o poreskom postupku i odnosu između poreske uprave i poreskog obveznika.

Plate se isplaćuju, saglasno odredbi člana 4. stav 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, u tekućem mesecu za prethodni mesec. Sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze, saglasno članu 196. Zakona o radu.

Precizna pravila o zastarelosti potraživanja, pa i onih iz radnog odnosa, propisana su odredbama Zakona o obligacionim odnosima – ZOO. Zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, a zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2). Zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac (zaposleni) imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze (član 361. stav 1) i nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362).

Sledstveno izloženom, obaveza tužene da u svoje ime i za račun tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje nastajala je istovremeno sa obavezom da tužiocu isplati platu za svaki mesec u periodu od juna 2013, zaključno sa decembrom 2020. godine, saglasno članu 51. stav 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Ispunjenje obaveze tužene na uplatu tih doprinosa tužilac je mogao da zahteva prvog dana posle dana kada je mogao zahtevati ispunjenje obaveze tužene na isplatu plate. Tužilac je u parnici koju je pokrenuo radi isplate plata u označenom vremenskom periodu, okončanoj pravnosnažnom presudom od 09.05.2023. godine, propustio da traži i uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na tražene i dosuđene iznose neplaćene plate. Kako je do podnošenja tužbe u ovom postupku (07.02.2024. godine) protekao rok od tri godine iz člana 196. Zakona o radu, usled nastupanja zastarelosti, prestalo je pravo tužioca da zahteva od tužene ispunjenje obaveze uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, te je njegov tužbeni zahtev neosnovan.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima celog postupka iz trećeg stava izreke doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi s čl. 153. stav 1, 154, 162. i 163. ZPP. Tuženoj su, u granicama stavljenog zahteva, dosuđeni troškovi oni troškovi čiju je naknadu zahtevala i u zahtevanim iznosima, koji se odnose na sastav žalbe u iznosu od 24.750,00 dinara i revizije u iznosu od 49.500,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković