Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju potrebno je ujednačavanje sudske prakse o uslovima pod kojima jedinica lokalne samouprave odgovara za naknadu tržišne vrednosti zemljišta po osnovu tzv.faktičke eksproprijacije, zbog čega su ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20, 10/23-dr.zakon), Vrhovni sud je zaključio da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je vlasnik kp.br. .../... KO ..., poljoprivrednog zemljišta-voćnjak 4.klase, površine 591m2. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka za oblast geodezije, ova parcela je u svom jugozapadnom delu opterećena putem i putnim pojasom neasfaltiranog i nekategorisanog puta kp.br. ... KO ..., čime je zauzet deo parcele tužilje u ukupnoj površini od 141m2. Put koristi neodređen broj lica. Prema nalazu i mišljenju veštaka geodezije, put ima svoju trasu na putnoj parceli kp.br. ... KO ..., ali se kao put faktički koristi trasa koja prolazi tužiljinom parcelom. Postupak eksproprijacije nije sproveden niti je tužilji isplaćena naknada. Veštačenjem preko veštaka poljoprivredne struke utvrđena je tržišna vrednost zauzetog dela nepokretnosti od 230,00 dinara po m2, odnosno ukupno 32.430,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužena primenom odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije, člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 10. stav 2. Zakona o javnoj svojini, pasivno legitimisana i u obavezi da tužilji naknadi tržišnu vrednost faktički eksproprisanog zemljišta, budući da je sporni deo parcele postao javno dobro u opštoj upotrebi. Navode tužene da su put izmestili sami meštani i da se ne radi o trajnom zauzeću, drugostepeni sud je ocenio neosnovanim, uz obrazloženje da tužena nije pružila dokaze da su meštani sami izmestili put i time zauzeli deo parcele tužilje.

Osnovano se revizijom tužene ukazuje da je ovakav zaključak nižestepenih sudova zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno.

Pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno je članom 58. Ustava RS i članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, u postupku propisanom zakonom. Tzv. faktička eksprorpijacija postoji kada nosilac javne vlasti, bez sprovedenog postupka eksproprijacije i bez pravnog osnova, faktički oduzme nepokretnost iz državine vlasnika, tako što je privede javnoj nameni, čime ona postane dobro u opštoj upotrebi, a usled čega vlasnik trajno gubi mogućnost držanja, korišćenja i raspolaganja. U tom slučaju vlasniku pripada pravo na naknadu tržišne vrednosti oduzete nepokretnosti.

Međutim, pretpostavka odgovornosti jedinice lokalne samouprave po ovom osnovu jeste da je upravo ona, kao nosilac javne vlasti izvršila faktičko zauzeće nepokretnosti, odnosno da je nepokretnost privedena javnoj nameni njenim radnjama ili aktima-izgradnjom ili izmenom trase puta, njegovom kategorizacijom, uređenjem, održavanjem ili obuhvatanjem planskim aktom. Samo postojanje faktičkog prolaza neodređenog broja lica preko tuđeg zemljišta, ne čini to zemljište dobrom u opštoj upotrebi, niti samo po sebi zasniva obavezu jedinice lokalne samouprave na naknadu tržišne vrednosti, ako ona to zauzeće nije izvršila niti je prolaz nastao njenim radnjama.

U konkretnom slučaju, reč je o neasfaltiranom nekategorisanom putu. Prema nalazu i mišljenju veštaka, put ima svoju trasu na putnoj parceli kp.br. ... KO ..., a ne postoji planski akt kojim bi bilo predviđeno da sporni deo parcele tužilje ima namenu puta. Tužena je tokom postupka isticala da do izmeštanja puta preko parcele tužilje nije došlo njenim radnjama, već da su prolaz izmestili sami meštani. Ako je faktičko korišćenje dela parcele tužilje kao prolaza, posledica radnji samih meštana, a ne radnji ili akata tužene, tada nema faktičke eksproprijacije od strane tužene, pa ni njene obaveze da tužilji naknadi tržišnu vrednost zemljišta. U takvoj situaciji tužilji stoje na raspolaganju sredstva svojinsko - pravne zaštite. Ona je mogla i može svoj deo parcele ograditi i pravo svojine štititi na neki drugi način, uključujući negatornu tužbu iz člana 42. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa protiv lica koja je u pravu svojine uznemiravaju. Pored toga, kada postoji uređena trasa puta na susednoj putnoj parceli i kada planskim aktima zauzeti deo parcele nije predviđen kao put, ne može se govoriti ni o postojanju javnog interesa za oduzimanje nepokretnosti, kao nužnoj pretpostavci svake, pa i faktičke eksproprijacije.

Nižestepeni sudovi su, međutim, pogrešno raspodelili teret dokazivanja. Shodno članu 228. i članu 231. stav 2. ZPP, na tužilji je kao stranci koja tvrdi da ima određeno pravo, teret dokazivanja činjenice da je upravo tužena izvršila faktičko zauzeće dela njene parcele, odnosno da je put preko njene parcele izgrađen ili izmešten radnjama tužene ili da ga je tužena privela javnoj nameni. Drugostepeni sud je, suprotno tome, neosnovano teret dokazivanja prebacio na tuženu, nalazeći da ona nije dokazala da su meštani sami izmestili put. Zbog pogrešne primene materijalnog prava, odlučna činjenica-ko je izvršio faktičko zauzeće dela parcele tužilje, ostala je neutvrđena, zbog čega su obe nižestepene presude morale biti ukinute.

Pored toga, stavom prvim izreke prvostepene presude, između ostalog, usvojen je i zahtev za utvrđenje da je tužena izvršila zauzeće dela parcele tužilje izgradnjom puta. Prema članu 194. stav 1. ZPP, tužbom za utvrđenje se može tražiti da sud utvrdi samo postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, povredu prava ličnosti ili istinitost, odnosno neistinost neke isprave. Utvrđenje činjenica ne može biti predmet tužbenog zahteva. Okolnost da li je tužena izvršila faktičko zauzeće predstavlja prethodno, činjenično pitanje od koga zavisi osnovanost zahteva za isplatu naknade, a ne samostalan predmet utvrđujuće tužbe.

U ponovnom suđenju prvostepeni sud će imati u vidu i navedeno stanovište o nedozvoljenosti zahteva za utvrđenje činjenica u smislu člana 194. ZPP, a zatim će, pravilnom raspodelom tereta dokazivanja, pouzdano utvrditi da li je tužena svojim radnjama ili aktima izvršila faktičko zauzeće dela kp.br. .../... KO ..., odnosno da li je izmeštanje puta sa trase na kp.br. ... KO ... na parcelu tužilje posledica radnji tužene ili radnji samih meštana, da li je tužena sporni prolaz kategorisala, uređivala, održavala ili planskim aktom predvidela kao put, pa će u zavisnosti od tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilnom primenom materijalnog prava ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković