Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilaca dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), pa je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. istog zakona i utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema obrazloženju presuda i stanju u spisima, tužioci su sinovi sada pok. ĐĐ, preminule tokom postupka ...2019. godine i vlasnici k.p. 667/1 k.o. ... na kojoj imaju izgrađene porodične stambene objekte, dok je tuženi vlasnik k.p. 667/2 na kojoj se nalazi njegov porodični stambeni objekat. Predmetna k.p. 667/3 se nalazi između navedenih nepokretnosti stranaka, na terenu predstavlja jedinstvenu celinu sa k.p. tužilaca, dok je od parcele tuženog fizički odvojena ogradom. Parcela 667/3 bila je vlasništvo ŽŽ, dede iz familije tužiljinog supruga, koji je živeo u zajednici sa tužiljom, njenim suprugom i njihovom decom, u njegovoj kući na toj parceli do smrti 1969. godine. Nakon njegove smrti u kući je ostao jedan od tužiljinih sinova sa suprugom, dok se tužilja sa ostalim članovima porodice preselila u kuću koju je sagradila zajedno sa suprugom na susednoj parceli. Stara kuća na k.p. 667/3 se srušila 2008. godine, ali je temelj i danas vidljiv. Po tužbi tuženog od 18.12.2014. godine protiv ZZ, kao i trojice tužiljinih sinova i tada pokojnog ŽŽ kojima je bio određen privremeni zastupnik kao licima nepoznatog prebivališta, radi utvrđenja prava svojine na k.p. 667/3 po osnovu održaja i usmene kupoprodaje od EE, doneta je pravnosnažna presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P 1876/12 od 14.07.2014. godine, kojom je utvrđeno pravo svojine tuženog.

Polazeći od navedenog, prvostepeni sud je zaključio da je sporna k.p. 667/3 odvojena ogradom prema parceli tuženog na kojoj je i njegov stambeni objekat, a da je otvorena prema parceli 667/1 na kojoj se nalazi tužiljina kuća i da zajedno sa njom predstavlja dvorište iza kuće, da se do sporne parcele k.p. 667/3 sa ulice jedino može stići prelaskom preko tužiljinog dvorišta pored kuće, da su tužilja i članovi njene porodice bili u neprekidnoj, nesmetanoj i savesnoj državini k.p. 667/3 od smrti pok. ŽŽ, da tuženi nije bio nikad u posedu sporne parcele, odnosno da nije imao državinu na spornoj parceli, te da su u smislu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa ispunjeni uslovi za sticanje svojine održajem.

Drugostepeni sud je zauzeo suprotno pravno stanovište, smatrajući da je pravnosnažnom presudom P br.1786/12 od 14.07.2014. godine upravo tuženi po osnovu savesne državine k.p. 667/3 postao vlasnik putem održaja, zbog čega se o savesnosti tužilaca i njihovog pravnog prethodnika ne može govoriti do tog perioda. Osim toga, drugostepeni sud konstatuje da tužioci nakon nastavka prekinutog postupka zbog smrti svoje majke nisu precizirali tužbeni zahtev na taj način što bi tražili utvrđenje prava svojine u svoju korist ili eventualno utvrđenje da predmetna parcela predstavlja zaostavštinu njihove majke stečenu putem održaja, da su ostali pri prvobitno postavljenom tužbenom zahtevu, iako stranka u postupku mora biti živa, zbog čega je tužba trebalo da bude odbačena. Na osnovu izloženog, drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio primenom člana 394. tačka 4. ZPP.

Po oceni Vrhovnog suda, sadržinom revizije osnovano se ukazuje da je drugostepeni sud bez otvaranja glavne rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje od onog iz prvostepene presude.

Naime, pobijanom presudom drugostepeni sud nije na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja na drugačiji način primenio materijalno pravo preinačavajući prvostepenu presudu, već je izvršio ocenu dokaza na drugačiji način, i na osnovu izmenjenog činjeničnog stanja odbio tužbeni zahtev, a što je mogao učiniti jedino da je postupio po članu 383. stav 3. i stav 4. ZPP. Navedeno proizlazi iz činjenice da se činjenično stanje iz nižestepenih odluka razlikuje u odnosu na utvrđenje kako je predmetna parcela korišćena i u čijem je posedu bila, a na tome je drugostepeni sud zasnovao svoju preinačujuću odluku, čime je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi s članom 383. stav 3. ZPP, što je revizijski razlog iz člana 407. stav 1. tačka 3. istog zakona na koji se sadržinski ukazuje revizijom. Kada je već ocenio da je činjenično stanje u ožalbenoj presudi nepotpuno i pogrešno utvrđeno, a prvostepena presuda je već jednom bila ukinuta (rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 2823/18 od 15.03.2019. godine), drugostepeni sud je bio dužan, u smislu člana 383. stav 3. ZPP, da otvori raspravu, izvede i oceni sve dokaze u smislu člana 8. ZPP i tek nakon toga meritorno odluči o žalbi tuženog, odnosno o postavljenom tužbenom zahtevu.

S obzirom na učinjenu bitnu povredu u postupku pred drugostepenim sudom, za sada se ne može ispitati pravilnost primene materijalnog prava, jer je i činjenično stanje nedovoljno raspravljeno i samim tim nepotpuno utvrđeno. To se odnosi na način na koji je tuženi držao predmetnu parcelu, odnosno na lica koja su je držala, sve imajući u vidu stanje na terenu i dužinu njegovog trajanja, i ceneći savesnost parničnih stranaka i sa aspekta činjenice da je u parnici u kojoj je doneta pravnosnažna presuda po tužbi tuženog, koji je kao lica nepoznatog boravišta označio tužene - trojicu sinova sada pokojne tužilje, koji su njegove najbliže komšije i ranijeg knjižnog vlasnika predmetne nepokretnosti koji je preminuo gotovo pola veka ranije.

Sledom navedenog, u ponovnom žalbenom postupku drugostepeni sud će u smislu iznetih primedaba otkloniti ukazane nepravilnosti tako što će, ukoliko smatra da je prvostepeni sud pogrešno procenio dokaze, oceniti da li je potrebno da se pred tim sudom ponove već izvedeni dokazi, u kom slučaju će zakazati raspravu vodeći računa da je prvostepena presuda već jednaput bila ukidana. Drugostepeni sud je ovlašćen da odluči na bazi činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred drugostepenim sudom, ali samo u situaciji kada na osnovu sprovedene rasprave utvrdi drugačije činjenično stanje od onog koje u prvostepenoj presudi (član 394. tačka 1. ZPP). Pritom će sud imati u vidu da postojanje navedene presude na osnovu koje je tuženi upisan kao knjižni vlasnik predmetne parcele ne predstavlja prepreku da drugo lice zahteva utvrđenje svog prava svojine na istoj nepokretnosti. Ovo s obzirom na prirodu prava svojine, te mogućnost da se o njemu uvek raspravlja, a saglasno opštim pravilima važećim u domaćem pravnom poretku, pošto je nesumnjivo da lice koje smatra da je ispunilo zakonom propisane uslove za sticanje prava svojine na nepokretnosti ima pravo da zahteva utvrđenje ovog svog prava u odgovarajućem zakonom propisanom postupku, čak i u odnosu na lice koje se u javnom registru vodi kao vlasnik određene nepokretnosti, s obzirom na apsolutno dejstvo i nezastarivost ovog prava. Pošto postupi po primedbama iz ovog rešenja, drugostepeni sud će doneti na zakonu zasnovanu i pravilnu odluku.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, to je i ona ukinuta.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 415. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković